Na 53. Bienalu u Veneciji nastupilo troje aktera vojvođanske umetnosti.
Umetnica Mira Brtka, galeristkinja Vesna Latinović i likovni kritičar Sava Stepanov su učestvovali u programu koji se od dana otvaranja kontinuirano održava u paviljonu Španije. Naši predstavnici su ovde pozvani kao članovi i saradnici internacionalne grupe Biro za preventivnu imaginaciju i pokreta Arteideologija (osnovanog 1973) a čije je sedište u Rimu. Treba napomenuti da su u radu ove grupe, tokom skoro četiri decenije duge aktivnosti, aktivno učestvovali izuzetno značajni svetski umetnici poput članova Grupe Art Lanquqe, Bojs, Buren, Kristo, Klemente, Niki Sant Fal, Košut, Pistoleto, Katelan, Oliva i drugi. Svojevremeno je o tom pokretu italijanski kritičar Filiberto Mena konstatovao da predstavlja jednu od najznačajnijih pojava na italijanskoj umetničkoj sceni.
Brtka, Latinović i Stepanov su pozvani da u Paviljonu Španije učestvuju u projektu umetnice Dore Garsije „Ne-adekvatno“. Ta tema je posvećena poziciji marginalnosti umetnosti u aktuelnim političkim i ekonomskim, socijalnim i kulturološkim odnosima. Ova rasprava koncepcijski intonirana samim naslovom akcije, u španskom paviljonu se permanentno odvija od dana otvaranja ovogodišnje bijenalske izložbe. Svaki od naših učesnika je, zajedno sa italijanskim umetnicima Karmelom Romeo i Lučanom Trinom (koordinartorima pokreta Arteideologija), reagovao na svoj način – Brtka je ponovo „deponovala“ nove artefakte u tzv. Crveni kofer koji se „puni“ raznim prilozima članova grupe još od 1994; Vesna Latinović je prezentovala koncepciju novosadske Fondacije Brtka-Kresoja (u formiranju) a Sava Stepanov je govorio o umetnosti i delotvornosti krhke umetničke misli u aktuelnom svetu a na primerima iz savremene umetnosti i aktuelne bienalske izložbe.
Do sada je na izložbi 54. Bijenala u Veneciji, po pozivu Dore Garsije, u ovom umetničkom projektu, učestvovao veliki broj umetnika i umetničkih grupa iz više zemalja. Po rečima Garsije rasprava je pokazala da je tema njenog projekta univerzalna a što pokazuje da je, osim ekonomsko-političke svetske krize, evidentna i kriza odnosa prema i unutar same umetnosti. Pozicija umetnosti je, kako to zapaža Garsija, ipak, održiva zbog vlastite sposobnosti da bude indikacija i svojevrsna anticipacija predstojećih zbivanja.
