17. dodela Nagrade za likovnu umetnost Sava Šumanović
U utorak 21. aprila u 13.30 časova u Master centru Novosadskog sajma, u okviru Izložbe umetnosti Art ekspo, Čedomiru Vasiću je uručena nagrada za likovnu umetnost “Sava Šumanović”.
Čedomir Vasić je rođen 1948. u Beogradu. Diplomirao je i magistrirao slikarstvo na Akademiji likovnih umetnosti u Beogradu (1973). Kao stipendista Fulbrajtovog programa na Kalifornijskom univerzitetu u Santa Barbari i Los Anđelesu studirao je video i kompjutersku umetnost (1976). Bio je profesor slikanja i crtanja na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu (1975 – 2013) a likovnu kulturu je predavao i na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. Na Univerzitetu umetnosti u Beogradu je bio rektor (2004-2009). Na našoj umetničkoj sceni prisutan je od 1969. godine.
Celokupna umetnost Čedomira Vasića odvijala se “u korak” sa umetničkim zbivanjima u nas, i u internacionalnom kontekstu: tokom sedamdesetih godina prošlog stoleća, nakon preludijskog slikarskog perioda, deluje u oblasti konceptualne novomedijske umetnosti; u osamdesetim je (neo)ekspresionističkim i citatnim ostvarenjima bio jedan od najzapaženijih aktera postmodernističkog slikarstva u nas; u vreme kriznih i fatalnih devedesetih je ambijentalnim i multimedijalnim postavkama razmatrao kritički i etički odnos umetnosti/umetnika prema ambijentu epohalne krize i poremećenog sistema vrednosti; nakon 2000-te, u okružju tranzicije, bavi se sudbinom srpskog društva kako iz istorijskog aspekta tako i iz pozicije angažovanog aktera aktuelnog trenutka sveta i umetnosti. Konstanta tog višedecenijskog kontinuiteta jeste sintetički preplet klasičnih i novih medija kojim je Vasić izražavao svoje kritičke, filozofske i emocionalne porive i zaključke. Uz to, čitav opus ovog umetnika je sasvim personalizovan i obeležen umetnikovim duboko proživljenim stavovima i postupcima. Sve to Čedomira Vasića izdvaja kao zasebnu ličnost naše savremene umetnosti.
Članovi žirija za dodelu Nagrade „Sava Šumanović“ u 2015. godini su Vesna Latinović, galerista, direktor Galerije Bel art u Novom Sadu; Lazar Marković, akademski grafičar, direktor Galerije savremene umetnosti spomen zbirke „Rajko Mamuzić“ u Novom Sadu, i Sava Stepanov (predsednik), likovni kritičar iz Novog Sada.
Currated by Sava Stepanov Concept by Vesna Latinović and Dr Peter Zawrel Design by Ljubomir Maksimov Performance at openning by Szombathy Bálint
Künstlerhaus, Karlsplatz 5, Vienna 14 November 2014 – 4 January 2015
A co-production of Bel Art Gallery, Novi Sad and Künstlerhaus, Vienna – www.k-haus.at Supported by the Vojvodina Secretariat for Culture and Information
Photos by: Aleksandra Stojkov, Goran Despotovski, Igor Antić, Ljubomir Vučinić
Vreme održavanja: 14. novembar 2014 – 4. januar 2015
Izložbu podržava Sekretarijat za kulturu i informisanje AP Vojvodine
Otvaranje: 13. novembar 2014 u 19 h, Kunstlerhaus, Karlsplatz 5, Beč
Skoro sve generacije srpskih i vojvođanskih umetnika su tokom nesretnog XX veka stvarale između ratova. Ređali su se balkanski ratovi (1912-1913), Veliki rat (1914-1918), Drugi svetski rat (1941-1945), građanski rat nakon raspada SFRJ (1991-1995) da bi se vek konačno završio NATO bombardovanjem SR Jugoslavije 1999. godine. Uvek između slutnje, krvi i nade, nastajala su umetnička dela srpskih i vojvođanskih umetnika – večito u nastojanju da se izrazi adekvatno osećanje duha vremena ali i da se dosegne ontološka autentičnost umetnosti i njenog smisla.
Izložba naslovljena Slutnja, krv, nada – Primeri iz umetnosti u Vojvodini i Srbiji 1914-2014 je koncipirana u tri celine, tako da prvi deo čini postavka Milan Konjović na raskršćima srpske umetnosti (1914 -2014) u kojoj će uporedo biti prikazane i Konjovićeve inicijative i uticaji u srpskoj umetnosti toga doba. Druga celina biće postavka Fatalne devedesete – suprotstavljanje haosu, a treću čini postavka Posle 2000-te, Tranzicija u umetnosti – umetnost u tranziciji.
Milan Konjović, U ZAROBLJENIŠTVU, ulje na platnu, 1941.
I
Milan Konjović na raskršćima srpske umetnosti (1914-1990)
Prikaz istorijsko-umetničkih zbivanja od početka velikog Prvog svetskog rata pa sve do raspada SFRJ početkom devedesetih godina proteklog veka. Konceptom izložbe je posebno ukazano na Milana Konjovića (1898-1993), umetnika koji je svojim dugim životom i opusom nadkrilio skoro ceo „skraćeni XX vek“: njegovo stvaralaštvo je obuhvatilo i presudna ratna zbivanja – sačuvani su njegovi crteži iz Prvog svetskog rata u kojem je učestvovao kao vojnik na frontovima od Ukrajine do severne Italije; potom pasteli iz logora Osnabrik Oflag 5b u kojem je bio zarobljen tokom 1941; te specifična svedočanstva o umetnikovoj slutnji građanskog rata u Jugoslaviji tokom devedesetih godina XX veka.
Konjovićeva uloga u srpskoj umetnosti je veoma značajna jer je akter najznačajnijih prelomnih zbivanja – tokom post-kubističkih tendencija (1920-22); kao vodeći ekspresionista između dva svetska rata; kao predvodnik borbe protiv ideologije socijalističkog realizma (početkom pedesetih i ranih šezdesetih); kao realizator jednog ranog performansa (1962) koji je značajna anticipacija i inicijacija konceptualizma u srpskim i vojvođanskim umetničkim prilikama; kao akter postmodernističke „nove slike“ sredinom osamdesetih godina.
1. Srpski kubistički ekskurs. U istoriji umetnosti Srbije Konjović slovi kao autor najznačajnijih (post)kubističkih ostvarenja. Ta dela su važna jer predstavljaju prvo odlučno modernističko promišljanje slike u srpskoj umetnosti, radikalan doprinos pokretanju modernističke slikarske misli. Pored Konjovićevih dela u postavci će uporedo biti izložena i dela najznačajnijih aktera istih tendencija u srpskoj umetnosti. Tu su, između ostalih, Petar Dobrović, Sava Šumanović, Ivan Radović, Arpad G. Balaž. 2. Ekspresionizam – čisto slikarstvo. Najznačajnije pojave u srpskom slikarstvu između dva svetska rata – ekspresionizam boje i gesta, intimizam, poetski realizam i koloristički realizam – u stručnoj literaturi se označavaju terminom Krug čistog slikarstva. Uz Konjovića tom krugu pripadaju još i Bijelić, Dobrović, Šumanović, Job, Zora Petrović, Šerban i drugi – koji su u jednom kolebanju između avangardizma i tradicionalizma, dospevali do autentičnih personalnih rezultata bliskih senzibilitetu sveta i vremena u kome su živeli i stvarali. U ovom segmentu izložbe predstavljena su dela Zore Petrović, Petra Dobrovića, Milenka Šerbana. 3.Protiv socijalističkog realizma – ka apstrakciji. Tokom poratnih godina u Jugoslaviji je umetnicima nametnuta koncepcija socijalističkog realizma. Država je nastojala da umetnost „upotrebi“ za jačanje komunističke ideologije i tadašnjeg režima. Konjović je istaknuti protivnik takvog koncepta a njegova i Lubardina izložba (obe u proleće 1951) najznačajniji su doprinos savladavanju takvih političkih nameta. Tokom pedesetih i u ranim šezdesetim Konjović u nekoliko svojih slika nagoveštava put ka apstrakciji, čime daje značajnu inicijativu slikarskim slobodama i modernizaciji tadašnjeg srpskog slikarstva. Uz Konjovićeve slike u ovom delu postavke su i radovi Jožefa Ača, Boška i Zorana Petrovića, Ankice Oprešnik, Pala Petrika, Milivoja Nikolajevića i dr. 4. Samo jedan performans. Godine 1962., Milan Konjović je u Novom Sadu izveo performans javnog slikanja. Taj performans se desio skoro istovremeno kada nekolicina evropskih slikara (Iv Klajn, Žorž Matje) izvode slične javne nastupe. Pokazalo se da je taj Konjovićev performans predhodio snažnom konceptualističkom pokretu u Vojvodini začetom krajem šezdesetih i tokom sedamdesetih godina XX veka. Uz foto dokumentaciju o pomenutom performansu biće izložena dela vojvođanskih konceptualnih umetnika iz grupe Bosch+Bosch, Balinta Sombatija, Slavka Matkovića, Atile Černika, Verbumprogram-a i dr. 5. Umetnost osamdesetih: vizantijski citati. Tokom osamdesetih godiuna prošlog veka, Konjović se u svojim osamdesetim godinama, aktivno uključuje u tokove tadašnje „umetnosti osamdesetih“. Njegov ekspresionistički zamah, iznenadno bavljenje „citiranjem“ vizantijske ikonografije, približile su ga tada aktuelnoj umetničkoj sceni – ne samo kao svojevrsnog anticipatora nego kao relevantnog aktera savremenih zbivanja. Pored Konjovićevih slika iz „Vizantijskog ciklusa“, biće predstavljena dela najznačajnijih vojvođanskih predstavnika postmodernističkog slikarstva: Laslo Kerekeš, Milenko Prvački, Dobrivoje Rajić, Dušan Todorović, Branka Janković, Vera Zarić.
Dragan Vojvodić, DISTORZIJA ORGANIZMA, video still 1
II
Umetnost devedesetih: suprotstavljanje haosu – razum i osećajnost
Umetnost devedesetih se odvija u uslovima epohalne krize ukupnog jugoslovenskog društva. Tih godina dominantna je ideja destrukcije – koja generiše raspad SFRJ, katastrofičnu ekonomsku krizu i svetski rekordnu inflaciju, strogi embargo i isključenje iz međunarodne zajednice, te fizičku-ratnu destrukciju. Umetnost u Vojvodini se na specifičan način suprotstavlja takvom stanju – opstaje duh multikulturalizma, forsira se koncept plastičkog racionalizma, sklada, konstruktivnosti i gradnje (geometrija, minimalizam, konstrukcija) a, istovremeno se pojavljuje snažni angažovani umetnički aktivizam (ulične akcije, performansi, veliki radovi „in situ“). Sve vreme „umetnosti devedesetih“ na snazi je modernistički stav Filiberta Mene po kojem „umetnost ima pravo na zasebnost – ne da bi se izdvojila, nego da bi svojim primerom bila uzor drugim znanjima i drugim praksama“ – ta umetnost se suprotstavljala haosu nudeći ideje konstrukcije i reda, sklada i racionalizma Glavni akteri umetnosti devedesetih su Zoran Pantelić, Rastislav Škulec, Dragan Rakić, Igor Antić, Zvonimir Santrač, Sombati Balint, Andrej Tišma, Apsolutno, Mira Brtka.
Goran Despotovski, SELECTION, instalacija, 2014.
III
Posle 2000: umetnost u doba tranzicije-tranzicija u umetnosti
Treći deo izložbe čine pojave nakon 2000-te. Vodeći akteri te umetnosti su umetnici koji su na jedan subliman način instantno proživeli ukupnu sudbinu XX veka: – sluteći nadolazeću ratnu dramu, bivajući obuhvaćeni atmosferom građanskog rata (1991-1995), a potom nadajući se boljim vremenima; da bi ubrzo naišla nova slutnja, novi brutalni rat (NATO bombardovanje, 1999) te novi period nade posle 2000-te. Ta ponavljajuća sudbina, naravno, nije bila u stanju da inicira inovacijske promene. Nema prevladavajućih pojava, te kao konstanta preostaje verovanje u ontološke osobenosti i vrednosti umetnosti. U tematskom smislu vojvođanski umetnosti se ponajviše posvećuju temi društvene tranzicije. Istovremeno, kako je u globalnim prilikama zadominirala logika „ikonosfere“ kojom pulsira mnoštvo slika najrazličitijeg porekla i namera – i u srpskoj umetnosti je nametnuta tranzicija od klasičnih ka elektronskim medijima i elektronskoj umetnosti. Najznačajniji akteri umetnosti posle 2000-te su Mira Brtka, Milan Blanuša, Goran Despotovski, Bosiljka Zirojević, Ljubomir Vučinić, Stevan Kojić, Nataša Teofilović, Jelena Bulajić, Andrea Ivanovi, Korina Gubik, Andrea Palašti, MP_art, Multiflex i drugi.
U Muzeju savremene umetnosti Vojvodine priređena je izložba skulptura i fotografija Olge Jevrić (1922-2014) jedne od najznačajnijih ličnosti u srpskoj i jugoslovenskoj umetnosti XX i početka XXI veka.
Izložba je organizovana povodom prošlogodišnje dodele Nagrade za likovnu umetnost Sava Šumanović, ovoj istaknutoj vajarki. Nagradu Sava Šumanović se dodeljuje od 1991. godine a njeni osnivači su Novosadski sajam Art expo, Centar za vizuelnu kulturu Zlatno oko i Galerija Bel art (Novi Sad).
Izložbu radova Olge Jevrić zajednički su organizovale Galerija Bel art, beogradska Kuća legata i Muzej savremene umetnosti Vojvodine.
Postavka skulptura i fotografija Olge Jevrić je komponovana od skulptura i njenih manje poznatih fotografskih radova koji su u vlasništvu Kuće legata u Beogradu. Svoj legat u kome se nalazi 44 skulpture nastale u periodu od 1956. do 2001. godine, Olga Jevric je 2012. godine dopunila sa još tri skulpture. Takođe, 2001. godine je Olga Jevrić darovala zbirku od 147 skulptura malog formata Srpskoj akademiji nauka i umetnosti čiji je redovni član bila od 1983. godine.
Na izložbi u Muzeju savremene umetnosti Vojvodine su prikazane i četiri skulpture nastale na Internacionalnom simpozijumu skulpture Terra u Kikindi 1991. godine koje se nalaze u Zbirci Galerije Terra, te skulptura koju je Olga Jevrić poklonila Galeriji SANU Ogranak u Novom Sadu, nakon samostalne izložbe 2001. godine.
Autori izložbe su Sava Stepanov, likovni kritičar iz Novog Sada te Dejan Vučetić, kustos Kuće legata u Beogradu.
Olga Jevrić – umetnost precizne plastičke misli
Sava Stepanov
U našoj umetnosti skulptorsko stvaralaštvo Olge Jevrić je, na odista veličanstven način trajalo više od pet decenija. Na horizontu srpskog i jugoslovenskog likovnog stvaralaštva njena skulptura se javlja kao značajan i autoritativan primer niza adekvatnih reakcija na izazove sveta i impulse aktuelne umetnosti. U prelomnim pedesetim godinama prošlog veka, upravo je Olga Jevrić svojim „Prostornim konstrukcijama“ prezentovanim na prvoj samostalnoj izložbi u beogradskoj Galeriji ULUS-a (1956) a potom i na Bijenalu u Veneciji (1958), ostvarila najdrastičniji zaokret u našoj umetnosti ka modernizmu; ka onoj autonomiji umetnosti koja konstituiše autentičnu plastičku misao – kakvu samo umetnost može da ponudi poput uglednog modela – društvu, drugim znanjima i drugim praksama.
Skulptura Olge Jevrić je, veoma često, bila „prisvajana“ u okrilja različitih aktuelnih tendencija, iako zbog svoje permanentne samosvojnosti, dosledno i suštinski nikada nije pripadala ni jednoj od njih. Ipak, teoretičari i kritičari su se obraćali njenoj skulpturi u više ključnih momenata u tekućim umetničkim zbivanjima tokom druge polovine XX i početkom XXI veka. Pronalažene su, i ukazivano je, na „dodirne tačke“ njenih ostvarenja sa dominirajućim stilskim karakteristikama, pa je njena skulptura „prozivana“ radi jačanja pokreta enformela krajem pedesetih i početkom šezdesetih; isticana kao primer ekspresionističkih tendencija; bila itekako ugledna među akterima „nove umetničke prakse“ pogotovo u procesima problematizacije medija skulpture tokom sedamdesetih; prepoznata kao anticipator, ali i kao akter, (neo)ekspresionističke „umetnosti osamdesetih“; da bi se tokom devedesetih godina prošlog veka čak direktno uključila u aktuelnosti (nove) skulpture, svojim tada izvajanim geometrizovanim oblicima… Konačno, njen strukturalistički skulptorski koncept mogao se prihvatiti kao ekskluzivan doprinos polivalentnoj „umetnosti posle 2000-te“.
Zahvaljujući izuzetno čvrstim koncepcijskim postavkama sasvim primerenim biću skulpture, zahvaljujući sposobnosti da svoj plastički iskaz zasnuje na neprikosnovenosti forme, kao i na autohtonoj i univerzalnoj snazi likovnih i skulptoralnih elemenata, Olga Jevrić je ostvarila delo koje svojom konstitucijom zrači univerzalnim formalnim i metaforičkim značenjima. U njenom opusu sve je zasnovano na doslednom poštovanju trijadne konstitucije skulpture – materijal-masa-prostor su sintetički povezani. No, umetnica je taj odnos permanentno proveravala kako bi dospela do samosvojnosti i samostalnosti dejstva tih skulptorskih elemenata. Taj konceptualni i analitički pristup mediju skulpture, međutim, nikako nije omeo vajarku da unutar svog vajarskog dela izrazi autentičan, subjektivistički, sasvim personalan stav. Skulptura Olge Jevrić, istovremeno, odaje utisak ekspresivnosti, gestualnosti, sugestivne snage i egzistencijalne energije ali i tanane senzibilnosti, osećajnosti, čak krhkosti i fragilnosti. U znaku tih i takvih dihotomskih konfrontacija, umetnica je ostvarila istinski uzlet stvaralačkog duha.
Eksponati ove novosadske izložbe su preuzeti iz Legata Olge Jevrić (Kuća legata, Beograd), uz dodatak skulptura iz zbirke Galerije Terra u Kikindi[1] i iz kolekcije Galerije SANU Ogranak u Novom Sadu.[2] U izložbenoj prezentaciji, pored skulptorskih ostvarenja, prezentovan je i izbor umetničinih stvaralačkih fotografija, nastalih u periodu od 1984. do 2003. godine. Prvi put je svoje fotografije Olga Jevrić izlagala na samostalnoj izložbi u Galeriji Zlatno oko u Novom Sadu, 1993. godine a ta postavka je predstavljala pravo iznenađenje jer je svoj fotografski opus Olga Jevrić ostvarivala diskretno, u „zaleđu“ vlastite skulptorske prakse. No, u kritici je već postojao termin „fotografija umetnika“ kojim je naznačen deo specifičnog procesa tehničko-tehnološke tranzicije u umetnosti. Tako se ispostavilo da je, i svojom fotografskom aktivnošću, Olga Jevrić još jednom pokazala svoj permanentni dosluh sa impuslima sveta i aktuelnostima u umetnosti, i sposobnost da bude sugestivni anticipator budućih zbivanja. Uz to umetnica je potpuno svesna dokumentarističkog specifikuma fotografije: svaki njen snimak uvek je interpretacija istinskog, konkretnog i stvarnog sveta. A to što u tim realističkim fotografskim prizorima dominira autentičan unutarnji svet Olge Jevrić, dokaz je neprikosnovenosti njenog snažnog i vitalnog stvaralačkog bića, toliko dragocenog u umetnosti, kulturi i istoriji našeg podneblja.
. . .
Neposredan povod priređivanju ove izložbe jeste prošlogodišnja dodela Nagrade Sava Šumanović. To priznanje je Olgi Jevrić pripalo za ostvarene visoke stvaralačke domete te za ustanovljenje autentičnog modernističkog koncepta u srpskoj umetnosti XX veka.
Na jedan specifičan način izložba u Muzeju savremene umetnosti Vojvodine, sasvim diskretno, napominje i dragocene aktivnosti Olge Jevrić u vojvođanskom umetničkom prostoru. Sredinom proteklog veka, u vreme burnih i značajnih umetničkih zbivanja u našoj umetnosti, Olga Jevrić aktivno učestvuje u radu tada izuzetno značajnih umetničkih kolonija u Bačkoj Topoli (1956) i u Ečki (1957-1963). Njen „visoki modernizam“ je, zasigurno, imponovao učesnicima tih vojvođanskih skupova – okupljenih zbog zajedničke težnje da se prevladaju nametnuti kanoni socijalističkog realizma te da se ostvari pravo na slobodu umetničkog mišljenja i autentičnog modernističkog izraza. Takođe, krajem tog nesretnog dvadesetog stoleća, tokom fatalnih devedesetih obeleženih još jednim kriznim prepletom politike i umetnosti, Olga Jevrić je radila u kikindskoj „Terri“ te u apatinskom „Meandru“, a tamo realizovanim skulpturama najdirektnije se uključila u aktuelne procese obnavljanja modernističkih principa… U vojvođanskim galerijama Olga Jevrić je učestvovala na više grupnih izložbi a priredila je niz samostalnih izložbenih prezentacija. Svaka od tih izložbi je imala svoje specifičnosti – poput objave dostignutih visokomodernističkih osobenosti (Sremska Mitrovica, 1960); potom počasnog ukazivanja na krucijalni doprinos srpskoj i jugoslovenskoj skulpturi XX veka (Hommage a Olga Jevrić na Petoj pančevačkoj izložbi jugoslovenske skulpture, 1989); premijerne prezentacije fotografskog opusa (Galerija Zlatno oko, Novi Sad, 1993); sažetog prikaza njene velike retrospektive u Galeriji SANU u Beogradu (Galerija SANU-Ogranak u Novom Sadu, 2001), pa sve do prezentacije tek formiranog beogradskog Legata Olge Jevrić (u Galeriji savremene umetnosti – poklon zbirci Rajko Mamuzić, u Novom Sadu, 2008). U Vojvodini su Olgi Jevrić dodeljena i značajna priznanja – poput specijalnog priznanja za stvaralaštvo u oblasti skulpture na Jedanaestom Likovnom susretu u Subotici (1972), Specijalne nagrada na Sedmom PIJS-u u Pančevu (1993) te Nagrada Sava Šumanović za likovno stvaralaštvo (2013) koja joj je dodeljena za izložbu Materija duha u Kući legata u Beogradu a koja se, zapravo, odnosi na njeno celokupno umetničko delo, jedno od najznačajnijih u istoriji naše umetnosti.
Kompozitno-konstruktivne sile skulptura Olge Jevrić
Dejan Vučetić
Skulptura Olge Jevrić je stvorena od nestandardnog materijala, kao što su: feri-oksid, cement, prskano gvožđe, baronejt i šipke. Neka dela su izvedena u gipsu i terakoti, ali su više vezana za raniju fazu njenog rada. U procesu građenja masa Olga Jevrić koristi postupak postepenog ređanja slojeva u cilju efikasnijeg i preciznijeg određivanja mera i odnosa. Skulpture srednjih i većih dimenzija poseduju konstrukcijske metalne kosture stvorene od žica koji se potom uobličavaju u procesu otelotvorenja zamisli. Opna mase – faktura, sadrži svojstva slična organskim oblicima. Ona nije izglačana, ne poseduje crtu ornamenta, već pruža utisak kao da na njoj nema naznake ljudske intervencije i da je prepuštena kretanju unutarnjih sila koje poput rasta i asimetričnosti oblika prisutnom u organskom svetu deluju u kreiranju ekspresivnih formi njenih skulptura. Međutim, u ovom postupku, kompozicija je prethodno osmišljena i uz pomoć metalnih mrežastih konstrukcija stvara se kostur skulpture. Oblik se gradi postepeno u slojevima, uz pomoć prethodno zadatih shema, ali i empirije uz posmatranje više planova. U procesu stvaranja, Olga Jevrić se zaustavlja u trenutku kada ne treba više ništa dodati, niti oduzeti; skulptura je tada dovedena do svoje punoće i deluje u prostoru svojim unutarnjim zakonitostima i nužnošću. Ona nikad ne poseduje jedan plan sagledavanja, već je koncipirana da se može kružiti oko nje i percipirati iz različitih uglova sa menjanjem opšteg vizuelnog dejstva.
Prostor ili praznina je element koji obuhvata masu i uključuje je u okruženje. Ona je negativni volumen u skulptoralnom smislu jer je pripijen za oblik i vezan za njega u sveobuhvatnom rešenju. Dakle, ne može se sagledavati izolovano, kao pomoćni ili sporedni element. On je ravnopravni činilac strukturalne celine i jedinstva kreacije. Njegova voluminoznost je nevidljiva, ali prisutna, posebno u zaključanim, zatvorenim formama (Prostor u staništu Ia, Dvostruko kolo Ia, Forma u nastajanju).
U okviru trijadnog odnosa, treći element čine šipke. One se mogu sagledati kao krvotok skulpturalnog bića koji hrani delove tkiva skulpture. Šipke određuju njihove odnose u statičkom i konstruktivnom smislu, ali i pružaju mogućnost odvajanja tkiva, rapoređivanja težišta masa ili njihovog suzbijanja, grupisanja i svođenja na zatvorenije oblike. Čini se kao da imaju funkciju „potencijometra”, jer u nekim ostvarenjima smanjuju naboj između masa, dok u drugim vešto premošćuju razlike i omogućavaju korespondiranje istih. One sugerišu zrake kretanja, neku vrstu sile tkanja u samom konstruktivnom sklopu, ukazujući na tačke ukrštanja i prepleta nosećih, nošenih i premostivih elemenata. One poseduju patinu nastalu usled korozije, te se bojom i fakturom uklapaju u zagasite, ugašene fonove svojstvene feri-oksidu, cementu, prskanom gvožđu ili baronejtu. Za razliku od spoljnog plana skulpture, unutarnji plan poseduje strog red organizovanja masa, skeleta (u vidu šipki i konstrukcijske mreže) i međusobnih odnosa. Posmatrajući ovaj red u strukturalnom smislu, naslućuju se zakonitosti koje Olga Jevrić poznaje i primenjuje iz svog muzičkog obrazovanja (ritam, interval, zvuk, tišina, akord, harmonija…) i koji prate utvrđene kanone nastale u procesu stvaranja dela i primenjene su na drugom polju – polju forme i plasticiteta.
Naposletku, skladnost je glavna premisa koja prožima, obuhvata i zadržava elemente skulpture u jednoj celini uprkos prividnom sukobu masa i napetosti oblika. Ona je polazište ideja pre početka i nakon završetka dela – vid pročišćenja i dovođenja sila na svoju meru. U prepletu masa, oblika i šipki u sadejstvu praznine tzv. negativnog volumena, stoji delo u promišljenom strukturalnom sklopu, u celini sagledano, dovedeno do znaka i simbola; u svojoj biti vanvremensko, u formalnom smislu u potpunosti skladno. Vera Horvat-Pintarić ističe: „Oblikovni su elementi angažirani u jednom složenom sukobu, koji je zaustavljen u svom trajanju”. Ipak, prilikom samog zaustavljanja, ostvaruje se efekat tišine koji upliće sile izmirenja suprotnosti i napetost svodi na nivo izbalansiranih formi. Vrsta napetosti i nevidljivog sukoba koji lebdi jedino se jasnije percipira na delima većeg formata (Vertikalna kompozicija Ia, Komplementarne forme I, Raspeti oblici Ia, Forma pod pritiskom Ia). Voluminoznost nadvladava sklop masa pomerajući šipke u drugi plan, čineći kao da će se mase spojiti, skliznuti ili kao da nekim čudom prkose gravitaciji.
U ovome se može pročitati i životna zakonitost i proces koji od snažnih naboja, impulsa i ekspanzije vodi ka smirivanju i zatvaranju. Upoređujući sa razvojem oblikovnih rešenja njene skulpture, prepoznaje se i ova zakonitost, jer dolazi do transponovanja unutarnjeg psihičkog stanja u oblik. Olga Jevrić kao da na nesvesnom planu prepoznaje da svaka misao poseduje korespondentni oblik. Ipak, ona stvara razmišljajući o pojmovnom svetu, njihovim korelacijama i plodovima istih (Prostorne kompozicije, Komplementarne forme, Artikulacija prostora, Prostori u staništu).
Olga Jevrić istražuje elemente ideja, pojmova, emotivnih pejzaža i misli, pretvarajući ih u oblik spoznaje, dodeljujući im njihove slojeve substantnosti i vibracije. Posmatrajući skulpturu Olge Jevrić pomišlja se na ideju polariteta, muškog i ženskog, punoće i praznine, kretanja i mirovanja, zvuka i tišine (Komplementarne forme I). To su osnovni polariteti koji se upotpunjuju u odnosima sklada, napetosti, pritajene ekspanzije, impregniranosti ili zatvaranja i povlačenja (Forma pod pritiskom Ia, Raspeti oblici Ia). Jedan svet oblika koji transponuje ideje bića sa ravni unutarnjih uvida i spoznaja u kreacije materije, koje katkad deluju zaključano i skriveno, dok se nekad same nenadano razotkrivaju i snažno emituju poruku. Ipak, one u osnovi nisu mistifikovane, već stoje u svojoj uzvišenoj jednostavnosti. Elementi skulpture spajaju energiju prirodnih oblika s jedne strane i ljudske intervencije u vidu jasne logike s druge strane. Olga Jevrić se odlikuje jednom plemenitom crtom koja ukazuje na skromnost i jednostavnost postojanja. Iz takvih svetonazora se rodila i njena skulptura koja je dovoljna sebi i koja priča za sebe. Njoj nije potrebna publika. Ili kako ju je okarakterisao Miodrag B. Protić kao skulpturu koja „izgleda stvorena za velike razmere, za kamenite planinske vrhove koje tuku gromovi i bure; ne za salone. Mesto joj je u prirodnom i prirodno divljem ambijentu”.[3]
Ako se pogleda unazad na pređeni put umetničkog formiranja i stvaranja Olge Jevrić, ne može se zanemariti konzistentnost skulptorskog jezika i ideje koja nalazi obličje u svetu autonomnosti i umetnikove iskrenosti. Olga Jevrić ne spada u grupu umetnika koja svoju umetnost stavlja u službu samoafirmacije iz razloga samodopadanja i projektovanih marketinških planova. Ona nije umetnik projekat, ne koristi usud i volju za ciljeve izvan onih koji se ne zadržavaju na polju stvaranja, likovnosti i u njenom slučaju plasticiteta. Njena skulptura govori jezikom čiste likovnosti i estetske iskrenosti i u tom smislu je uslovno rečeno aristokratska i neuslovljena. Ideja njene umetnosti se može povezati sa impulsom koji se nikad nije želeo prilagoditi vladajućim strujanjima u umetničkoj praksi, već je postojala paralelno i u biti bila autonomna.
U vremenu i prostoru, ona crpi ideje i stvara refleksije stvarnosti iz iskrene potrebe za pročišćenjem i otelotvorenjem misli i osećaja u oblik. Njena umetnička istina je oslobođena primarne intencije obraćanja ili kritikovanja establišmenta i ne želi se dodvoriti oslanjajući se na kompromise. Zapravo, to joj nikad nije ni bila namera. U suštini, skulptura Olge Jevrić vrlo često nije dopadljiva, govori arhaičnim jezikom i u svojoj samorefleksiji je uronjena u slojeve bića koje pokušava transponovati u oblik, u konstruktivni ansambl, u ritam praznine i punoće, nadanja i determinisanosti. Prevazilazi granice sada i ovde, iako se u određenim ciklusima tzv. porodicama bavi problematikom određene ideje koja jeste vezana za prostor i vreme, za događaj ili ličnost (Primer Predloga za spomenik ili Portreta). Izvan uslovljenosti prostorom i vremenom, kao i tragičnim događajima II svetskog rata, ne može se shvatiti ni umetnost Olge Jevrić. Moglo bi se reći da je ona kristalizacija svega doživljenog na putu koji nije bio nimalo lagodan. Ona takođe nosi i delić duha ovog prostora koji je pronicljivo zapazio C. Doelman napisavši: „Njena forma je snažna, izgleda kao da se na njoj vide tragovi iz iskonskih vremena. Zaista, Olga Jevrić je bila inspirisana skulptovanim nadgrobnim kamenjem koje se nalazi u njenoj zemlji rasuto po grobljima iz prošlih epoha. Ta tema se najbolje oseća u njenom predlogu za spomenik koji je posvećen uspomenama na one koji su pali u borbama protiv Nemaca.”[4] Ješa Denegri, kao neko ko se najviše bavio delom Olge Jevrić, nasuprot tome ističe i rasvetljava njene duhovne razloge i nužnosti njene kreativne misije: „Bila je svesna duhovnih korena, kulturnih temelja i životnih uslova socijalne okoline iz kojih je njeno poimanje umetnosti proizilazilo, drevni nasleđeni i savremeni lično proživljeni duh mesta sopstvene sredine utisnuti su u dubinsko značenje ove skulpture.” [5]
[1] Tokom 1991. godine Olga Jevrić je učestvovala u radu 10. Internacionalnog simpozijuma skulpture u terakoti Terra u Kikindi.
[2] Olga Jevrić je skulpturu Za izotopni prostor II a (1992) poklonila Galeriji SANU u Novom Sadu, 2001. godine.
[3] Miodrag B. Protić, Olga Jevrić, Savremenici II, Nolit, Beograd 1964.
[4] Cornelis Doelman, De Biennale, Niewe Rotterdamse courant, Rotterdam, 5. VIII 1958, prevod u katalogu izložbe Umetnici članovi SANU, Beograd, 1980.
[5] Ješa Denegri, Olga Jevrić, Beograd, Topy, 2005, str. 65.
Dunavski dijalozi, novosadski festival savremene umetnosti, u svom naslovu sadrži Dunav kao geografski pojam, ali, još značajnije, i kao metaforu i podsticaj za susret i dijalog kultura i umetnosti zemalja Nemačke, Austrije, Slovačke, Mađarske, Hrvatske, Srbije, Rumunije, Bugarske, Moldavije i Ukrajine. Namera Galerije Bel Art, inicijatora i priređivača Dunavskih dijaloga 2013 jeste da ustanovi Novi Sad kao grad susretanja, prezentovanja i filozofiranja aktuelnih umetničkih ideja i sadržaja, kao priliku za međusobno upoznavanje, saradnju, komparaciju, razmenu i uvažavanja različitosti umetnika i umetnosti kulturološki bogatog i raznovrsnog evropskog regiona. Upravo podunavski region može biti reprezentativan uzor za sagledavanje aktuelnih zbivanja i tendencija, jer nam geografski princip pruža mogućnost upoznavanja umetnosti najrazvijenijeg dela Evrope, ali i područja gde je još uvek važno problematizovanje teme tranzicije. Ideja dijaloga na Dunavu ima svoje snažne korene, jer su tokom istorije međusobne saradnje i uticaji bili mnogostruki u umetnostima Podunavlja i srednje Evrope. Školovanja umetnika iz podunavskih zemalja u velikim centrima poput Beča, Minhena i Budimpešte značajna su činjenica naših istorija umetnosti. Razmenjivale su se izložbe, a mnogi umetnici ovovremenskog senzibiliteta menjali su svoja staništa, umetničke navike i izraze.
Projekat Dunavskih dijaloga je zamišljen kao mozaička manifestacija multimedijalnog tipa koja se istovremeno realizuje u/na različitim galerijskim i alternativnim prostorima. Slike, skulpture, performansi, projekcije video radova, izložbe umetničkih zastava, instalacije, tribine i radionice, prisustvo brojnih umetnika, kritičara i publike čine jedinstven i dinamičan umetnički ambijent.
Umetnički direktor poziva selektore za grupne izložbe, svaka zemlja se predstavlja pojedinačnom izložbom, a zanimljivost Dunavskih dijaloga su dijaloške izložbe domaćih umetnika sa umetnicima iz jedne od podunavskih zemalja, koja na taj način dobija status partnera manifestacije.
Želja nam je da u budućim festivalskim izdanjima ovaj koncept proširimo na druge gradove duž Dunava i da kontinuirano okupljamo umetnike, istoričare i teoretičare umetnosti, galeriste, kolekcionare, ljubitelje i publiku, te da u razmeni ideja i energija promišljamo, istražujemo i definišemo specifičnosti, sličnosti i različitosti aktuelne umetnosti regiona.
Tokom avgusta i septembra 2013. Novi Sad je bio značajno stecište savremene umetnosti. Zahvaljujući selekciji umetnika po izboru nacionalnih selektora i art direktora, festival se odlikovao veoma uspelim izložbama: Slovačku je samostalnom izložbom predstavljao Viktor Huljik (Viktor HULÍK)
iz Bratislave, Rumuniju Liliana Popa (Liliana Popa) iz Temišvara (selektorka Ileana Pintilie), Hrvatsku Vladimir Frelih iz Osijeka, Nemačku Georg Garc (Georg Gartz) iz Kelna, Srbiju umetnički par diSTRUKTURA iz Beograda, Austriju autorska izložba kustoskinje Pie Žardi (Pia Jardí)
Pozdrav iz Beča na kojoj su učestvovali Džordžija Krajmer, Zilke Majer, Leopold Kesler i Kristof Švarc (Georgia Creimer, Silke Meier, Leopold Kessler and Christoph Swarz), Mađarsku umetnici Juhaz Jožef, Eroš Apolka, Oros Ištvan i Baboš Zili Bertalani (Juhász József, Apolka Erös, István Orosz and Zsili Babos Bertalani) u selekciji Marte Silađi (Márta Szilágyi).
Novosadska publika je bila u prilici da vidi i izložbu umetničkih zastava u glavnoj pešačkoj ulici, u starom jezgru grada, na kojoj su učestvovale renomirane budimpeštanske umetnice Andrea Rutka i Vilo Štajner, potom grupa mladih umetnika iz Osijeka – Robert Fišer, Dražen Budimir, Mario Matoković, Dora Tomić, Josip Kaniža, Kristina Marić, Ana Petrović, te srpski umetnici Dušan Todorović, Marta Kiš Buterer, Goran Despotovski, Zvonimir Santrač, Svetlana Milić, Jastra Jelača, Tamara Vajs, Dragan Jevdić, Rastislav Škulec, Sibila Petenji, Korina Gubik, Danijel Babić, Bosa Zirojević, Milan Jakšić, Nada Denić, Monika Sigeti.
Izložbu nemačkog crteža (Štefani fon Hojos, Štefan Jutner, Ingrid Redlih-Pfund, Hansjirgen Fogel, Štefan Vemajer, Roza Čau / Stephanie von Hoyos, Stefan Jűttner, Ingrid Redlich-Pfund, Hansjürgen Vogel, Stefan Wehmeier Rosa Zschau) priredila je Maja Erdeljanin, slikarka i urednica Galerije KCNS, a promišljene projekcije video radova istaknutih umetnika regiona (Ulu Braun, Antal Luks, Fabian Grode, Joerg Piringer, Zoltan Lanji, Peter Lihter, Mihai Greku, Aleksander Isaenko/ Ulu Braun, Antal Lux, Fabian Grodde, Joerg Piringer, Zoltán Lányi, Peter Lichter, Mihai Grecu and Alexander Isaenko) načinio je umetnik i kritičar Andrej Tišma.
Na završnoj večeri otvaranja Dunavskih dijaloga 2013 izvedeni su performansi Jožefa Juhaza (Juhász József) iz Budimpešte i Nenada Bogdanovića iz Odžaka, a prikazana je i video instalacija Dunav Stevana Kojića, umetnika iz Novog Sada.
Poseban događaj na festivalu činila je umetnička kolonija profesora umetničkih akademija u Novom Sadu i Beču Nite Tandon i Bosiljke Zirojević sa studentima Marijom Kozmom, Oliverom Alunovićem, Marijom Cvetković, Marinom Milanović i Sonjom Radaković. Kolonija je realizovana od 27. do 31. avgusta u pitoresknom ambijentu parka dvorca u Ečki kraj Zrenjanina, na mestu gde se preko 50 godina tradicionalo organizuju umetničke kolonije. Učesnici su se upoznavali, družili, razmenjivali ideje i u konstruktivnoj atmosferi zajednički stvarali.
Austrijsko-srpski art dijalozi su realizovani u saradnji sa Austrijskim kulturnim forumom iz Beograda, sa kojim Galerija Bel Art neguje dugogodišnju uspešnu saradnju. Selektorskim izborom likovnog kritičara Save Stepanova, art direktora festivala, srpski i austrijski umetnici su dovedeni u svojevrsni dijaloški odnos i komunikaciju. Na prikazanim izložbama bile su vidljive sličnosti (i razlike) u opusima Roberta Hamerštila (Robert Hammerstiel) and Petar Ćurčić; Frica Ruprehtera (Fritz Ruprechter) i Mire Brtke, Josefa Linšingera (Josef Linschinger) i Ljubomira Vučinića, te Eve Petrič i Nataše Teofilović.
Festival je nedvosmisleno pokazao da je umetnost sposobna da svojim univerzalnim načinom komuniciranja prevlada lingvističke, političke, socijalne, kulturološke i druge „prepreke” i da značajno doprinese međusobnom upoznavanju, razumevanju, toleranciji. Istovremeno smo posetiocima manifestacije ukazali na krucijalno značenje sinteze estetskih i etičkih načela – toliko potrebnih u ovom sumornom i kriznom vremenu. Upravo zbog toga čini nam se da pokretanjem ove izložbene manifestacije činimo pravu stvar za umetnike i za publiku, za naš grad i njegova nastojanja da se promoviše u evropsku prestonicu kulture.
Zadovoljstvo mi je što su otvaranja i programi protekli u prijatnoj atmosferi i uz brojnu publiku i interesovanje medija. Rezultati prvog izadanja Dunavskih dijaloga predstavljaju dobar razlog i podsticaj da Galerija Bel Art započne pripreme za sledeće festivalsko izdanje. Ostvarenje ove manifestacije jeste izazovan zadatak i za Grad Novi Sad i za Sekretarijat za kulturu APV, ali i za ovogodišnje sponzore da i narednih godina istraju u podršci kako bi se ostvarila namera da Novi Sad na Dunavu postane stecište savremene umetnosti. Zahvaljujem se partnerima Dunavskih dijaloga 2013 – Austrijskom kulturnom forumu iz Beograda i Erlin galeriji iz Budimpešte, Turističkoj organizaciji Novog Sada, Wiener Staditsche osiguranju i Erste banci, medijskim sponzorima, Savi Stepanovu, art direktoru festivala, koji je imao izuzetno zahtevan zadatak, kao i galerijama, muzejima i kulturnim institucijama koje su pokazale partnersko razumevanje. Zahvalnost upućujem i svima onima koji su na bilo koji način pomogli u realizaciji ove manifestacije, a posebno umetnicima koji su najviše doprineli visokom umetničkom kvalitetu festivala.
Vesna Latinović,
osnivač i direktor Dunavskih dijaloga
Geografija velike reke je veličanstveno oblikovala jedan zanimljiv evropski region: od visokorazvijene centralne Evrope do njene manje razvijene crnomorske periferije poređano je deset država. Danas te države sa dunavskih obala (Nemačka, Austrija, Slovačka, Mađarska, Hrvatska, Srbija, Rumunija, Bugarska, Moldavija i Ukrajina), sve više i sve vidljivije, nastoje da se integrišu u jedinstven evropski kompleks. Aktuelna nastojanja umetnost je već anticipirala: još davnih osamdesetih godina prošlog veka italijanski pisac Klaudio Magris je u svojoj knjizi jednostavnog naslova Dunav (1986) jedinstvenim video i shvatio podunavski kulturni prostor u kojem su delovali brojni značajni umetnici, književnici, filozofi, naučnici poput Ničea, Hajdegera, Vitgenštajna, Kafke, Krleže, Konrada, Pope, grofa Drakule, Ovidija i drugih. O tom specifičnom (po)dunavskom kulturnom jedinstvu upravo je u Novom Sadu govorio i ugledni mađarski spisatelj Đerđ Konrad, inače i sam jedan od Magrisovih „junaka”: „O čemu bismo drugom i mogli da razmišljamo u novosadskoj Dunavskoj ulici, šetajući u prijateljskom društvu. Toliko je raznovrsnih zajednica u Evropi: narodi, narodnosti, predeli, regioni, gradovi, rečne doline kao što je, na primer, Dunavski basen! Preporučujem pažnji akademskih lovaca na identitete da pronađu i da ispevaju dušu Podunavlja, poklonivši se s ove udaljenosti i Klaudiju Magrisu. Možda smo zaista ovako zajedno, od Crne šume do Crnog mora, poprilično šareno i mnogobrojno društvo unutar Evrope. A to je jedan zaseban roman.”
Vođeni tom konradovskom mišlju novosadski organizatori su na Dunavu, ispod velelepne Petrovardinske tvrđave, uspostavili Festival savremene umetnosti Dunavski dijalozi. Manifestacija je pokrenuta u vremenu posle već stišanih i okončanih burnih, neki put čak i revolucionarnih promena, u većem broju podunavskih zemalja. Danas, početkom 21. veka, čitav ovaj region geopolitički izgleda znatno drugačije – nakon pada Čaušeskua, rušenja Berlinskog zida, raspada SSSR-a, ponovnog ujedinjenja Nemačke, razlaza Češke i Slovačke, krvavog i tragičnog raspada Jugoslavije, izlaska Ukrajine i Moldavije iz Sovjetskog Saveza. A sve to vreme kontinuirano je ostvarivan veliki projekat ujedinjenja Evrope.
Organizatori Dunavskih dijaloga, promišljajući nedavna zbivanja, nametnuli su selektorima i umetnicima logično pitanje: Kako su se nedavni istorijski događaji odrazili u aktuelnoj umetnosti? Da li su i kako, svi ti lokalni, regionalni i nacionalni povodi iznedrili nova značenja i univerzalne „poruke”?
Pokazalo se da aktuelna umetnost nameće nove standarde u atmosferi „ikonosfere”. Formirana kompjutersko-elektronskom umreženošću savremenog sveta ona sasvim agresivno nameće globalističko poimanje kulture. Ne bi se smelo zaboraviti da je evropska umetnost, još tokom postmodernističkih osamdesetih, insistirala na značaju nacionalnih identiteta, te da su u tadašnjim diskursima funkcionisala označenja umetničkih pravaca poput: italijanska transavangarda, nemački novi eskpresionizam, neue slovenische kunst i dr. Danas se obnavlja (l)egalizacija i (re)afirmacija prava na univerzalne poruke i koncepte. I u tim promenama postoji jedan specifičan proces. Jer, sve donedavno, na velikim internacionalnim izložbama male zemlje i kulture kao da su dobijale pravo na modernost tek posle reinventarisanja i recikliranja sopstvene istorije, tek nakon svojevrsnog pokazivanja i dokazivanja vlastitih korena. Tokom devedesetih, afirmacijom Klocove teze o obnovljenoj, novoj ili drugoj moderni u umetnosti – pogotovo u onoj koju hoćemo da vidimo kao autentičnu – prevashodno se insistira na uspostavljanju ontoloških značenja i vrednosti. A upravo je takva umetnost delotvorna, primenljiva, čak partikularna. Uostalom, još je Filiberto Mena zapisao „da umetnost ima pravo na zasebnost ne da bi se izdvojila, nego da bi svojim modelom bila primer drugim znanjima i drugim praksama.”
Važno je konstatovati da se umetnost u najvećem broju podunavskih zemlja u aktuelnom trenutku odvija u demokratskim društvima. Danas je stanje demokratije u podunavskim zemljama bolje nego bilo kad pre, bez obzira na prepreke nametnute ekonomskom krizom, te bolnim tranzicijskim procesima u zemljama bivšeg socijalizma. Početkom ovog veka Jost Smirs je, baveći se promocijom kulture raznolikosti u doba globalizacije, u svojoj knjizi karakterističnog i i te kako primenjivog naziva Umetnost pod pritiskom (2003) istakao da umetnost suštinski učestvuje u demokratskim debatama, te da je njena uloga izuzetno značajna kao uverljiv i validan odgovor na najrazličitija životna pitanja. Pri tome, aktuelna umetnost nudi mnoštvo „poruka”, ona je izražajno raznovrsna, a njeno dejstvo i uticaj su intenzivniji nego u ranijim razdobljima, jer se distribuiraju putem globalno umreženih komunikacionih kanala. Zato je današnja umetnost, po Smirsu, „polje na kojem se emotivne inkompatibilnosti, društveni konflikti i pitanja statusa sukobljavaju na mnogo koncentrisaniji način nego što je to u svakodnevnoj komunikaciji”.
Dakle, umetnost u aktuelnom trenutku menja i prilagođava svoje biće zahvaljujući sve snažnijim i umnoženijim impulsima sveta, te je zatičemo u svojevrsnom „rasplinutom stanju” (Iv Mišo), ili je shvatamo kao manifestaciju „relacione estetike” (Nikolas Burio). No, možda je najubedljivije mišljenje Frančeska Bonamija koji je zaključio da je umetnost, i nadalje, samo interpretacija sveta. U jednom intervjuu on konstatuje: „Preferiram umetnost koja koristi metafore, čak i ako se odnose na etiku i politiku, ali pod uslovom da su metafore formulisane dovoljno jasno da ih posmatrač može lako protumačiti i tako ući u polje značenja umetnosti. Jer, umetnici koji me zanimaju iskazuju izrazitu meru osobenosti, ali umeju da komuniciraju sa svetom.”
U okruženju svih tih meritornih koncepcijskih stavova i mišljenja na Prvom festivalu savremene umetnosti Dunavski dijalozi 2013 u Novom Sadu postavljene su izložbe radova umetnika iz Nemačke (Georg Garc), Austrije (Džordžija Krajmer, Zilke Majer, Leopold Kesler i Kristof Švarc – u izboru kustoskinje Pie Žardi), Slovačke (Viktor Huljik), Mađarske (Apolka Eroš, Baboš Zili, Jožef Juhaz i Oros Ištvan – u izboru galeristkinje Marte Solađi), Hrvatske (Vladimir Frelih), Srbije (diSTRUKTURA, Stevan Kojić, Nenad Bogdanović) i Rumunije (Liliana Popa). Dakako, tim izložbama dominiraju tzv. individualne mitologije. Današnji umetnici se bave izazovima sociološkog, psihološkog, medijskog, kulturološkog okruženja i/ili introspekcijskim sagledavanjem vlastitog bića. Tako umetnost s početka druge decenije 21. veka na najbolji način pokazuje da je sposobna da spozna, reflektuje, protumači, čak i da sama emituje impulse svakodnevlja. Direktniji, angažovaniji odnos prema manifestacijama spoljnog sveta najčešće se ispoljava kroz konceptualizaciju „reciklirane” stvarnosti, kroz stvaralačke tehnološke poduhvate kojima se obnavlja i realizuje ideja o poistovećenju umetnosti i života; a u nekim ostvarenjima je moguće zapaziti da stvarnost nije samo tema, nego je voljom umetnika u svoj svojoj autentičnoj pojavnosti integrisani strukturalni element umetničkog dela. Takva umetnost je uvek obeležena jasnim kritičkim stavovima o svetu našeg doba, bilo da se radi o direktnom angažovanom odnosu, bilo da se radi o plastički „prikrivenim” napomenama ili preporučenim principima za prevladavanje svih tegobnosti svakodnevlja (racionalizam, geometrija, konstrukcija). Istovremeno, aktuelna umetnost je menjajući vlastito biće postala svojevrsni agens niza autentičnih životnih informacija, podstičući i zahtevajući dijalog i direktnu komunikaciju koja nas može odvesti ka novim saznanjima i zaključcima, ka nekoj novoj moralnosti i etici. Jer, „etika se nužno javlja kao moralna potreba” (Edgar Moren).
II
Posebnost ove manifestacije predstavlja serija izložbi kojima se u svojevrsni „dijaloški” odnos postavljaju radovi po jednog umetnika iz Austrije i Srbije. Tako koncipiranim postavkama je podržana ideja dijaloga na kojoj je zasnovan čitav novosadski festival, ali je, istovremeno, reafirmisano i Magrisovo načelo duhovno-prostorne objedinjenosti svih intelektualnih, filozofskih i praktičnih potencijala angažovanih u zajedničkim akcijama (političkim, ekonomskim, kulturološkim…) u zemljama dunavskog priobalja.
U likovno-vizuelnom smislu ovakve komparativne postavke daju specifične rezultate jer su u ovu jedinstvenu poziciju umetnici „dovedeni” voljom selektora, bez prethodnih poznavanja opusa svog izložbenog partnera. Kuratorska namera je da se objedine slični (ili različiti) umetnički koncepti i senzibiliteti, da se ostvari sinergijsko dejstvo, da se (još jednom) pokaže univerzalnost umetničkih poruka. Osim toga, osnivač festivala je nastojao da ovakvim izložbenim konceptima srpskim umetnicima omogući komparativno sagledavanje vlastitih stavova. Jer, još uvek nisu potpuno iščilile traumatične posledice delovanja „umetnosti u zatvorenom društvu” iz devedesetih godina proteklog veka. Produženo dejstvo tih posledica je primetno i danas zahvaljujući dugotrajnoj (tranzicijskoj) krizi srpskog društva koje još uvek ne doseže sistemske standarde evropske demokratije.
Izbor Austrije za partnera u Dunavskom dijalogu 2013 je, po mnogo čemu, sasvim logičan i opravdan. Latentna saradnja aktera ove dve umetnosti proteže se još od poznih godina 18. veka kada su na Bečkoj akademiji studirali i svoja stvaralaštva započinjali brojni istaknuti umetnici iz srpske istorije umetnosti. Od tada datiraju i brojne personalne umetničke saradnje. Slikar Uroš Predić je kao asistent u klasi za antičko slikarstvo, zahvaljujući saradnji sa svojim profesorom Kristijanom Gripenkerlom, tokom 1883. godine oslikao friz iz grčko-rimske mitologije unutar dvorane Donjeg doma u tada tek sagrađenoj zgradi Bečkog parlamenta. Interesantan je i odnos nekolicine srpskih umetnika prema velikom austrijskom slikaru Oskaru Kokoški: mladi Milan Konjović je početkom dvadesetih godina prošlog veka u Beču oduševljen Kokoškinim ekspresionizmom, te ga pismom moli da bude primljen u njegovu klasu na Akademiji u Drezdenu; tokom ratne 1942. godine srpski slikar Predrag Peđa Milosavljević sarađuje sa Kokoškom u vreme njihovih zajedničkih londonskih dana; a tokom 1948. godine, kada SFRJ ne učestvuje na Venecijanskom bijenalu, izložba Oskara Kokoške je bila postavljena u Jugoslovenskom paviljonu u Đardinu. Interesantna je i saradnja svetski afirmisanih umetnica performansa – Vali Export i Marine Abramović. Tokom 2006. godine, u njujorškom Muzeju Gugenhajm, u okviru svoje velike akcije retrospektivnog (re)interpretiranja najznačajnijih svetskih performansa, Abramovićeva je „citirala” performans Vali Export – Genitalna panika (iz 1969). Između ovih anegdotski nabrojanih nekih od značajnih dodira austrijske i srpske umetnosti odvijali su se brojni drugi saradnički kontakti, izložbe, programi, refleksije i prepleti.
Čini se da je niz novosadskih festivalskih zajedničkih izložbi sasvim diskretno, tiho i bez prenaglešenih gestova pokazao svojevrsnu podudarnost i bliskost umetnika odabranih iz aktuelnih tokova austrijske i srpske umetnosti. Radi se o umetnicima koji svoju umetnost zasnivaju na modernističkim principima, koji se brinu o autentičnostima odabranog medija, kod kojih se impulsi stvarnosti recikliraju i filozofiraju plastičkom konstitucijom ostvarenog dela.
Figuracijski slikarski koncepti Roberta Hamerštila i Petra Ćurčića posvećeni su strategiji mikro narativa. Ovi autori nam objavljuju priče iz ličnih istorija. Kod Hamerštila se radi o svedenoj, siluetnoj figuri smeštenoj u miljee vlastitih sećanja, dok Ćurčić suverenim crtačkim postupkom definiše ekspresivne slike uverljivih psiholoških studija ljudi i događaja iz svoje okoline. Njihov je stav u suštini postmodernistički – poštovanje istorije umetnosti, često čak i određena citatnost naslikanih prizora, subjektivistički stav nas upućuju na to. No, u aktuelnom trenutku ova su slikarstva validna i delotvorna svojim univerzalnim značenjima „izvučenim” iz realnih situacija. Interesantnost ovog izložbenog paralelizma je efektna i u jednom detalju: Hamerštilove siluete evociraju utisak vizantijskog shematizma u ikonografiji srpske umetnosti, dok u nekim pasažima Ćurčićeve slike postoji svojevrsni „priziv” šileovske pikturalne strukture.
Geometrije Jozefa Lišingera i Ljubomira Vučinića su zasnovane na jedinstvenosti neoplasticističke napomene o redu, skladu i harmoniji, ali i na zasebnim personalnim postupcima: Lišingerova umetnost je izrazito racionalistička, zasnovana je na epistološkoj logici, a u aktuelnim radovima ovaj umetnik poštuje matematičke propozicije enigmatske igre sudoku kako bi došao do idealnih formalnih i bojenih odnosa. Ovaj umetnik insistira na jednostavnosti, čistoti i preciznosti geometrijske likovne misli, te tako dolazi do plastičke konstitucije izuzetnih estetskih dometa. Ljubomir Vučinić je umetnik drugačijeg kova: njegov geometrizam ima „angažovano” dejstvo jer je konfrontiran manifestacijama i atmosferi društva u krizi. Umetnik ideje racionalizma, konstrukcije, likovne jednostavnosti i čistote nudi kao „recept” za prevladavanje kriznih tegoba. Multipliciranjem jednog geometrijskog motiva, obostranim štampanjem na grafičkom listu, te instaliranjem u prostoru Vučinić svoju plastičku ideju konkretizuje, čini je stvarnom i delotvornom.
Fric Ruprehter i Mira Brtka su umetnici večito posvećeni ontološkim problemima slike/slikarstva. Njihova aktivnost je usmerena ka istraživanju pikturalne površine koju Grindberg smatra ekskluzivnom karakteristikom slikarstva koju ono ne deli ni sa jednim drugim sistemom slika. Ruprehter nastoji da preciznu organizaciju slike oplemeni vidljivim tragovima vlastite senzibilnosti i to postiže diskretnim vibracijama monohromijske površine, jednostavnim „lenjirskim” linijama, blagom obojenošću. Taj tihi i „svečani” estetizam emituje ubedljivo dejstvo nekakve elementarne likovnosti. „Bele slike” Mire Brtke su naseljene diskretnim crtežom multipliciranih paralelnih linija koje izranjaju iz bele monohromije. Minimalizam, jednostavnost, suvereno organizovan plasticitet multipliciranih pravilnih paralelnih linija – karakterišu njen rad kao „konkrete kunst”. Ipak, i iz Ruprehterovih i iz Brtkinih slika proističe snaga jednog pročišćenog stava koji, na nivou principa, ima i te kakvu partikularnost i te kako potrebnu u aktuelnom trenutku sveta i vremena u kome živimo.
Eva Petrič i Nataša Teofilović suvereno vladaju medijsko-tehnološkim slikama, izražavajući dva potpuno personalizovana shvatanja sveta. Ono što je ovim umetnicama zajedničko jeste sposobnost da minorizuju značaj vlastite izuzetne tehnološke spretnosti i opremljenosti – medij jeste tek dobro upotrebljeno sredstvo za jasno definisanje vlastitih estetskih i etičkih načela. U okruženju globalne „ikonosfere” Eva Petrič printa crno-bele slike na prozirnim pločama od pleksiglasa. Ova umetnica snimajući sebe, sopstveno telo, te čineći poetski intonirane video zapise mesta u kojima je boravila, prezentuje jednu profilozofiranu refleksiju vlastitog (i našeg) sveta. Zahvaljujući prozirnosti njenih fotografskih slika, odštampanih na pleksiglasu i postavljenih u prostoru, prizori iz okolne stvarnost su vidljivi u umetničinom delu. Umetnost Eve Petrič stoga ne stvara iluziju stvarnosti nego postaje njen integralni deo. Nataša Teofilović se bavi virtuelnom stvarnošću, zapravo virtuelnom predstavom čoveka. Ne insistirajući na fotorealističkoj sličnosti i karakteru klona, umetnica svojim junacima čuva njihovo „kompjutersko” poreklo. Međutim, svi ti virtuelni ljudi žele da komuniciraju sa gledaocima. Teofilovićeva je uspela da svoju umetnost estetizira, da je označi vlastitom osećajnošću, da svim tim virtuelnim ljudima udahne dušu i učini nam ih dragim, bliskim. I sasvim sposobnim da nas vrate – sebi samima.
Sava Stepanov
Mali likovni salon – Slovačka: Viktor Hulik
Galerija Srbinovski – Srbija: diSTRUKTURA
Galerija Bel Art – Rumunija: Liliana Mercioiu Popa
Galerija Most – Nemačka: Georg Gartz
Zmaj Jovina ul. – Internacionalna izložba umetničkih zastava
Galerija Podrum – Hrvatska: Vladimir Frelih
Petak, 30. avgust
Austrijsko srpski dijalog: Eva Petrič (A) – Nataša Teofilović (SR), Galerija KCNS (Katolička porta 4)
Austrija: Pozdrav iz Beča – Georgia Creimer, Silke Maier, Leopold Kessler, Chirstoph Schwarz, Galerija Zlatno oko (Laze Telečkog 3)
Mađarska: Erős Apolka, Babos Bertalan Zsili,Steiner Villő, Orosz Juhász R. József István, Orosz, Galerija SANU ogranak u Novom Sadu (Pašićeva 6)
Austrijsko srpski dijalog: Josef Linschinger (A) – Ljube Vučinić (SR), Zbirka strane umetnosti, Dunavska 31
Austrijsko srpski dijalog: Robert Hammerstiel (A) – Petar Ćurćić (SR), Muzej Vojvodine (Dunavska 35)
Skulpture umetnika podunavskih zemalja (iz zbirke simpozijuma Terra, Kikinda), Atrijum Muzeja Vojvodine
Subota, 31. avgust
Video radovi umetnika iz podunavskih zemalja, selektor Andrej Tišma – Muzej savremene umetnosti Vojvodine, Dunavska37
Austrijsko srpski dijalog: Fritz Ruprechter – Mira Brtka – Fondacija Brtka Kresoja (Petrovaradin, Beogradska 23)
Nemački crtež (Hansjürgen Vogel, Stephanie von Hoyos, Rosa Ztchau, Ingrid Redlich-Pfund,Stephan Juttner, Stefan Wehmeier, Ulu Braun, Fabian Grodde) – Galerija u podrumu samostana sv Juraja, (Štrosmajerova 20)
Performansi: Nenad Bogdanović (Srbija)
Jožef Juhas (Mađarska)
Instalacija: Stevan Kojić (Srbija), Pokrajinski zavod za zaštitu spomenika kulture, Štrosmajerova 22 (dvorište)
Čedomir Vasić je rođen 1948. u Beogradu. Diplomirao je i magistrirao slikarstvo na Akademiji likovnih umetnosti u Beogradu (1973). Kao stipendista Fulbrajtovog programa na Kalifornijskom univerzitetu u Santa Barbari i Los Anđelesu studirao je video i kompjutersku umetnost (1976). Bio je profesor slikanja i crtanja na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu (1975 – 2013) a likovnu kulturu je predavao i na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. Na Univerzitetu umetnosti u Beogradu je bio rektor (2004-2009). Na našoj umetničkoj sceni prisutan je od 1969. godine.
