Umetnici: Katalin Ladik, Balint Sombati, Milorad Krstić, dr Marijaš, Ištvan Balind, Andraš Šifliš
U Muzeju Vojvodine će od 25. septembra do 8. oktobra, 2023. biti postavljena izložba Umetnost bez granice na kojoj će biti predstavljeni umetnici iz Vojvodine koji već duže vreme žive i stvaraju u Budimpešti. Biće prezentovani radovi šest umetnika – Katalin Ladik, Balint Sombati, Milorad Krstić, drMarijaš, Ištvan Balind, Andraš Šifliš. Izložbu priređuje novosadska Galerija Bel Art.
U savremenim umetničkim zbivanjima u Mađarskoj, tokom poslednje tri-četiri decenije aktivno učestvuju umetnici Mađari koji su poreklom iz Vojvodine. Na kraju XX i početkom XXI veka se, donekle, ponovila situacija kada su umetnici Mađari sa teritorije današnje Vojvodine inklinirali ka Budimpešti što je trajalo sve do kraja Velikog rata i uspostavljanja nove jugoslovenske granice. Tada je nastala pauza u srpsko-mađarskim umetničkim vezama, koju kasnije nije bilo lako obnoviti, jer je umetnička sudbina bila skoro identična u obe države. Uspostavljanje socijalističkih sistema nakon Drugog svetskog rata je donelo strogost soc-realizma, tegobu modernističkog osvešćenja, zanemarenu (i sputavanu) konceptualnu umetnost u sedamdesetim godinama proteklog stoleća. Tek je u jednom intervalu tokom osamdesetih godina prošlog veka došlo do relaksiranijih odnosa i razmene izložbi, da bi dramatični raspad SFRJ, a potom i tranzicijski procesi koje su obe države pretrpele donelo nove tegobe i probleme. No, upravo u tom periodu počinju odlasci vojvođanskih umetnika u Budimpeštu. Neki su tamo stigli kao već afirmisani umetnici sa značajnom reputacijom ali je jedan broj autora svoju afirmaciju stekao upravo u novom umetničkom miljeu. Tako je ponovo došlo do zanimljivih umetničkih prepleta. Dakle, radi se o interesantnom umetničkom fenomenu koji je potrebno sagledati, objasniti i shvatiti mesto i ulogu ovih umetnika na umetničkim scenama s obe strane granice. Jer, činjenica je da su svi ovi umetnici, neko agilnije a neko manje aktivno, prisutni na obe scene – mađarske i srpske ali i znatno šire u zemljama bivšeg jugoslovenskog umetničkog prostora.
Novosadska Galerija „Bel art“ priredila je, tokom leta, izložbu „Iz riznice vojvođanske umetnosti“. Negujući savremenu umetnost ova galerija nastoji da posveti pažnju kako mlađim autorima, aktivnim na umetničkoj sceni, tako i delima stvaralaca čija su imena nezaobilazna u istoriji umetnosti ovog podneblja. Iz kolekcije Galerije „Bel art“ za ovu izložbu izabrana su dela deset najistaknutijih vojvođanskih umetnika koji su stvarali u drugoj polovini 20. veka. Iako gotovo slične generacijske pripadnosti svaki od ovih autora dao je svoj individualni pečat vojvođanskoj umetničkoj sceni najavljujući savremeni pristup slici i uvodeći ovdašnju umetnost u moderne tokove jugoslovenskog slikarstva.
Najstariji u grupi umetnika čija dela čine ovu postavku, Milan Konjović (1898-1993) spada među najplodnije srpske slikare koji je svojim opusom obeležio gotovo čitav jedan vek i iza koga su ostala antologijska ostvarenja. Umetnički put ovog slikara čine različite faze, a kroz pejzaž manifestovale su se sve osobenosti kroz koje je prolazio. Tokom dugog stvaralačkog veka stvorio je prepoznatljiv stil izrazitog koloriste ekspresionističkog temperamenta.
Milan Konjović, Proleće
Milan Konjović, Čarda u Obornjači
Na izložbi je i delo Boška Petrovića (1922-1982) jednog od najznačajnijih vojvođanskih slikara čiji se kreativni angažman realizovao u različitim likovnim disciplinama. Bavio se pored štafelajnog slikarstva i mozaikom, crtežom, akvarelom, kolažom, a posebno se posvetio afirmaciji tapiserije. Još jedan slikar Vojvodine predstavljen je na ovoj izložbi, Milan Kečić (1910- 1998) čij je osnovni motivski repertoar, uz mrtve prirode, bio ravničarski ambijent, polja, oranice, salaši. I sam umetnik govorio je da „postoji svet koji je slep za lepote ravnice, a slikaru se ravnica nudi u raznim vidovima. Ako se usudi da slika samo golu, uzoranu zemlju i nad njom visoko nebo, to je za njega najveći zort, izazov za teški likovni megdan“. Slikarka i grafičarka Ankica Oprešnik (1919-2005) autorka autentičnog izraza koji je kritika nazvala ekspresivnim lirizmom, ističući „specifičan tretman elemenata površine, linije, boje i integralnog ritma grafičke kompozicije“.
Uz slikare jedini vajar čije je delo predstavljeno na ovoj izložbi je Jovan Soldatović (1920-2005) autor impozatnih skulptura u bronzi, bista znamenitih ljudi i i mnoštva javnih spomenika. Slikar i grafičar Milan Kerac (1914-1980) još jedan stvaralac iz prve posleratne generacije vojvođanskih autora, prošao je kroz sve faze i promene koje su pratile likovnu umetnost, od kasne forme impresionizma, kolirističkog ekspresionizma, fovizma, apstrakcije do asocijativnog ekspresionizma, a u njegoivom delu prisutna je i raznovrsnost tema, motiva i izraza. Čest motiv na njegovim slikama bili su bikovi, pamtio je njihove oči još iz detinjstva i govorio je da su se „između beline rogova i neba, kao seoski vez, kao praznični buket, ujedinile kuće i nad njima ptice“. Još jedan slikar Vojvodine prisutan je na ovoj postavci, Stojan Trumić (1912-1983) zagovornik ekspresionističkog slikarstva, autor brojnih portreta Vojvođana, polja, oranica, seoskih kuća, intenzivnog kolorita.
Na izložbi je predstavljeno i delo Milivoja Nikolajevića (1912-1988) slikara i grafičara koji je tokom svog umetničkog razvoja išao ka postimpresionizmu i intimizmu dok nije došao do asocijativnih apstrakcija. Zagledan u granje na obali reke bio je fasciniran asocijacijama koje su mu se nametale. Kod slikara Stevana Maksimovića (1910-2002) kritika je uočavala preplitanje prefinjenog lirizma sa izvesnom strogošću i odmerenošću u geometrizovanim formama. Njegovi pejzaži i figuralne kompozicije nisu deskripcija prirode, nego vizuelni simboli i zvučne mnetafore, dosledno sprovedeni kroz ceo slikarski opus“. Među izabranim autorima za ovu postavku je i Nikola Graovac (1907-2000) umetnik bogatog slikarskog opusa koji je negovao koloristički eskpresionizam. Sam umetnik govorio je da slika jednostavno kao što živi, sa radošću. „Slikanje je moj odmor, moja potreba, suština mog bitisanja. Kad bi mi neko oduzeo četke i boje, ugasio bih se“.
Milan Kečić, Zima (detalj)
Stojan Trumić, Pejzaž
Nikola Graovac, Mrtva priroda (detalj)
Ankica Oprešnik, Darivanje novom danu
Boško Petrović, Proleće
Nikola Graovac, Mrtva priroda // Milan Kerac, Oranice
Cazarma U, Strada General Eremia Grigorescu (Temišvar)
Kustos: Sava Stepanov, likovni kritičar
Umetnici: Radoš Antonijević, Mrđan Bajić, Danica Bićanić, Maja Rakočević Cvijanov, Nada Denić, Goran Despotovski, Tatjana Dimitrijević, Miloš Fat, Gabrijel Glid, Anđela Grabež, Milan Jakšić, Zdravko Joksimović, Radomir Knežević, Stevan Kojić, Barbara Laković, Đorđe Marković, Ivana Milev, Branislav Nikolić, Vesna Perunović, Andreja Petraković, Dragan Rajšić, Petar Sibinović, Mića Stajčić, Aleksandar Stanojević, Rastislav Škulec, Nataša Teofilović
Organizacija: Galerija Bel Art (Novi Sad) i Fondacija Triade (Temišvar)
Partner: Temišvar Evropska prestonica kulture 2023
Branislav Nikolić
Radoš Antonijević
Vesna Perunović
Tokom druge polovine prethodnog veka skulptura u Srbiji je, baš kao što se to dešavalo u evropskim i svetskim umetničkim destinacijama, svoje čvrsto uporište iznalazila u društvenim okolnostima tog perioda. Tada je, pogotovo u vremenima posle okončanja svetskih ratova, njeno osnovno obeležje predstavljao čvrst i koherentan oblik jer je tadašnja umetnost težila afirmaciji tadašnjih društvenih nastojanja i progresističkih dostignuća.
Međutim, na samom kraju dvadesetog veka, tokom fatalnih devedesetih, dolazi do značajne promene. Geo-političke podele u svetu postaju sve vidljivije a jugoslovensko društvo ulazi u epohalni krizni period kada detrukcijske tendencije nadjačavaju i poništavaju svaki oblik konstruktivnog ponašanja i mišljenja. Čvrsta forma se dezintegriše, fragmentizuje; umesto celovitog oblika pojavljuju se instalacije; dolazi do mešavine različitih materijala u okviru jednog dela a pojačavaju se konceptualna razmatranja koja dematerijalizuju biće (klasične) skulpture i celovitog oblika.
Nakon 2000-te, ununtar same umetnosti se odvija snažni tranzicijski procesi. Uspostavlja se snažna ekspanzija ka novim tehnologijama a novi vizuelni sistemi itekako utiču na novu funkcionalizaciju sveta a samim tim i na konstituciju savremene skulpture i njenog bića. Aktuelna “skulptura-posle skulpture” sve jasnije objavljuje čovekovo osećanje nesigurnosti, krhkosti i fragilnosti; ona upozorava na izazove neizvesne budućnosti.
Izložba je naslovljena “Bez naziva” jer se u postavci ne favorizuju određeni sadržaji ili umetnički koncepti. Istovremeno, radi se o svesnom izbegavanju naslova jer je čovek današnjice uvučen u mnoštvo najbizarnijih manipulacija korumpiranih političara, velikih korporativnih sistema i zločesto upotrebljavane medijalizacije. Pojedinac sve manje upravlja svojom sudbinom jer ga nose vetrovi jednog pomahnitalog sveta. U tom svetu umetnost je prostor izuzetnosti, prostor u kojem se raspravljaju egzistencijalna pitanja s namerom da se iznađu putevi i mogućnosti novog vitalizma. (Sava Stepanov, likovni kritičar)
Petar Sibinović
Anđela Grabež
Andreja Petraković
Izložbi BEZ NAZIVA: skulptura posle skulpture održaće se u Temišvaru u okviru programa Temišvar Evropska prestonice kulture 2023 pod pokroviteljstvom Ministarstva kulture Republike Srbije.
U Limanskom parku, na Subinom platou, vijore se fotografije, vizuali i crteži; slike se prepliću sa vetrom i glasovima ptica stvarajući specifičan i uvek drugačiji zvučni pejzaž sa muzikom „The Dreambird“, a koji nas vraća na samo izvorište Subinog umetničkog stvaranja.
Projekat “Novi Sad Evropska prestonica kulture” je prošle godine u Limanskom parku u blizini Kreativnog distrikta, iznedrio “Trg jarbola”, svojevrsnu galeriju na otvorenom, namenjenu autorskim postavkama umetničkih zastava. Završetkom godine u kojoj je Novi Sad uspešno realizovao najveći evropski kulturni projekat trg sa 49 jarbola (p)ostaje jedan od legata ,stalna platforma za prezentovanje savremene umetnosti. 23. juna, na Subin rođendan, a u saradnji sa Fondacijom “Mitar Subotić Suba”, biće postavljena izložba umetničlih zastava posvećena ovom umetniku. Odabrani vizuelni materijal, prezentovan u obliku 49 zastava, simbolično govori o njegovom izuzetnom umetničkom stvaralaštvu i bogatoj zaostavštini Fondacije “Mitar Subotić Suba”.
Prostorno zvučnu instalaciju „The Dreambird”, Suba je prvi put je postavio 13. juna 1987. godine u Novom Sada, na obali Dunava. Zvučnici su bili postavljeni iznad zemlje, kako bi se pojačala interakcija sa zvucima iz prirodnog okruženja, zov ptica koji se prepliće sa elektronskim tonovima. Istovremeno „The Dreambird“ podsećao je na vreme kada su snimci životne sredine otkrivani kao oblici muzike naglašavajući arhetipske veze čoveka i prirode. Prostor na obali reke bio je ozvučen dvanaest sati, a ceo hepening završen je zvučnim, svetlosnim i laserskim efektima.Muziku za ovu instalaciju Mitar Subotić Suba i Goran Vejvoda snimili su u Parizu 1987, koristeći kao muzički predložak japanski CD „Bird Island Seichelles“ sa terenskim snimcima zvukova egzotičnih ptica i morskih talasa na koje su slagali druge muzičke slojeve. Iako prvobitno nije bilo planirano da ovo delo bude objavljeno, izdavačka kuća Paulinas, u okviru katoličkog ženskog samostana, snimak „The Dreambird” Mitra Subotića Sube i Gorana Vejvode, štampala je u malom tiražu kao muziku za meditaciju. To je bio Subin prvi muzički projekat u Brazilu.Album „The Dreambird” u celosti je objavila brazilska izdavačka kuće Luga Alto 2022. koristeći master snimke iz arhive porodice Subotić. Studio Sometimes Allways osmislio je dizajn izdanja sa crtežima Artura Longa, francuskog snoubordera i umetnika.Muzika Mitra Subotića Sube nastavlja da komunicira sa svetom, predstavlja univerzalni jezik, oblikuje prostore
BIOGRAFIJA
Mitar Subotić Suba (Novi Sad, 1961 — Sao Paulo, 1999)
Na Akademiji umetnosti u Novom Sadu apsolvirao je na odseku za kompoziciju i orkestraciju; u Elektronskom studiju Radio Beograda i na IRCAM institutu u Parizu specijalizovao za elektronsko-akustičku muziku; izučavao je džez i istraživao etno muziku Balkana i Istočne Evrope, afro-brazilske ritmove i muziku starosedelaca Brazila. Smatra se pionirom elektronske muzike. Komponovao je pozorišnu i filmsku muziku sarađujući sa najznačajnijim rediteljima kao što su Haris Pašović, Nada Kokotović, Suki Džon, Ištvan Lalić, Tibor Vajda, Bogdan Ruškuc, Jan Makan. Kao producent obeležio neke od najvažnijih tokova regionalne i muzičke scene Brazila.
Rex Ilusivii / Suba 1982–1985. Novi Sad Prve kompozicije iz ovog perioda Praznik u močvari, Zla kob, Yeti, Flight, Moon people… potpisivao je pseudonimom Rex Ilusivii (neuhvatljiv, onaj koji izmiče). U ovom periodu posebno se ističe koncert u SKC-u sa Zoranom Janjetovim, Kostom Bunuševcem i Dr. Woo-om. Počinje da piše muziku za performanse, pozorišne predstave, TV filmove i serije.
SUBA / 1985–l990. Pariz Umetnički opus koji nastaje paralelno u Parizu i Novom Sadu. Debi LP „Disillusioned!” pojavljuje se u M produkciji Radio Novog Sada 1987. Centralna tema albuma je kompozicija Thanx Mr. Rorschach – ambijenti na muziku Erika Satija nastala u saradnji sa pijanistkinjom Brankom Parlić. Iste godine postavlja u Novom Sadu dvanaestočasovnu audio-instalaciju muzike The Dreambird koju je snimio sa Goranom Vejvodom u Parizu. Za kompoziciju In the Mooncage dobija 1987. nagradu UNESCO. Pored autorskih dela, kao što su Good morning mr. Orwell, Coup de Grace i ostalih, njegova muzika postaje deo nekih od najboljih pozorišnih produkcija tog vremena. Paralelno deluje i kao producent albuma grupa La Strada, Oktobar 1864, Ekatarina Velika; piše svoje prve tekstove za časopis „Stav“ kao član kreativno-spiritualne asocijacije sa Zoranom Janjetovim „Greta Farenheit”.
SUBA / Gringo Paulista 1990–1999. BRAZIL U Rio de Ženeiru i Sao Paolu radio je muziku za pozorište, modne revije, reklame, ali i kao studijski muzičar i producent sa umetnicima Lala Deheinzelin, Bebel Gilberto, Cibelle, Toninho Horta, Joao Parahyba, Taciana, Hermeto Pascoal, Katia B, Marina Lima, Edson Cordeiro. Sa Milanom Mladenovićem i brazilskim muzičarima 1994. snima CD „Angels Breath”, a tokom 1995. snima album”Wayang” koji će biti objavljen 2018. Godine 1999. komponovao je muziku za svoj poslednji CD „Sao Paulo Confessions”.
NAGRADE: 1985 – nagrada za eksperiment na festivalu Malih eksperimentalnih scena u Sarajevu / 1987 – nagrada Međunarodnog fonda za unapredjenje kulture UNESCO / 1994 – nagrada kritike APCA (Asocijacija kritičara umetnosti Sao Paola) za najbolju pozorišnu muziku godine.
*U Sao Paolu 2000. godine osnovan je Institut Suba *U Novom Sadu 2021. osnovana je Fondacija „Mitar Subotić Suba“
Izložba “Zaobilazne strategije” (Oblique startegies) je nastala u saradnji galerije Bel Art i atinske galerije Alma na kojoj učestvuju grčki umetnici Konstantinos Patsios, i Andreas Voussouras i Halid Chrisinas Elaggan u dijalogu sa umetnicama Irenom Kovač, Majom Erdeljanin i Monikom Sigeti. Autor koncepta je Stefanos Tsitsopoulos, književnik, novinar i producent, selektorke Marija Alpani i Vesna Latinović.
Nakon uspešnog predstavljanja umetnika u Novom Sadu u galeriji Bel Art, izložba “Zaobilazne strategije” (Oblique startegies) će biti predstavljena i u Atini, u Alma galeriji.
U srpsku umetnost kolaž je “uveden” tokom ranih decenija prve polovine prošlog veka. Tada se ponovio pikasovski obrazac upotrebe neslikarskih materijala i fragmenata u kubističkim slikama i crtežima. “Ivan Radović je , dakle, prvi upotrebio kolaž u srpskom slikarstvu. Ovde se radi o pravim avangardnim istraživanjima i konkretnom doprinosu modernoj evropskoj umetnosti svoga vremena” zapisala je Žana Gvozdenović Dakako, kolaž više nema tu važnost u savremenoj umetnosti ali je kolažni princip sadržan u današnjim instantnim definicijama sveta, od “klasičnih” umetničkih postupaka pa sve do aktuelnih tehnološki generisanih vizuelnih predstava i sadržaja.
Na ovoj izložbi svojim kolažima se predstavljaju trojica grčkih umetnika (Andreas Vousouras, Konstantinos Patsios, Halid Chrisinas Elaggan) i tri umetnice iz Srbije (Maja Erdeljanin, Irena Kovač, Monika Sigeti). Njihovi umetnički razlozi, postupci i senzibiliteti su različiti ali im je zajednička namera da svakodnevne prizore fragmentizuju i da ih, potom preslože u personalizovane prikaze današnjeg načina življenja. Ta zaobilazna strategija im je omogućila da prikažu duh naše stvarnosti: atmosferu koja podrazumeva permanentnu promenu i brojna preskakanja uobičajenog toka stvari. Namera pisca ovih redova je da upozori da svi ovi kolaži od posmatrača ne zahtevaju brzi pogled koji bi bio adekvatan “čitanju” aktuelnog sveta. Potrebno je zastati pred ovim slikama, strpljivo ih pogledati i shvatiti. Uostalom, dominikansko-američki pisac Junot Diaz konstatuje: “Cela današnja kultura govori da požurite, dok vam samo umetnost preporučuje da ne žurite. Uvek slušajte umetnost!” I, prihvatite njene estetsko etičke darove.
Maja Erdeljanin se bavi temama svakodnevlja i dnevničkom akribijom zapisuje svoje fascinacije svakodnevicom. Kombinujući akvarelističko slikanje sa fragmentima izdvojenih iz novina i časopisa ona nastoji da zabeleži sekvence proteklog dana. Sve je u ovim likovno definisanim prizorima usaglašeno sa umetničinim životnim ritmom – od personalne intime do potvrđivanja vlastite svesti o egzistencijalističko-dijalektičkom karakteru sveta… Osim toga, ekspresivnosti ovih kolažnih zabeleški doprinosi i prepoznatljivi umetničin pikturalni kontekst kao idealni prostor apliciranih sadržaja, literarnog, poetskog, metaforičkog značenja.
Irena Kovač je skoro celokupni svoj dosadašnji izraz zasnovala na kolažnom struktuiranju motiva. Njeni kolaži (kolažne slike) nikada nisu podrazumevali konglomeraciju nego su večito formirani precizno promišljenim raspoređivanjem figurativnih motivskih aplikacija (prikazi porodice, dalekih rodjaka, bliskih prijatelja, slike iz vojske, letovanja, igranke, izleti, modni trendovi, prvi automobil, prvi koraci). Zahvaljujući vlastitoj intuiciji i izvanredno kultivisanom likovnom ukusu, ova umetnica odista precizno sklapa motive vlastite imaginacije – spajaja nespojivo, stapa prošlost i sadašnjost, “prepuštajući unutrašnjoj dubokoj svesti da ispliva do ivice samospoznaje” (I.Kovač) ostvarujući delotvorne umetničke poruke…
Monika Sigeti iseca fotografije, izdvaja neke prepoznatljive detalje iz stvarnosti te ih potom impulsivno “kombinuje”. Realne predstave životnih situacija i stvarnih prizora sveta umetnica dezintegriše da bi u kolažnoj kompoziciji sintetisala slike vlastitog viđenja i poimanja sveta. U svim ovim prizorima postoji nekakva nota tajanstvenosti, iščekivanja, napetosti, možda čak i nekakve tihe alijenacijske ugroženosti… No, ova umetnica je lišena defetističkih misli, njeno shvatanje misije umetnika i umetnosti je holistički: a njen likovni sistem rezultira vitalizmom i etičkim potencijalima.
Irena Kovač
Monika Sigeti
Maja Erdeljanin
Andreas Vousouras, Konstantinos Patsios i Halid Chrisinas-Elaggan korespondiraju jedan s drugim, uz uzdržanu distancu. Njihove se “strategije” ponekad slažu, a ponekad razilaze. Koriste različite tehnike kao što su kolaž, slikanje, dodavanje novih slojeva, preklapanje, filtriranje i dvosmislena značenja: Je li završeno? / Nedostaje li nešto / Samo nastavite / Učinite prazninu vrednom stavljajući je u poseban okvir / Odbacite anksiom, vratimo se na kartice Šmita i Enoa, njihova misao povezuje suštinu ove izložbe. Posmatrajte radove svakog umetnika dovoljno izbliza i otkrit ćete da uprkos razlikama dele mnogo toga zajedničkog: izbegavaju oštrinu i jasnoću, izlažu svoje subjekte zabludama koje svaki umetnik prisvaja, pozajmljuje, okreće, transformiše, uvodi nova značenja unutar postojećih, sledeći još jedno pravilo zaobilaznih strategija: Napravite neočekivanu, destruktivnu, nepredvidivu akciju; a zatim povežite, konstruišite.
Izložba slikara Karla Štengela (Novi Sad, 1925 – Loro Kufena, Italija, 2017) priređena je zahvaljujući uspešnoj saradnji galerije Bel Art safirentinskom galerijom Immaginaria. Razlog što se izložba Karla Štengela, umetnika bogate međunarodne umetničke biografije priređuje u Novom Sadu je činjenica da je umetnik ovde proveo svoje detinjstvo. Slikarstvo je studirao u Budimpešti i na Akademiji umetnosti u Minhenu, a največi deo života proveo je u Nemačkoj i Italiji. Kolekcija slika Karla Stengela trajno se čuva u Palati Roseli del Turko u Firenci.
Na novosadskoj izložbi prezentuju se slike i crteži koji pokazuju Štengelovo permanentno ekspresionističko opredeljenje, bez obzira da li se radi o figuracijskom ili apstrakcijskom konceptu.
U svojim delima, Štengel je istraživao duboka ljudska stanja: u njegovim figuracijskim slikama i crtežima permanantno je uspostavljao neku vrstu dijaloškog odnosa između dve ličnosti definisane prizorima iz proživljene životne stvarnosti, brojnih putovanja, ali i umetnikove imaginacije. Veoma često se inspirisao književnim i muzičkim delima, te se u njegovim radovima mogu videti reference na umetnike kao što su Čarls Bukovski, Blez Sendrars, Samjuel Beket, Horhe Luis Borhes, Ivan Gol, Tabuči i Đuzepe Ungareti, kao i kompozitori i muzičari kao što su Rahmanjinov, Stravinski, List i Polini.
Štengelovi radovi su bliski tendencijama snažno bojenog, emotivnog i lirskog apstraktnog ekspresionizma čiji su koreni u posleratnom američkom i evropskom enformelnom eksperimentisanju ili u nekim primerima ruske avangardne umetnosti. Njegova ostvarenja sa nadrealnim predstavama često su intimnijeg karaktera. Najčešće se radi o crtežima koji imaju izraženije evropsko poreklo a Štengelu su veoma bliske karakteristike i vrednosti nemačkog ekspresionizma.
