Cazarma U, Strada General Eremia Grigorescu (Temišvar)
Kustos: Sava Stepanov, likovni kritičar
Umetnici: Radoš Antonijević, Mrđan Bajić, Danica Bićanić, Maja Rakočević Cvijanov, Nada Denić, Goran Despotovski, Tatjana Dimitrijević, Miloš Fat, Gabrijel Glid, Anđela Grabež, Milan Jakšić, Zdravko Joksimović, Radomir Knežević, Stevan Kojić, Barbara Laković, Đorđe Marković, Ivana Milev, Branislav Nikolić, Vesna Perunović, Andreja Petraković, Dragan Rajšić, Petar Sibinović, Mića Stajčić, Aleksandar Stanojević, Rastislav Škulec, Nataša Teofilović
Organizacija: Galerija Bel Art (Novi Sad) i Fondacija Triade (Temišvar)
Partner: Temišvar Evropska prestonica kulture 2023
Branislav Nikolić
Radoš Antonijević
Vesna Perunović
Tokom druge polovine prethodnog veka skulptura u Srbiji je, baš kao što se to dešavalo u evropskim i svetskim umetničkim destinacijama, svoje čvrsto uporište iznalazila u društvenim okolnostima tog perioda. Tada je, pogotovo u vremenima posle okončanja svetskih ratova, njeno osnovno obeležje predstavljao čvrst i koherentan oblik jer je tadašnja umetnost težila afirmaciji tadašnjih društvenih nastojanja i progresističkih dostignuća.
Međutim, na samom kraju dvadesetog veka, tokom fatalnih devedesetih, dolazi do značajne promene. Geo-političke podele u svetu postaju sve vidljivije a jugoslovensko društvo ulazi u epohalni krizni period kada detrukcijske tendencije nadjačavaju i poništavaju svaki oblik konstruktivnog ponašanja i mišljenja. Čvrsta forma se dezintegriše, fragmentizuje; umesto celovitog oblika pojavljuju se instalacije; dolazi do mešavine različitih materijala u okviru jednog dela a pojačavaju se konceptualna razmatranja koja dematerijalizuju biće (klasične) skulpture i celovitog oblika.
Nakon 2000-te, ununtar same umetnosti se odvija snažni tranzicijski procesi. Uspostavlja se snažna ekspanzija ka novim tehnologijama a novi vizuelni sistemi itekako utiču na novu funkcionalizaciju sveta a samim tim i na konstituciju savremene skulpture i njenog bića. Aktuelna “skulptura-posle skulpture” sve jasnije objavljuje čovekovo osećanje nesigurnosti, krhkosti i fragilnosti; ona upozorava na izazove neizvesne budućnosti.
Izložba je naslovljena “Bez naziva” jer se u postavci ne favorizuju određeni sadržaji ili umetnički koncepti. Istovremeno, radi se o svesnom izbegavanju naslova jer je čovek današnjice uvučen u mnoštvo najbizarnijih manipulacija korumpiranih političara, velikih korporativnih sistema i zločesto upotrebljavane medijalizacije. Pojedinac sve manje upravlja svojom sudbinom jer ga nose vetrovi jednog pomahnitalog sveta. U tom svetu umetnost je prostor izuzetnosti, prostor u kojem se raspravljaju egzistencijalna pitanja s namerom da se iznađu putevi i mogućnosti novog vitalizma. (Sava Stepanov, likovni kritičar)
Petar Sibinović
Anđela Grabež
Andreja Petraković
Izložbi BEZ NAZIVA: skulptura posle skulpture održaće se u Temišvaru u okviru programa Temišvar Evropska prestonice kulture 2023 pod pokroviteljstvom Ministarstva kulture Republike Srbije.
U Limanskom parku, na Subinom platou, vijore se fotografije, vizuali i crteži; slike se prepliću sa vetrom i glasovima ptica stvarajući specifičan i uvek drugačiji zvučni pejzaž sa muzikom „The Dreambird“, a koji nas vraća na samo izvorište Subinog umetničkog stvaranja.
Projekat “Novi Sad Evropska prestonica kulture” je prošle godine u Limanskom parku u blizini Kreativnog distrikta, iznedrio “Trg jarbola”, svojevrsnu galeriju na otvorenom, namenjenu autorskim postavkama umetničkih zastava. Završetkom godine u kojoj je Novi Sad uspešno realizovao najveći evropski kulturni projekat trg sa 49 jarbola (p)ostaje jedan od legata ,stalna platforma za prezentovanje savremene umetnosti. 23. juna, na Subin rođendan, a u saradnji sa Fondacijom “Mitar Subotić Suba”, biće postavljena izložba umetničlih zastava posvećena ovom umetniku. Odabrani vizuelni materijal, prezentovan u obliku 49 zastava, simbolično govori o njegovom izuzetnom umetničkom stvaralaštvu i bogatoj zaostavštini Fondacije “Mitar Subotić Suba”.
Prostorno zvučnu instalaciju „The Dreambird”, Suba je prvi put je postavio 13. juna 1987. godine u Novom Sada, na obali Dunava. Zvučnici su bili postavljeni iznad zemlje, kako bi se pojačala interakcija sa zvucima iz prirodnog okruženja, zov ptica koji se prepliće sa elektronskim tonovima. Istovremeno „The Dreambird“ podsećao je na vreme kada su snimci životne sredine otkrivani kao oblici muzike naglašavajući arhetipske veze čoveka i prirode. Prostor na obali reke bio je ozvučen dvanaest sati, a ceo hepening završen je zvučnim, svetlosnim i laserskim efektima.Muziku za ovu instalaciju Mitar Subotić Suba i Goran Vejvoda snimili su u Parizu 1987, koristeći kao muzički predložak japanski CD „Bird Island Seichelles“ sa terenskim snimcima zvukova egzotičnih ptica i morskih talasa na koje su slagali druge muzičke slojeve. Iako prvobitno nije bilo planirano da ovo delo bude objavljeno, izdavačka kuća Paulinas, u okviru katoličkog ženskog samostana, snimak „The Dreambird” Mitra Subotića Sube i Gorana Vejvode, štampala je u malom tiražu kao muziku za meditaciju. To je bio Subin prvi muzički projekat u Brazilu.Album „The Dreambird” u celosti je objavila brazilska izdavačka kuće Luga Alto 2022. koristeći master snimke iz arhive porodice Subotić. Studio Sometimes Allways osmislio je dizajn izdanja sa crtežima Artura Longa, francuskog snoubordera i umetnika.Muzika Mitra Subotića Sube nastavlja da komunicira sa svetom, predstavlja univerzalni jezik, oblikuje prostore
BIOGRAFIJA
Mitar Subotić Suba (Novi Sad, 1961 — Sao Paulo, 1999)
Na Akademiji umetnosti u Novom Sadu apsolvirao je na odseku za kompoziciju i orkestraciju; u Elektronskom studiju Radio Beograda i na IRCAM institutu u Parizu specijalizovao za elektronsko-akustičku muziku; izučavao je džez i istraživao etno muziku Balkana i Istočne Evrope, afro-brazilske ritmove i muziku starosedelaca Brazila. Smatra se pionirom elektronske muzike. Komponovao je pozorišnu i filmsku muziku sarađujući sa najznačajnijim rediteljima kao što su Haris Pašović, Nada Kokotović, Suki Džon, Ištvan Lalić, Tibor Vajda, Bogdan Ruškuc, Jan Makan. Kao producent obeležio neke od najvažnijih tokova regionalne i muzičke scene Brazila.
Rex Ilusivii / Suba 1982–1985. Novi Sad Prve kompozicije iz ovog perioda Praznik u močvari, Zla kob, Yeti, Flight, Moon people… potpisivao je pseudonimom Rex Ilusivii (neuhvatljiv, onaj koji izmiče). U ovom periodu posebno se ističe koncert u SKC-u sa Zoranom Janjetovim, Kostom Bunuševcem i Dr. Woo-om. Počinje da piše muziku za performanse, pozorišne predstave, TV filmove i serije.
SUBA / 1985–l990. Pariz Umetnički opus koji nastaje paralelno u Parizu i Novom Sadu. Debi LP „Disillusioned!” pojavljuje se u M produkciji Radio Novog Sada 1987. Centralna tema albuma je kompozicija Thanx Mr. Rorschach – ambijenti na muziku Erika Satija nastala u saradnji sa pijanistkinjom Brankom Parlić. Iste godine postavlja u Novom Sadu dvanaestočasovnu audio-instalaciju muzike The Dreambird koju je snimio sa Goranom Vejvodom u Parizu. Za kompoziciju In the Mooncage dobija 1987. nagradu UNESCO. Pored autorskih dela, kao što su Good morning mr. Orwell, Coup de Grace i ostalih, njegova muzika postaje deo nekih od najboljih pozorišnih produkcija tog vremena. Paralelno deluje i kao producent albuma grupa La Strada, Oktobar 1864, Ekatarina Velika; piše svoje prve tekstove za časopis „Stav“ kao član kreativno-spiritualne asocijacije sa Zoranom Janjetovim „Greta Farenheit”.
SUBA / Gringo Paulista 1990–1999. BRAZIL U Rio de Ženeiru i Sao Paolu radio je muziku za pozorište, modne revije, reklame, ali i kao studijski muzičar i producent sa umetnicima Lala Deheinzelin, Bebel Gilberto, Cibelle, Toninho Horta, Joao Parahyba, Taciana, Hermeto Pascoal, Katia B, Marina Lima, Edson Cordeiro. Sa Milanom Mladenovićem i brazilskim muzičarima 1994. snima CD „Angels Breath”, a tokom 1995. snima album”Wayang” koji će biti objavljen 2018. Godine 1999. komponovao je muziku za svoj poslednji CD „Sao Paulo Confessions”.
NAGRADE: 1985 – nagrada za eksperiment na festivalu Malih eksperimentalnih scena u Sarajevu / 1987 – nagrada Međunarodnog fonda za unapredjenje kulture UNESCO / 1994 – nagrada kritike APCA (Asocijacija kritičara umetnosti Sao Paola) za najbolju pozorišnu muziku godine.
*U Sao Paolu 2000. godine osnovan je Institut Suba *U Novom Sadu 2021. osnovana je Fondacija „Mitar Subotić Suba“
Izložba “Zaobilazne strategije” (Oblique startegies) je nastala u saradnji galerije Bel Art i atinske galerije Alma na kojoj učestvuju grčki umetnici Konstantinos Patsios, i Andreas Voussouras i Halid Chrisinas Elaggan u dijalogu sa umetnicama Irenom Kovač, Majom Erdeljanin i Monikom Sigeti. Autor koncepta je Stefanos Tsitsopoulos, književnik, novinar i producent, selektorke Marija Alpani i Vesna Latinović.
Nakon uspešnog predstavljanja umetnika u Novom Sadu u galeriji Bel Art, izložba “Zaobilazne strategije” (Oblique startegies) će biti predstavljena i u Atini, u Alma galeriji.
U srpsku umetnost kolaž je “uveden” tokom ranih decenija prve polovine prošlog veka. Tada se ponovio pikasovski obrazac upotrebe neslikarskih materijala i fragmenata u kubističkim slikama i crtežima. “Ivan Radović je , dakle, prvi upotrebio kolaž u srpskom slikarstvu. Ovde se radi o pravim avangardnim istraživanjima i konkretnom doprinosu modernoj evropskoj umetnosti svoga vremena” zapisala je Žana Gvozdenović Dakako, kolaž više nema tu važnost u savremenoj umetnosti ali je kolažni princip sadržan u današnjim instantnim definicijama sveta, od “klasičnih” umetničkih postupaka pa sve do aktuelnih tehnološki generisanih vizuelnih predstava i sadržaja.
Na ovoj izložbi svojim kolažima se predstavljaju trojica grčkih umetnika (Andreas Vousouras, Konstantinos Patsios, Halid Chrisinas Elaggan) i tri umetnice iz Srbije (Maja Erdeljanin, Irena Kovač, Monika Sigeti). Njihovi umetnički razlozi, postupci i senzibiliteti su različiti ali im je zajednička namera da svakodnevne prizore fragmentizuju i da ih, potom preslože u personalizovane prikaze današnjeg načina življenja. Ta zaobilazna strategija im je omogućila da prikažu duh naše stvarnosti: atmosferu koja podrazumeva permanentnu promenu i brojna preskakanja uobičajenog toka stvari. Namera pisca ovih redova je da upozori da svi ovi kolaži od posmatrača ne zahtevaju brzi pogled koji bi bio adekvatan “čitanju” aktuelnog sveta. Potrebno je zastati pred ovim slikama, strpljivo ih pogledati i shvatiti. Uostalom, dominikansko-američki pisac Junot Diaz konstatuje: “Cela današnja kultura govori da požurite, dok vam samo umetnost preporučuje da ne žurite. Uvek slušajte umetnost!” I, prihvatite njene estetsko etičke darove.
Maja Erdeljanin se bavi temama svakodnevlja i dnevničkom akribijom zapisuje svoje fascinacije svakodnevicom. Kombinujući akvarelističko slikanje sa fragmentima izdvojenih iz novina i časopisa ona nastoji da zabeleži sekvence proteklog dana. Sve je u ovim likovno definisanim prizorima usaglašeno sa umetničinim životnim ritmom – od personalne intime do potvrđivanja vlastite svesti o egzistencijalističko-dijalektičkom karakteru sveta… Osim toga, ekspresivnosti ovih kolažnih zabeleški doprinosi i prepoznatljivi umetničin pikturalni kontekst kao idealni prostor apliciranih sadržaja, literarnog, poetskog, metaforičkog značenja.
Irena Kovač je skoro celokupni svoj dosadašnji izraz zasnovala na kolažnom struktuiranju motiva. Njeni kolaži (kolažne slike) nikada nisu podrazumevali konglomeraciju nego su večito formirani precizno promišljenim raspoređivanjem figurativnih motivskih aplikacija (prikazi porodice, dalekih rodjaka, bliskih prijatelja, slike iz vojske, letovanja, igranke, izleti, modni trendovi, prvi automobil, prvi koraci). Zahvaljujući vlastitoj intuiciji i izvanredno kultivisanom likovnom ukusu, ova umetnica odista precizno sklapa motive vlastite imaginacije – spajaja nespojivo, stapa prošlost i sadašnjost, “prepuštajući unutrašnjoj dubokoj svesti da ispliva do ivice samospoznaje” (I.Kovač) ostvarujući delotvorne umetničke poruke…
Monika Sigeti iseca fotografije, izdvaja neke prepoznatljive detalje iz stvarnosti te ih potom impulsivno “kombinuje”. Realne predstave životnih situacija i stvarnih prizora sveta umetnica dezintegriše da bi u kolažnoj kompoziciji sintetisala slike vlastitog viđenja i poimanja sveta. U svim ovim prizorima postoji nekakva nota tajanstvenosti, iščekivanja, napetosti, možda čak i nekakve tihe alijenacijske ugroženosti… No, ova umetnica je lišena defetističkih misli, njeno shvatanje misije umetnika i umetnosti je holistički: a njen likovni sistem rezultira vitalizmom i etičkim potencijalima.
Irena Kovač
Monika Sigeti
Maja Erdeljanin
Andreas Vousouras, Konstantinos Patsios i Halid Chrisinas-Elaggan korespondiraju jedan s drugim, uz uzdržanu distancu. Njihove se “strategije” ponekad slažu, a ponekad razilaze. Koriste različite tehnike kao što su kolaž, slikanje, dodavanje novih slojeva, preklapanje, filtriranje i dvosmislena značenja: Je li završeno? / Nedostaje li nešto / Samo nastavite / Učinite prazninu vrednom stavljajući je u poseban okvir / Odbacite anksiom, vratimo se na kartice Šmita i Enoa, njihova misao povezuje suštinu ove izložbe. Posmatrajte radove svakog umetnika dovoljno izbliza i otkrit ćete da uprkos razlikama dele mnogo toga zajedničkog: izbegavaju oštrinu i jasnoću, izlažu svoje subjekte zabludama koje svaki umetnik prisvaja, pozajmljuje, okreće, transformiše, uvodi nova značenja unutar postojećih, sledeći još jedno pravilo zaobilaznih strategija: Napravite neočekivanu, destruktivnu, nepredvidivu akciju; a zatim povežite, konstruišite.
Izložba slikara Karla Štengela (Novi Sad, 1925 – Loro Kufena, Italija, 2017) priređena je zahvaljujući uspešnoj saradnji galerije Bel Art safirentinskom galerijom Immaginaria. Razlog što se izložba Karla Štengela, umetnika bogate međunarodne umetničke biografije priređuje u Novom Sadu je činjenica da je umetnik ovde proveo svoje detinjstvo. Slikarstvo je studirao u Budimpešti i na Akademiji umetnosti u Minhenu, a največi deo života proveo je u Nemačkoj i Italiji. Kolekcija slika Karla Stengela trajno se čuva u Palati Roseli del Turko u Firenci.
Na novosadskoj izložbi prezentuju se slike i crteži koji pokazuju Štengelovo permanentno ekspresionističko opredeljenje, bez obzira da li se radi o figuracijskom ili apstrakcijskom konceptu.
U svojim delima, Štengel je istraživao duboka ljudska stanja: u njegovim figuracijskim slikama i crtežima permanantno je uspostavljao neku vrstu dijaloškog odnosa između dve ličnosti definisane prizorima iz proživljene životne stvarnosti, brojnih putovanja, ali i umetnikove imaginacije. Veoma često se inspirisao književnim i muzičkim delima, te se u njegovim radovima mogu videti reference na umetnike kao što su Čarls Bukovski, Blez Sendrars, Samjuel Beket, Horhe Luis Borhes, Ivan Gol, Tabuči i Đuzepe Ungareti, kao i kompozitori i muzičari kao što su Rahmanjinov, Stravinski, List i Polini.
Štengelovi radovi su bliski tendencijama snažno bojenog, emotivnog i lirskog apstraktnog ekspresionizma čiji su koreni u posleratnom američkom i evropskom enformelnom eksperimentisanju ili u nekim primerima ruske avangardne umetnosti. Njegova ostvarenja sa nadrealnim predstavama često su intimnijeg karaktera. Najčešće se radi o crtežima koji imaju izraženije evropsko poreklo a Štengelu su veoma bliske karakteristike i vrednosti nemačkog ekspresionizma.
Umetnici: Andreas Voussouras, Konstantinos Patsios, Halid Chrisinas, Maja Erdeljanin, Irena Kovač i Monika Sigeti
Trajanje izložbe: 8 – 29. maj, 2023.
Otvaranje: ponedeljak | 8. maj 2023. | 19h
Galerija Bel Art, Bul. Mihajla Pupina 17, Novi Sad
Izložba “Zaobilazne strategije” (Oblique startegies) je nastala u saradnji galerije Bel Art i atinske galerije Alma na kojoj učestvuju grčki umetnici Konstantinos Patsios, Halid Chrysinas i Andreas Voussouras u dijalogu sa umetnicama Irenom Kovač, Majom Erdeljanin i Monikom Sigeti. Autor koncepta je Stefanos Tsitsopoulos, književnik, novinar i producent, a selektorke postavke Marija Alpani i Vesna Latinović.
///
Prestanite da razmišljate o umetničkim delima kao o objektima, i počnite da razmišljate o njima kao o okidačima za novo iskustvo. Sredinom 1970-ih, slikar Peter Šmit i muzičar Brajan Eno izdali su crnu kutiju sa 115 ručno izrađenih karata, od kojih je svaka karta nudila savet. Kutija je nazvana zaobilazne strategije, a svrha – misija svake kartice bila je da pruži “korisne” savete, koristeći metodu koja podseća na kineske kolačiće sudbine, kako bi pomogle u rešavanju dilema koje muče i umetnike i njihovu publiku! Povezano s Fluxusom i Dadom, nadrealizmom i neprestanim eksperimentiranjem, 115 karata koje su stvorili Šmit i Eno nisu rešile dileme; umesto toga oni su pojačali zabrinutost, stvarajući nove dileme unutar starih. Kao što je Brajan Eno provokativno primetio tokom poslednje posete Atini kada su ga pitali o kartama i problemima kojima su se bavile, “Što god bile to su stare dileme”. Zaobilazne strategije su se pojavile tokom 1970-ih, razigrano su pokušale pomeriti granice i podstaći na nova razmišljanja o umetnosti i kreativnosti. Evo nekoliko saveta koje su ponudile karte crne kutije Šmita i Enoa: Zalepite usta / Pažljivo istražite najsramotnije detalje i pojačajte ih / Ukrašavajte, ukrašavajte / Ako se nešto može reći, može se reći jednostavno / Mostovi – gradi – pali / Verujte u sebe sada / Koristite filtere / Radite nešto dosadno / Izmasirajte vrat… Ovi čudni saveti manifestuju zaobilazne strategije, oni teku i teže ka slobodi i haosu, provociraju, izazivaju i ukidaju sve veze s postojećim značenjima, kako bi proizveli nova: Mehanizovati nešto idiosinkratično / Učiniti nemoguće / Nešto će uvek nedostajati / Okrenuti naglavačke / Namera – verodostojnost – plemenitost – poniznost / Iskriviti kičmu / Koristiti staru ideju.
Unutar 115 karata Zaobilaznih startegija i nekih njihovih saveta za sreću krije se razumevanje polimorfnog jezika ove izložbe, kao i ključ čitanja umetničkih dela, stila i temperamenta svakog od troje atinskih slikara koje je predstavila galerija Alma u Novom Sadu.
Andreas Vousouras, Konstantinos Patsios i Halid Chrisinas-Elaggan korespondiraju jedan s drugim, uz uzdržanu distancu. Njihove se “strategije” ponekad slažu, a ponekad razilaze. Koriste različite tehnike kao što su kolaž, slikanje, dodavanje novih slojeva, preklapanje, filtriranje i dvosmislena značenja: Je li završeno? / Nedostaje li nešto / Samo nastavite / Učinite prazninu vrednom stavljajući je u poseban okvir / Odbacite anksiom, vratimo se na kartice Šmita i Enoa, njihova misao povezuje suštinu ove izložbe. Posmatrajte radove svakog umetnika dovoljno izbliza i otkrit ćete da uprkos razlikama dele mnogo toga zajedničkog: izbegavaju oštrinu i jasnoću, izlažu svoje subjekte zabludama koje svaki umetnik prisvaja, pozajmljuje, okreće, transformiše, uvodi nova značenja unutar postojećih, sledeći još jedno pravilo zaobilaznih strategija: Napravite neočekivanu, destruktivnu, nepredvidivu akciju; a zatim povežite, konstruišite. (Stefanos Tsitsopoulos pisac, novinar i radijski producent)
///
U srpsku umetnost kolaž je “uveden” tokom ranih decenija prve polovine prošlog veka. Tada se ponovio pikasovski obrazac upotrebe neslikarskih materijala i fragmenata u kubističkim slikama i crtežima. “Ivan Radović je, dakle, prvi upotrebio kolaž u srpskom slikarstvu. Ovde se radi o pravim avangardnim istraživanjima i konkretnom doprinosu modernoj evropskoj umetnosti svoga vremena” zapisala je Žana Gvozdenović Dakako, kolaž više nema tu važnost u savremenoj umetnosti ali je kolažni princip sadržan u današnjim instantnim definicijama sveta, od “klasičnih” umetničkih postupaka pa sve do aktuelnih tehnološki generisanih vizuelnih predstava i sadržaja.
Na ovoj nevelikoj izložbi svojim kolažima se predstavljaju trojica grčkih umetnika (Andreas Vousouras, Konstantinos Patsios, Halid Chrisinas Elaggan) i tri umetnice iz Srbije (Maja Erdeljanin, Irena Kovač, Monika Sigeti). Njihovi umetnički razlozi, postupci i senzibiliteti su različiti ali im je zajednička namera da svakodnevne prizore fragmentizuju i da ih, potom preslože u personalizovane prikaze današnjeg načina življenja. Ta zaobilazna strategija im je omogućila da prikažu duh naše stvarnosti: atmosferu koja podrazumeva permanentnu promenu i brojna preskakanja uobičajenog toka stvari. Namera pisca ovih redova je da upozori da svi ovi kolaži od posmatrača ne zahtevaju brzi pogled koji bi bio adekvatan “čitanju” aktuelnog sveta. Potrebno je zastati pred ovim slikama, strpljivo ih pogledati i shvatiti. Uostalom, dominikansko-američki pisac Junot Diaz konstatuje: “Cela današnja kultura govori da požurite, dok vam samo umetnost preporučuje da ne žurite. Uvek slušajte umetnost!” I, prihvatite njene estetsko etičke darove.
Maja Erdeljanin se bavi temama svakodnevlja i dnevničkom akribijom zapisuje svoje fascinacije svakodnevicom. Kombinujući akvarelističko slikanje sa fragmentima izdvojenih iz novina i časopisa ona nastoji da zabeleži sekvence proteklog dana. Sve je u ovim likovno definisanim prizorima usaglašeno sa umetničinim životnim ritmom – od personalne intime do potvrđivanja vlastite svesti o egzistencijalističko-dijalektičkom karakteru sveta… Osim toga, ekspresivnosti ovih kolažnih zabeleški doprinosi i prepoznatljivi umetničin pikturalni kontekst kao idealni prostor apliciranih sadržaja, literarnog, poetskog, metaforičkog značenja.
Irena Kovač je skoro celokupni svoj dosadašnji izraz zasnovala na kolažnom struktuiranju motiva. Njeni kolaži (kolažne slike) nikada nisu podrazumevali konglomeraciju nego su večito formirani precizno promišljenim raspoređivanjem figurativnih motivskih aplikacija (prikazi porodice, dalekih rodjaka, bliskih prijatelja, slike iz vojske, letovanja, igranke, izleti, modni trendovi, prvi automobil, prvi koraci). Zahvaljujući vlastitoj intuiciji i izvanredno kultivisanom likovnom ukusu, ova umetnica odista precizno sklapa motive vlastite imaginacije – spajaja nespojivo, stapa prošlost i sadašnjost, “prepuštajući unutrašnjoj dubokoj svesti da ispliva do ivice samospoznaje” (I.Kovač) ostvarujući delotvorne umetničke poruke…
Monika Sigeti iseca fotografije, izdvaja neke prepoznatljive detalje iz stvarnosti te ih potom impulsivno “kombinuje”. Realne predstave životnih situacija i stvarnih prizora sveta umetnica dezintegriše da bi u kolažnoj kompoziciji sintetisala slike vlastitog viđenja i poimanja sveta. U svim ovim prizorima postoji nekakva nota tajanstvenosti, iščekivanja, napetosti, možda čak i nekakve tihe alijenacijske ugroženosti… No, ova umetnica je lišena defetističkih misli, njeno shvatanje misije umetnika i umetnosti je holistički: a njen likovni sistem rezultira vitalizmom i etičkim potencijalima. (Sava Stepanov, likovni kritičar)
Lokacija: Galerija ŠTAB, Bulevar Vudro Vilson 12, Beograd
Pojam refleksije kao odraz određenih pojava, prizora i razmišljanja zajednička je nit koja povezuje radove tri umetnice Mirjane Blagojev, Ane Vrtačnik i Bosiljke Zirojević Lečić. Radovi ove tri umetnice se fokusiraju na upotrebu različitih materijala, na umetnički proces i eksperiment, poigravajući se sa osećajem čvrstine, osetljivosti i kompozitnosti. Svi predstavljeni radovi na izložbi, iako različiti, dele sličan pristup umetnosti, istražuju odabrane materijale i preispituju tradiciju unutar slike i skulpture. Koristeći vunu koja je prirodni materijal Ana Vrtačnik na svojim radovima formira organske forme, koje svoje polazište imaju u prirodi ali ne predstavljaju konkretni pojavni svet. Ova transformacija prirode u umetničko delo prisutna je i u delu Bosiljke Zirojević Lečić koju postiže uz upotrebu tekstila i terakote stvarajući plošni, estetski organizovan geometrijski prostor koji se odavno odvojio i udaljio od konkretnih predela, kreirajući jedan nov, umetnički život unutar slike. Mirjana Blagojev kroz svoje radove dodaje još jedno značenje pojma refleksije koje je konkretizovano u fizičkom smislu a koje postiže kombinovanjem reflektujućih materijala kao što su staklo i prohrom sa terakotom stvarajući skulpture geometrijskih oblika. Jedan uzbudljiv i radoznao kreativan proces koji je prethodio svim ovim radovima omogućava umetnicama da preispituju prostor i našu realnost sa različitih staništa i uz upotrebu različitih materijala, ali i da odražavaju različite misli i osećanja, kao i društvene trendove i vrednosti koji se svi reflektuju u savremenoj umetnosti. (Slavica Žarković)
Ana Vrtačnik (1991), diplomirala i doktorirala slikarstvo na Akademiji umetnosti u Novom Sadu. Samostalne izložbe je realizovala u galeriji “Platoneum” ogranka Srpske akademije nauka i umetnosti u Novom Sadu i u Muzeju savremene umetnosti Vojvodine. Od 2010. godine aktivno je učesvovala na više od pedeset izložbi u zemlji i inostranstvu. Članica je udruženja likovnih umetnika Vojvodine. Do sada je osvojila nekoliko nagrada iz oblasti umetnosti.
Bogato teksturirane površine, sa reminiscencijom na organske forme, stvorene su teškim i dugotrajnim energetskim procesom trljanja i gnječenja vunenih vlakana sve dok se ne spoje u jednu celinu. Svaki rad na kraju se transformiše u jedinstven umetnički komad, hibrid slike i skulpture. Ova izložba tako govori o novootkrivenoj slobodi kojom sam se kretala između različitih medija, o neočekivanim i simboličkim tekstilnim primenama, o taktilnosti, privlačnosti i averziji, ali i kreiranju umetnosti koja provocira svojom mekoćom i vitalnošću.
Ana Vrtačnik
Bosiljka Zirojević Lečić (1971), diplomirala i doktorirala slikarstvo na Akademiji umetnosti u Novom Sadu. Redovna je profesorka na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, uža oblast Slikarstvo. Članica je udruženja ULUV-a i ULUS-a od 1995. godine. U okviru umetničke grupe Multiflex sarađuje sa drugim umetnicima u realizaciji multimedijalnih umetničkih projekata. Od 1992. godine izlagala je na preko 120 kolektivnih izložbi, u zemlji i inostranstvu i 20 samostalnih izložbi. Dobitnica je više nagrada za umetnički rad. Bavi se istraživanjem odnosa slikarstva i drugih likovnih medija, njihovim paralelama i preklapanjima.
Osnovna premisa mog slikarskog izražavanja, već duži vremenski period, odnosi se na potrebu za stalnim eksperimentisanjem sa samim konstruktom slike – materijalom od koga je slika “sačinjena”. U već uspostavljenom sistemu geometrijskih, redukovanih formi koje čine moj slikarski izraz, površina slike – njena pikturalna vrednost, afirmiše se kao još jedno polje delovanja i mogućnosti za izražavanje. Pozicioniranje materijala/materije kao gradivnog elementa slike, pruža mogućnost rada i istraživanja u “proširenom polju slikarstva” gde određena svojstva upotrebljene materije, pružaju potencijal za razvijanje specifičnog umetničkog izraza.
Upotrebom nekonvencionalnih slikarskih podloga – aluminijum, pliš, PVC materijali, folije, vuneni štof…slika postaje deo procesa kojim je “prevodim” u sliku-objekat, pored već ustanovljenog plastičkog jezika/sistema organizacije površine. Ovakav skulpturalan tretman slike kao objekta, pruža mi čitav niz novih modaliteta u pozicioniranju njenog vizuelnog i prostornog dejstva. U isto vreme, odabrani materijal, uz minimalne intervencije, čini osnovu sistema geometrijskih slika – formi koje su svesno lišene boje (korišćeni materijali su najčešće ahromatski) i u takvom redukovanom poretku svih formalnih elemenata, uspostavlja se relacija između ritma kao stanja i ritmovanja kao procesa. (Bosiljka Zirojević Lečić)
Bosiljka Zirojević Lečić
Mirjana Blagojev, diplomirala i magistrirala vajarstvo na Akademiji umetnosti u Novom Sadu Završila master studije na Ecole Supèrieure des Arts Décoratifs u Strazburu, Francuska na smeru Objekat-staklo 2005. godine. Trenutno pohađa Doktorske umetničke studije na Akademiji umetnosti u Novom Sadu. Zaposlena na Akademiji umetnosti u Novom Sadu na predmetu vajarstvo u zvanju docenta. Članica je ULUV-a i ESGAA (European Studio Glass Art Association). Izlagala je na više samostalnih i grupnih izložbi u zemlji i inostranstvu. Dobitnica je više nagrada.
Predstavljene skulpture su deo istraživanja sprovedenog u okviru doktorskog umetničkog projekta i baziraju se na dva osnovna problema: odnos dela i njegovog okruženja i odnos unutrašnjeg i spoljašnjeg prostora dela. Na izložbi su predstavljene skulpture u kojima se bavim istraživanjem fenomena refleksije, koristeći staklo i ogledalo kao osnovni materijal, a svetlo kao jedan od ključnih elemenata koji gradi delo. U skulpturama u formi kocke istražujem problem perspektive u trodimenzionalnim objektima, a u keramičkim kuglama/ogledalima, preispitujem odnos dela i njegovog okruženja. Ovi radovi komuniciraju međusobno sistemom ogledala, a putem refleksije uključuju u sebe i okolni prostor, čime uvode i samog posmatrača u prostor izložbe.
