Radno vreme izložbe: radni dan 9-16h / subota 12-18h / nedelja neradna
Umetnici: Đinko Suzuki, Terunuma Acuro
Kustoskinja: Ksenija Marinković
Naziv izložbe Sharing (Deljenje) poziva na promišljanje o ulozi koju svaki pojedinac ima u osmišljavanju i negovanju zajedničkog životnog prostora kako fizičkog tako i idejnog i emocionalnog. Raznovrsnost materijala, tehnika i perspektiva ima za cilj da inspiriše i podstakne posetioce da angažuju svoje emocije i empatiju i da sagledaju raznolikost detalja čije preklapanje i uklapanje čini veću sliku snažnijom i lepšom. Pojam deljenja ovde označava neminovnost uzajamne razmene u prirodi i društvu. Sve što puštamo van višestruko utiče na celinu i sudbinu našeg postojanja i vraća se kao bumerang. Svest o prolaznosti materije i irelevatnosti jedinke u mnoštvu u kome se gubi njen autentični glas može na prvi pogled delovati deprimirajuće dok nas s druge strane uči da postoje procesi koji prevazilaze prosečan ljudski vek i da se svaki pa i najmanji doprinos računa. Ovo dvoje umetnika sa sopstvenih pozicija komentariše teme koje se tiču bliskosti, eksploatacije, razumevanja i smisla.
Rad Đinko Suzuki u najširem smislu reči obuhvata rad u tehnici tkanja. Od svojih najranijih studentskih dana posvećena je istraživanju ovog medija i ispitivanju osobenosti različitih matetrjala i različitih tehnika oblikovanja. Od tradicionalnih Ikat i Hoguši-gasuri tehnika, stvorila je svoj složen, prepoznatljiv stil zahvaljujući kojem se njena dela nalaze u brojnim privatnim i javnim kolekcijama u Japanu. Pored tekstila u svom radu koristi i papir, tj posebnu tehniku izrade vlakana od papira upotrebom novinske hartije u boji, gde je vesti pretvarala u niti dajući im novi sadržaj i značenje. Nije pristalica striktnih medijskih podela i smatra da za neke pojave u prirodi i u umetnosti ne postoje jasne granice, da se mogu preklapati i donositi nova rešenja ali i nove probleme u domenu onoga što je moguće i da je zadatak umetnika da se time bavi. Suzuki nastavlja da eksperimetiše sa materjalima, te u delu pod nazivom Medvedi planina Nametoko, pravi figuru medveda od kukuruzne svile i upliće je u mrežu istkanu od vlakana konoplje. Rad Polarni medved oblikovan je od ljuske kukuruza. Za ovog medveda je odabrala format viseće mreže od konoplje bojene indigom kako bi dočarala sliku mora čineći da medved hoda preko njega. Upotreba formi i materjala ima pored likovne i simboličku ulogu u radu Đinko Suzuki. Medved je moćna i snažna životinja koja predstavlja prirodu, tj onaj njen deo koji se opire industrijalizaciji i uništenju, i biva upleten i ranjiv postajući ikonično upozirenje na granice čovekove iluzije o dominaciji prirodom. Konoplja se koristi u proizvodnji od industrijske do medicinske. U mnogim zemljama regulacija uzgajanja konoplje zavisi od zloupotrebe na tržištu narkotika odnosno zakona koji reguliše upotrebu konoplje.
Terunuma Acuro, na svojim slikama i video animacijama, kreira atmosferu prenatrpanosti, koja proizilazi iz zasićenja senzacijama kako vizuelnim tako i društvenim, tj onim koje su u polju našeg iskustva življenja u savremenoj civilizaciji. Njegova kritika sa dozom satiričnog humora i anima estetike upućena je pre svega lokalnom ambijentu Japana. Slike gradova u kojima se aktivnost odvija danonoćno, gde se akteri doslovno sudaraju i preklapaju ali se suštinski međusobno ne vide i ne prepoznaju upućuje na otuđenost i usamljenost koja izaziva frustraciju. Ovaj strah od nebivstvovanja izražen je videom pod nazivom Yumokusei što bi se moglo prevesti kao isparavanje. U ovom ali i u nekim drugim Acurinim radovima pojavljuje se anima koja nam se obraća u ime umetnika, kao alter ego. Anima Mienai Nozomi se pojavljuje i nestaje u mnoštvu događanja u urbanom futurističkom pejsažu, sa rečima :
… ne želim da vidim.Ne znam ni put kojim sam došla ni put da kojim ću da se vratim, jer ne vidim nijedan znak zdravog razuma. Moram da vam ponudim ekstremni san, zato što stimulacija brzo prolazi…
Problem eksploatacije resursa, na svim nivoima od radnih, ekonomskih, ekoloških i emocionalnih na kraju dovodi do suočavanja sa apsurdom, tema koja je često tumačena u različitim istorijskim kontekstima. Apsurd našeg doba leži u mogućnostima kojima raspolažemo tehnološkim i intelektualnim i nemoći da se odupremo osećanju besmisla i ranjivosti.
Likovni izraz Terunuma Acure objedinjuje neobavezni stil andergraund crteža i ilustracije, dok u tehničkom smislu predstavlja veoma precizno ostvarenje u mediju akrila na platnu.
(Ksenija Marinković)
Terunuma Acuro
BIOGRAFIJE:
Terunuma Acuro, rođen je 1983. godine u Čibi. Diplomirao je na odseku za slikarstvo na Univerzitetu umetnosti Tama 2007. Pored slikarsrva izražava se u mediju videa i filma, u kojime samostalno realizuje sve segmente od ilustracije, animacije do muzike.
Đinko Suzuki živi i radi u Tokiju. Diplomirala je na u Musašino univerzitetu umetnosti u Tokiju gde danas radi kao redovni profesor. Izlagala je samostalno i grupno u Japanu i inostranstvu a ovo joj je treća izložba u Srbiji. Prilikom ranijih boravaka u Srbiji održala je i nekoliko radionica i predavanja na Fakultetu primenjenih umetnosti u Beogradu na odseku za tekstil, kao i radionica za širu publiku u Centru za likovno obrazovanje Šumatovačka.
Izložbu je podržao EU–Japan Fest program kulturne saradnje koji je od 1992. usmeren na podsticanje razmene između Kulturnih prestonica Evrope sa ciljem da podrži transnacionalne aktivnosti umetnika, razvija društvenu odgovornosti i doprinese razvoju zdravog društva.
Galerija Bel Art i Kulturna stanica Svilara zajednički realizuju izložbu KRISTINA PIRKOVIĆ: STVARANJE ČOVEKA koja će biti postavljna u dva izložbena prostora, predstavljajući odvojeno umetnicin slikarski i crtački opus.
Prizori slika Kristine Pirković nalikuju scenama Nojeve barke jer su ispunjeni brojnim ljudskim figurama, različitim spodobama, životinjama, čudesnim kombinacijama pejzaža i isprepletanosti linija krvotoka, anatomskim modelima, odbačenim dečjim igračkama, običnim stvarima, elementima vaskolike prirode…
Čini se da je takva ispunjenost i natrpanost slike, po Kristini Pirković, najubedljiviji način da se ukaže na enigme našeg doba i čovekovog ovovremenskog usuda. Taj i takav svet slika Kristina Pirković predočavajući nam svojim metaforičkim prizorima svojevrsni “pad čoveka”, kako je glasio naslov jedne njene izložbe. Umetničkom intuicijom i vlastitim slikarskim senzibilitetom shvatila je da je u mnogim oblastima ljudskog delovanja oslabila homocentrična usredsređenost, tome se usprotivila usmerivši svoju umetnost ka temi čoveka i njegove sudbine tokom ranih decenija XXI stoleća.
Fantazmagoričnim kompozicijama zasnovanim na konceptima “art bruta” i “estetike ružnog”, Kristina Pirković je dosegla dostojanstvo slike kojom na pikturalno organizovani i kultivisan način upozorava svoje posmatrače na karakter sveta u kome živimo. Takvim slikarstvom ona nastoji da ukaže na suštinske istine, na istine sa kojima se čovek mora suočiti (izvod iz teksta Sve Stepanova)
Biografija:
Osnovne i master studije završila na Filološko-umetničkom fakultetu, Univerziteta u Kragujevcu, na Odseku za primenjenu umetnost, smer Zidno slikarstvo, 2014. i 2015. godine, pod menstorstvom profesora Željka Đurovića i komentorstvom docenta Jelene Šalinić Terzić. Član ULUS-a od 2018. godine. Živi i stvara u Beogradu.
Priredila je preko dvadeset samostalnih izložbi, a nagrađivana je za crtež, sliku, portret, autoportret i najboljeg studenta. Između ostalog: 2021. Druga nagrada za crtež iz Fondacije Vladimir Veličković, Galerija Haos, Beograd; 2019. Nagrada za slikarstvo Krajiškog salona „Boris Markoš-Mingo“, Muzej Železnice, Beograd; 2014. Nagrada za najboljeg studenta Filološko-umetničkog fakulteta, Univerziteta u Kragujevcu, odsek za primenjenu umetnost, smer zidno slikarstvo; 2014. Osvojeno I mesto na Prvom bijenalu umetničkog crteža, Memorijalna galerija Dušan Starčević, Smederevska Palanka; 2013. Pohvala za crtež Fondacije Vladimir Veličković, Galerija Haos, Beograd.
Radovi Kristine Pirković nalaze se u privatnim kolekcijama, takođe u zbirkama galerija i muzeja. Neka od dela reprodukovana su u monografijama i knjigama o savremenoj srpskoj umetnosti.
Galerija Bel Art izlaže na međunarodnom sajmu umetnosti Art Market Budapest koji se održava od 19. do 22. oktobra 2023, u Balna centru u Budimpešti.
Ovaj sajam predstavlja vodeću međunarodnu manifestaciju te vrste u Istočnoj Evropi. Galerija Bel Art će u Balna centru, na štandu G101 predstaviti radove Edite Kadirić, Jelene Đurić i Ljubomira Vučinića.
Edita Kadirić
Jelena Đurić
Ljubomir Vučinić
Edita Kadirić (1976, Banja Luka) diplomirala je na odseku za grafiku Akademije umetnosti u Novom Sadu 1997. godine, dok je prvi nivo postdiplomskih studija završila dve godine kasnije na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu. Na Univerzitetu u Barseloni pohađala je master studije iz oblasti intermedija u umetnosti 2014. i 2015. godine. Samostalno izlaže od 1995. godine u Srbiji, Mađarskoj, Portugaliji i Nemačkoj, dok je za kolektivne izložbe selektovana u Srbiji, Nemačkoj, Španiji i Francuskoj. Za svoje delo dobila je brojne domaće i internacionalne nagrade: najbolji student generacije Akademije umetnosti u Novom Sadu (1997), Nagradu „Dr Ferenc Bodrogvari“ u Subotici (1997), nagradu Bijenala studentskog crteža Univerziteta umetnosti u Beogradu (2005), rezident Cité International des Arts u Parizu (2006, 2007), rezident Prodart u Barseloni (2015), Prvu nagradu IX Bijenala umetnosti Ruidebitlles u Barseloni (2016), rezident Draw International u Kaulusu (2018). Njena dela nalaze se u brojnim privatnim i javnim kolekcijama u Srbiji i inostranstvu.
Jelena Đurić (1978, Niš) diplomirala je na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, na likovnom odseku, na smeru slikarstvo, u klasi prof. Milana Blanuše. 2005. godine magistrirala na Akademiji umetnosti u Novom Sadu kod prof. Milana Blanuše. Samostalne izložbe imala je u Galeriji SKC, Beograd (2002); Galeriji ,,Kolarac”, Beograd (2002); Galeriji ,,Paviljon“, Niš (2002); Art klinici, Novi Sad (2005); Narodnoj banci Srbije, Beograd (2006); Galeriji ULUV-a, Novi Sad (2006); Nacionalnoj galeriji, Beograd (2008); Gradskoj galeriji ,,Mostovi Balkana”, Kragujevac (2009), Galeriji ,,Vaedro Arte”, Madrid (2012). Od 2004. godine članica je SULUV-a, a od 2005. godine ULUS-a. Živi i radi u Novom Sadu.
Ljubomir Vučinić (1956) završio je osnovne i magistarske studije grafike na Akademiji umetnosti u Novom Sadu sa temom OTPOR-OTISAK, mentor prof. Živko Đak, i grafičkom mapom ZBIJENO /temom iz vizuelne kulture kod prof. Koste Bogdanovića. Od 2005. godine bavi se pedagoškim radom na istoj instituciji u zvanju profesora za oblast crtež. Zastupljen je na selektivnim i kustoskim izložbama koje prezentuju savremenu likovnu scenu Srbije u zemlji i inostranstvu, učesnik je u relevantnim nacionalnim projektima, nagrađivan je nacionalnim nagradama i priznanjima za autentičan doprinos likovnoj umetnosti Umetnički radovi autora nalaze se u značajnim zbirkama i kolekcijama od javnog značaja u zemlji i inostranstvu.
U prostorima Distrikta u Novom Sadu, u okviru manifestacije KALEIDOSKOPkulture, u saradnji sa Fondacijom Novi Sad – evropska prestonica kulture, organizuje se reprezentativna izložba „Na putevima srpske umetnosti 1923-2023“.
Prema konceptu autora izložbe likovnog kritičara Save Stepanova ova postavka je zamišljena kao jedan mogući pogled na najznačajnija zbivanja i umetničke ličnosti koje su obeležile srpsku modernu umetnosti tokom proteklih sto godina od 1923, kada je formiran Distrikt u Novom Sadu, pa do danas.
Ana Bešlić
Dragoljub Raša Todosijević
Srđan Apostolović
Izložba je podeljena na pet segmenata koji su određeni društvenim ambijentom, ali i likovno-umetničkim specifičnostima i biće predstavljena u šest zasebnih prostora u okviru Diskrikta. Prvi deo izložbe markira period od dvadesetih godina prošlog veka i pojave zenitizma, kao našeg autentičnog doprinosa internacionalnoj avangardi, te razvoj modernog srpskog slikarstva do početka Drugog svetskog rata – od kratkotrajnog ali značajnog kubizma kojim je u našem slikarstvu uneta drastična promena shvatanje slike i njenog bića do ekspresionizma između dva rata. U tom segmentu izložbe se prezentuju dela velikana naše umetnosti Save Šumanovića, Milana Konjovića, Petra Dobrovića, Jovana Bijelića, Ivana Radovića, Marka Čelebonovića, Stojana Aralice, Milene Pavlović Barili, Ivana Tabakovića i drugih. Posleratna previranja u srpskoj umetnost (od 1945. do kraja 60-tih) biće predstavljena kroz dela nove generacije umetnika koja će ustanoviti “estetski modernizam” i uvesti srpsku (i jugoslovensku umetnost) u evropske umetničke tendencije, kao što su članovi “Zadarske grupe” (Mića Popović, Petar Omčikus, Bata Mihajlović, Kosa Bokšan i dr), članovi “Decembarske grupe” (Lazar Vozarević, Zoran Petrović, Miloš Bajić, Miodrag B. Protić, Stojan Ćelić i drugi), Boško Petrović i drugi. Tih godina na sceni je i izuzetna generacija skulptora (Olga Jevrić, Ana Bešlić, Olga Jančić, Jovan Soldatović, Nandor Glid). Potom se javljaju zagovornici enformela (Filo Filipović, Mića Popović, Vera Božičković, Šilja Todorović, Branko Protić, Ač, Bogdanka Poznanović) a zatim i nekoliko zagovornika stavova “novih tendencija” (posle enformela) kao što su Mira Brtka, Milena Čubraković, Aleksandar Tomašević, Damnjan i dr). Još tokom ranih šezdesetih i sedamdesetih u srpskoj umetnosti se pojavljuju pokreti obnove slike i nove figuracije započete idejama grupe Medijala (Leonid Šejka, Vladimir Veličković, Dado Đurić i dr), transformisana u pop-artističke stavove Dušana Otaševića. Nova figurativna umetnost je potom bila izuzetno prihvaćena od tada mladih umetnika poput Milana Blanuše, Dragana Mojovića, Aleksandra Cvetkovića i drugih. Veliki rez u našoj umetnosti je napravljen krajem šezdesetih i tokom sedamdesetih godina prošlog veka kada nastupaju akteri tzv. “nove umetničke prakse” i konceptualne umetnosti a na izložbi će biti zastupeljena dela čuvene beogradske grupe umetnika u kojoj su bili Marina Abramović, Raša Teodosijević, Era Milivojević, Neša Paripović, Zoran Popović i Gergelj Urkom i članova subotičko-novosadske grupe Bosch+Bosch (Sombati Balint, Slavko Matković, Atila Černik, Laslo Salma, Laslo Kerekeš i Katalin Ladik), Bogdanke Poznanović i članove novosadskih Grupa KOD (Slavko Bogdanović, Miroslav Radojčić, Miroslav Mandić, Slobodan Tišma, Peđa Vranješević) te grupe E KOD (Kopicl). Postmodernistička umetnost osamdesetih u predkrizno jugoslovensko doba, donosi pokret “nove slike” sa neoekspresionističkim slikarstvom koje predvode “preobraćeni” konceptualista Laslo Kerekeš, te Mileta Prodanović, Destil Marković, grupa Alter imago i vajar Mrđan Bajić. U poslednjoj deceniji dvadesetog veka dešavaju se aktivistički pokreti, obavljaju se modernistički principi naročito izraženi u “novoj skulpturi” Posebnu figuru u ovom pokretu predstavlja Zvonimir Santrač sa svojim monumentalnim instalacijama.
Poslednji segment izložbe posvećen je umetnosti posle 2000. godine kada u srpskom društvu dolazi do tranzicijskih promena. Istovremeno, pojavila se i tranzicija unutar same umetnosti – od klasičnih ka novim tehnološkim medijima istražuju se nove umetničke mogućnosti digitalne, tehnološke i ekranske slike…
Tokom trajanja izložbe, do 30. oktobra, pored vodjenja kroz postavku održavaće se i niz prezentacija, razgovora, projekcija i drugih programa posvećenih srpskoj umetnosti dvadesetog i početka ovog veka.
Nakon svečanog otvaranja u 19 časova, međunarodno afirmisan umetnik Balint Sombati će izvesti performans Na liniji a biće prikazan video rad novosadskog umetnika Dragana Vojvodića Distorzija organizma.
Umetnici: Katalin Ladik, Balint Sombati, Milorad Krstić, dr Marijaš, Ištvan Balind, Andraš Šifliš
U Muzeju Vojvodine će od 31. oktobra do 12. novembra, 2023. biti postavljena izložba Umetnost bez granice na kojoj će biti predstavljeni umetnici iz Vojvodine koji već duže vreme žive i stvaraju u Budimpešti. Biće prezentovani radovi šest umetnika – Katalin Ladik, Balint Sombati, Milorad Krstić, drMarijaš, Ištvan Balind, Andraš Šifliš. Izložbu priređuje novosadska Galerija Bel Art.
U savremenim umetničkim zbivanjima u Mađarskoj, tokom poslednje tri-četiri decenije aktivno učestvuju umetnici Mađari koji su poreklom iz Vojvodine. Na kraju XX i početkom XXI veka se, donekle, ponovila situacija kada su umetnici Mađari sa teritorije današnje Vojvodine inklinirali ka Budimpešti što je trajalo sve do kraja Velikog rata i uspostavljanja nove jugoslovenske granice. Tada je nastala pauza u srpsko-mađarskim umetničkim vezama, koju kasnije nije bilo lako obnoviti, jer je umetnička sudbina bila skoro identična u obe države. Uspostavljanje socijalističkih sistema nakon Drugog svetskog rata je donelo strogost soc-realizma, tegobu modernističkog osvešćenja, zanemarenu (i sputavanu) konceptualnu umetnost u sedamdesetim godinama proteklog stoleća. Tek je u jednom intervalu tokom osamdesetih godina prošlog veka došlo do relaksiranijih odnosa i razmene izložbi, da bi dramatični raspad SFRJ, a potom i tranzicijski procesi koje su obe države pretrpele donelo nove tegobe i probleme. No, upravo u tom periodu počinju odlasci vojvođanskih umetnika u Budimpeštu. Neki su tamo stigli kao već afirmisani umetnici sa značajnom reputacijom ali je jedan broj autora svoju afirmaciju stekao upravo u novom umetničkom miljeu. Tako je ponovo došlo do zanimljivih umetničkih prepleta. Dakle, radi se o interesantnom umetničkom fenomenu koji je potrebno sagledati, objasniti i shvatiti mesto i ulogu ovih umetnika na umetničkim scenama s obe strane granice. Jer, činjenica je da su svi ovi umetnici, neko agilnije a neko manje aktivno, prisutni na obe scene – mađarske i srpske ali i znatno šire u zemljama bivšeg jugoslovenskog umetničkog prostora.
Novosadska Galerija „Bel art“ priredila je, tokom leta, izložbu „Iz riznice vojvođanske umetnosti“. Negujući savremenu umetnost ova galerija nastoji da posveti pažnju kako mlađim autorima, aktivnim na umetničkoj sceni, tako i delima stvaralaca čija su imena nezaobilazna u istoriji umetnosti ovog podneblja. Iz kolekcije Galerije „Bel art“ za ovu izložbu izabrana su dela deset najistaknutijih vojvođanskih umetnika koji su stvarali u drugoj polovini 20. veka. Iako gotovo slične generacijske pripadnosti svaki od ovih autora dao je svoj individualni pečat vojvođanskoj umetničkoj sceni najavljujući savremeni pristup slici i uvodeći ovdašnju umetnost u moderne tokove jugoslovenskog slikarstva.
Najstariji u grupi umetnika čija dela čine ovu postavku, Milan Konjović (1898-1993) spada među najplodnije srpske slikare koji je svojim opusom obeležio gotovo čitav jedan vek i iza koga su ostala antologijska ostvarenja. Umetnički put ovog slikara čine različite faze, a kroz pejzaž manifestovale su se sve osobenosti kroz koje je prolazio. Tokom dugog stvaralačkog veka stvorio je prepoznatljiv stil izrazitog koloriste ekspresionističkog temperamenta.
Milan Konjović, Proleće
Milan Konjović, Čarda u Obornjači
Na izložbi je i delo Boška Petrovića (1922-1982) jednog od najznačajnijih vojvođanskih slikara čiji se kreativni angažman realizovao u različitim likovnim disciplinama. Bavio se pored štafelajnog slikarstva i mozaikom, crtežom, akvarelom, kolažom, a posebno se posvetio afirmaciji tapiserije. Još jedan slikar Vojvodine predstavljen je na ovoj izložbi, Milan Kečić (1910- 1998) čij je osnovni motivski repertoar, uz mrtve prirode, bio ravničarski ambijent, polja, oranice, salaši. I sam umetnik govorio je da „postoji svet koji je slep za lepote ravnice, a slikaru se ravnica nudi u raznim vidovima. Ako se usudi da slika samo golu, uzoranu zemlju i nad njom visoko nebo, to je za njega najveći zort, izazov za teški likovni megdan“. Slikarka i grafičarka Ankica Oprešnik (1919-2005) autorka autentičnog izraza koji je kritika nazvala ekspresivnim lirizmom, ističući „specifičan tretman elemenata površine, linije, boje i integralnog ritma grafičke kompozicije“.
Uz slikare jedini vajar čije je delo predstavljeno na ovoj izložbi je Jovan Soldatović (1920-2005) autor impozatnih skulptura u bronzi, bista znamenitih ljudi i i mnoštva javnih spomenika. Slikar i grafičar Milan Kerac (1914-1980) još jedan stvaralac iz prve posleratne generacije vojvođanskih autora, prošao je kroz sve faze i promene koje su pratile likovnu umetnost, od kasne forme impresionizma, kolirističkog ekspresionizma, fovizma, apstrakcije do asocijativnog ekspresionizma, a u njegoivom delu prisutna je i raznovrsnost tema, motiva i izraza. Čest motiv na njegovim slikama bili su bikovi, pamtio je njihove oči još iz detinjstva i govorio je da su se „između beline rogova i neba, kao seoski vez, kao praznični buket, ujedinile kuće i nad njima ptice“. Još jedan slikar Vojvodine prisutan je na ovoj postavci, Stojan Trumić (1912-1983) zagovornik ekspresionističkog slikarstva, autor brojnih portreta Vojvođana, polja, oranica, seoskih kuća, intenzivnog kolorita.
Na izložbi je predstavljeno i delo Milivoja Nikolajevića (1912-1988) slikara i grafičara koji je tokom svog umetničkog razvoja išao ka postimpresionizmu i intimizmu dok nije došao do asocijativnih apstrakcija. Zagledan u granje na obali reke bio je fasciniran asocijacijama koje su mu se nametale. Kod slikara Stevana Maksimovića (1910-2002) kritika je uočavala preplitanje prefinjenog lirizma sa izvesnom strogošću i odmerenošću u geometrizovanim formama. Njegovi pejzaži i figuralne kompozicije nisu deskripcija prirode, nego vizuelni simboli i zvučne mnetafore, dosledno sprovedeni kroz ceo slikarski opus“. Među izabranim autorima za ovu postavku je i Nikola Graovac (1907-2000) umetnik bogatog slikarskog opusa koji je negovao koloristički eskpresionizam. Sam umetnik govorio je da slika jednostavno kao što živi, sa radošću. „Slikanje je moj odmor, moja potreba, suština mog bitisanja. Kad bi mi neko oduzeo četke i boje, ugasio bih se“.
Milan Kečić, Zima (detalj)
Stojan Trumić, Pejzaž
Nikola Graovac, Mrtva priroda (detalj)
Ankica Oprešnik, Darivanje novom danu
Boško Petrović, Proleće
Nikola Graovac, Mrtva priroda // Milan Kerac, Oranice
