U Muzeju Vojvodine u Novom Sadu Galerija Bel Art je od 31.oktobra do 12. novembra priredila izložbu Umetnost bez granice na kojoj su predstavljeni vizuelni umetnici poreklom iz Vojvodine koji već duže vreme žive i stvaraju u Budimpešti, a prethodno su delovali na nekadašnjoj vojvođanskoj, srpskoj i jugoslovenskoj sceni. Neki su tamo stigli kao već afirmisani umetnici sa značajnom reputacijom, a neki su se upravo u mađarskom okruženju formirali kao značajni akteri tamošnje aktuelne scene. Kustos izložbe likovni kritičar Sava Stepanov opredelio se da predstavi radove šestoro umetnika, koji već duži niz godina sarađuju sa ovom novosadskom galerijom, Katalin Ladik, Balinta Sombatija, Milorada Krstića, Belu Marijaša, Ištvana Balinda i Andraša Šifliša.
– Radi se o autorima sasvim izgrađenih umetničkih stavova, o umetnicima koji, svako na svoj način, razmatraju teme našeg doba. Manifestacije svakodnevlja oni pretvaraju u jasne slikarske i vizuelne tvorevine kojima ne interpretiraju svet nego ga sagledavaju iz pozicije čoveka našeg doba, čoveka koji trpi udare razularenog kapitalizma u kojem prevladava filozofija dolara i besomučna agresija krupnog kapitala koji čoveka, prirodu i čitav svet shvata kao resurs za ostvarivanje profita – navodi Stepanov.- Osećajući svu teskobu sveta, iscrpljujuću egzistencijalnu ugroženost, alijenacijsku ispraznost i (sad već sve manje) prikriveni strah od napretka tehnologije i robotizacije, ovi umetnici su svesni da su globalni problemi danas prodrli u našu intimu, u naše biće.
Izložba istog koncepta sa drugim radovima ovih šest umetnika predstavljena je u oktobru prošle godine u budimpeštanskoj galeriji Mađar Mihelji u okviru projekta Srbija u fokusu.
Za Balinta Sombatija i Katalin Ladik Stepanov kaže da su ovde započeli svoje karijere još tokom herojskih sedamdesetih godina kao pripadnici konceptualne struje u srpskoj umetnosti i koji su tada bili umetnici revolucionari. Sada su to dva zrela umetnika što se lepo vidi po njihovim delima. Sombati je napravio seriju slika koje izvlači iz svoje umetnosti od ranije, prebacuje u drugi medij i time postiže novu estetsku situaciju koja je zasnovana na istoriji njegove dosadašnje umetnosti. On dobro zna, kako kaže Stepanov da duša savremenog čoveka stalno pati i umetnost mora da mu pruži neku vrstu duhovne sigurnosti gde je svet i život moguć. Radove Katalin Ladik prati i jedan video rad sa njenog performansa izvedenog ove godine na retrospektivnoj izložbi u Minhenu koji je, po rečima Stepanova, sublimacija njenog dosadašnjeg stvaralaštva u vizuelnoj i foničkoj poeziji i performansu. Izvodi ga suvereno, sigurno, ali sa neviđenim dostojanstvom u kojem se vidi da je umetnost uzvišena stvar.
Trojica umetnika Ištvan Balind, DrMarijaš i Milorad Krstić, kako ukazuje Stepanov u svom delu imaju kritički stav, svaki ga izražava na svoj način, svesni su okruženja u kome žive, ne samo mađarskog, iako se bave problemima mađarske svakodnevice i politike, to su univerzalni problemi danas. Politika manipuliše nama i umetnost ima obavezu da joj se suprotstavi, da pokaže da svet koji nam nude nije onaj koji nam odgovara, treba nam bolji svet, i etika i estetika umetnika da bi napravili takav svet. Za delo Andraša Šifliša Stepanov kaže da nosi postmodernističku koncepciju, nudeći sliku zasnovanu na njegovim ličnim doživljajima, njegovom subjektivizmu, slikajući predele u kojima dominira geometrijska forma.