Tekst: Mr Olivera Janković, istoričarka umetnosti
Milić Stanković, poznatiji kao Milić od Mačve, rođen je u Mačvanskom Belotiću 26. oktobra 1934. godine. Akademiju likovnih umetnosti završio je u Beogradu 1959. Istovremeno je tri godine studirao i na Arhitektonskom fakultetu što posebno dolazi do izražaja na njegovim crtežima sa putovanja. Zajedno sa Vladanom Radovanovićem, Vladom Veličkovićem, Ljubom Popovićem, Oljom Ivanjicki, Kostom Bradićem, Sinišom Vukovićem i Milovanom Vidakom bio je član grupe Mediala koja je 50-ih godina XX veka težila obnovi slikarstva na principima renesansne umetnosti. Od 1958. bio je redovan član svetskog udruženja fantastične i magijske umetnosti FANTASMAŽI sa sedištem u Brislu. Od tada je sa njima redovno izlagao u Brislu, Parizu, Amsterdamu i drugim umetničkim centrima. Samostalno je izlagao u Beogradu, Ženevi, Rimu, Londonu . Minsku, Kijevu, , Bonu, Njujorku, Milanu, Prinstonu, Beču, Cirihu, Parizu, kao i u mnogim gradovima širom bivše Jugoslavije. Studijski je boravio u Parizu 1964. i Rimu 1965. godine. Slike mu se nalaze u brojnim privatnim i javnim kolekcijama u zemlji i inostranstvu.
Milić Stanković je, kao i Dragoš Kalajić ili Vojo Stanić u Crnoj Gori, bio protagonista narativne figuracije koja je polovinom 60-ih godina imala brojne pristalice i kod nas i u svetu. Ključne osobine takve umetnosti bile su u naglašavanju literarne potke naslikanog prizora i korišćenje klasične, akademske tehnike u izvođenju. Ali, dok se u Kaljićevom slikarstvu naracija odnosila na urbane mitove a kod Voja Stanića na anegdote primorskih spadala i osobenjaka, naracija Milića Stankovića bila je ovaploćenje mašte i snoviđenja vezanih prevashodno za bajkoviti svet njegove rodne Mačve. Pored imaginarnih prizora u kojima se sažimaju i prepliću refleksije tajanstvenih priča, legendi i predskazanja, postoji, međutim, i cela serija radova u kojima se umetnik bavio potencijalnom atomskom kataklizmom, mašinerijom uništavanja, razobličenim zlom i pustoši koju zlo za sobom ostavlja. I jednom i drugom naracijom težilo se kritičkom promišljanju aktuelnog vremena koje su, tada mladi ljudi, doživljavali kao vreme moralne i socijalne krize, kao i zaoštravanju sukoba s dominantnim modernističkim slikarstvom kojim se insistiralo na pikturalnosti i plastičkim vrednostima.
Traganje za simboličkom vertikalom u moralnom i istorijskom smislu reči vidi se i u organizaciji prostora slika Milića Stankovića. Već povodom izložbe u Rimu 1975. godine, kritičar Camilucci je zapazio originalnost u visinu rastuće perspektive kojom umetnik povezuje i usklađuje naslikane objekte i detalje uspostavljajući hijerarhiju u prostoru slike koja se bitno razlikuje od renesansne centralne perspektive. U takvoj strukturi slike rimski kritičar je video jedinstven karakter njegovog nadrealizma koji ga čuva od intelektualističkih trikova i čini njegove prizore sažetim i peciznim. Organizacijom slike zasnovanom na u visinu rastućem prostoru, tj. korišćenjem dva različita perspektivna sistema postavljena po vertikali platna ili dva očišta jednog iznad drugog, koja se razlikuje i od reverzibilne perspektive vizantijske umetnosti, reprezentovani su materijalni i sudbinski aspekt egzistencije i naglašavan magijski i profetski karakter njegovog slikarstva koje se može označiti kao slikarstvo s didaktičkim aspiracijama. Pored toga, u prizorima Milića Stankovića, minuciozno islikanim i ispunjenim brojnim detaljima, često se mogu naći reminiscencije na slikarstvo prošlosti, na muzejsku umetnost, posebno na renesansu severno od Alpa. Prepoznaje se u njima inspiracija Piterom Brojgelom i Jeronimusom Bošom, ali i neposredni citati Đorđa de Kirika (Ludi Milić – ko je to?) koji, inkorporirani u novu celinu, predstavljaju rane primere postmoderne citatnosti. Slobodnim preuzimanjem i menjanjem istorijskih primera najavljuje se u njegovom slikarstvu učena umetnost postmoderne u kojoj se postupcima reciklaže aktelizuju stariji modeli i istovremeno usložnjava sopstvena naracija. Takva slika zato traži obrazovanog i pažljivog posmatrača koji je spreman da zastane i odvoji potrebno vreme za odgonetanje njenih različitih slojeva i nivoa značenja.
Katalog:
1. Anđeli prolaze – okrenite se Istoku
1971, mešana tehnika na dasci, 122×85
2. Bogovi Olimpa lepoj Artemidi predaju poklone
1971/1972, mešana tehnika na dasci, 122×83
3. Pojava svetosavske mećave
1972, mešana tehnika na dasci, 84×60
4. Radovanovi nad Mačvom
1962, ulje na platnu, 57×70
5. Levijatanska oprobavanja nad Domom
1965, ulje na platnu, 61×70
6. Agresor
1962, ulje na platnu, 67×51
7. Pariz u Mačvi
1962, ulje na platnu 39×55
8. Slikarev začarani kutak II
1992, mešana tehnika na dasci, 21×26
9. Đavolja igra u Mačvi
1966, mešana tehnika na dasci, 28×35
10. Događaj na malom pristaništu
1970, mešana tehnika na dasci, 25×30
11. Napuštena obala
1970, mešana tehnika na dasci, 24×28
12. Nostalgični prozor
1969, mešana tehnika na dasci, 28×31,5
13. Geograf balkanskog poluostrva,
1967, mešana tehnika na dasci, 22×26,8
14. Ukleti slikar u zimskom snu
1969, mešana tehnika na dasci, 27×31
15. Na ruševinama moje civilizacije
1968, mešana tehnika na dasci, 20×27
16. Rušenje Svetih Arhanđela
1971, mešana tehnika na dasci, 38×25
17. Sećanje na snežno jutro 1945.
1973, mešana tehnika na dasci, 29×36