U Limanskom parku 27. aprila otkrivena je skulptura Čovek jelen vajara Nikole Zarića (1961-2017). Osnivači Fondacije Mali princ Aleksandra Veđeci (Vegezzi) Boškov i njen suprug Antonio Veđeci, koji žive u Ženevi i već dugo nagrađuju najbolje studente novosadske Akademije umetnosti, podržavaju umetnike, pomažu promovisanje novosadskih i srpskih umetnika u inostranstvu, kao poštovaoci Zarićevog dela, donirali su ovu skulpturu gradu smatrajući da ona predstavlja njegov simbolički povratak u rodni grad. Galerija Bel Art je uz Akademiju umetnosti, Galeriju Matice srpske i Simpozijum Terra iz Kikinde podržala inicijativu o postavljanju skulpture ovog umetnika koji je rano detinjstvo proveo na novosadskom Limanu. Školovao se, živeo i radio u Švajcarskoj, izlagao je širom Evrope, a razvio je specifičan stil po kojem je poznat. Njegove skulpture locirane su pre svega na mestima gde se mitski susreću priroda i savremeni čovek. Skulptura jelena koji sedi Nikole Zarića (Homcerf assis) izvajana je u polihromnom cementu 2012, a izlivena je u bronzi 2022. i postavljena u Limanskom parku.
Nikola Zarić (1961–2017) ugledni je švajcarski vajar, čiji je otac Srbin, a majka Švajcarkinja. Rođen je u Švajcarskoj, a nekoliko godina ranog detinjstva je proveo u Novom Sadu, da bi se, potom, njegova porodica preselila u Holandiju. Na švajcarskom federalnom Institutu za tehnologiju u Cirihu je završio šumarstvo, a nakon toga je studirao na Visokoj školi vizuelnih umetnosti. Diplomirao je 1991, a poslediplomske studije je okončao 1993. Svoj stvaralački vek, koji je trajao tek nepune dve i po decenije, proveo je u Lozani. Zarić je 2015. boravio na Internacionalnom simpozijumu Terra u Kikindi. Sa puno entuzijazma, radosti i energije je uradio nekoliko monumentalnih skulptura, isprepletanih animalnih i antropomorfnih oblika. U prostranom dvorištu velikog vajarskog studija Terra, u pejzažu su postavljene Nikoline skulpture, koje se izdvajaju svojim vajarskim konceptom ali i izgledom i sadržajem.
Likovni kritičar Sava Stepanov ukazuje da je Zarićeva skulptura večito bila posvećena čoveku i njegovoj sudbini. Njegovi rani radovi iz devedesetih godina prošlog veka, pokazuju naklonost ka uzorima iz daleke istorije umetnosti, ka masivnim figurama koje se prikazuju poput gromada tek preuzetim iz prirode. Međutim, minimalnim intervencijama, ne zalazeći u dubinu oblika i ne insistirajući na naglašenosti formalnih ispupčenja, Zarić doseže do celovite skulpture koje kao da su nastajale pod dejstvom prirodnih sila, a ne vajarevih ruku i dleta. Takva skulptura na sugestivan metaforički način “obrazlaže” umetnikove namere i “poruke”: biti deo prirode. Posle 2000. Zarić dospeva do svoje životne teme. Njegove ljudske figure, izvajane u maniru antički precizne srazmernosti – imaju životinjske glave. Ta čudna hibridna bića kao da potiču iz basni, u kojima se jezikom simbola kazuje o suštini prirode i sveta.
Odabrano mesto sasvim odgovara ovoj skulpturi koja je “namenjena” prirodi: u parkovskom je okruženju, na travnjaku, u senci krošnji, u neposrednoj blizini Dunava, u podnožju Fruške gore, smatra Stepanov ukazujući da je ovo, po mnogo čemu, tipično Zarićevo delo: ljudsko telo sa glavom jelena svojim zagonetnim i čudesnim izgledom predstavlja izvanrednu inicijativu svakom prolazniku za tiho razmišljanje pri šetnji po parku.
– Nikolina skulptura je sugestivno umetničko delo – navodi Stepanov. – Oblikovana je tako da su ispoštovane konstitutivne osobenosti skulpture – materijal, masa, prostor. Svoje skulpture umetnik je najčešće izlivao u betonu ili bronzi, jer je tim načinom najubedljivije, čak efektno prezentovao svoju oblikovnu ideju i samu konstituciju skulpture. Autentičan je i tretman mase, čije se performanse prilagođavaju modelovanju figurativnih oblika, uvek sa istančanim osećanjem za volumen i uzbudljivu strukturiranost izvajane površine. Posebno je interesantan odnos koji je skulptor uspostavio prema prostoru. Skoro sve njegove veće skulpture su namenjene pejzažu, prirodnom okolišu. U Švajcarskoj ih je postavljao u visokim alpskim predelima, na proplancima, vidicima – na pozicijama gde se skulptura potpuno stapala sa prirodom i uklapala u duh mesta. Zanimljiv je i prostor koji postoji unutar gabarita Zarićeve skulpture: u skulpturi Homcerf assis, zahvaljujući kompoziciji sedeće poze, unutar svoje konstitucije ima nekoliko „prolaza” ili „rupa”, koje predstavljaju ravnopravni oblikovni element, deo ukupne plastičke celine. Osim toga, unutrašnji prostor skulpture se prožima sa okolnim prostranstvom; unutrašnji i spoljašnji prostor predstavljaju jedinstvenu celinu, vaspostavljaju skulpturu kao biće koje pripada i deluje u našem životnom okruženju, u našem svetu…