Trajanje izložbe: 04.05. – 10.06.2022.

Umetnice okupljene na izložbi Snaga je trajnost jakih osećanja, Ana Vrtačnik, Bosiljka Zirojević Lečić, Andrea Ivanović Jakšić i Emilija Radojčić, koriste minimalizam kao polaznu estetsku tačku u svom stvaralaštvu. Njihova dela se mogu sa jedne strane posmatrati kao njihov lični izraz bez narativnih elemenata gde je fokus stavljen na samo stvaranje dela uz veštu manipulaciju oblicima, linijama i teksturama. U građenju slike sve četiri umetnice koriste neslikarske materijale i u ovim nekonvencionalnim slikama odnosno slikama-objektima uz pomoć različitih mekih tekstilnih materijala, vune, kartona i papira umetnice se poigravaju sa našim poimanjem materijala i njegove manifestacije u umetničkom delu. Svi radovi su taktilni, sami materijali ali i forme pozivaju na dodir i omogućavaju posmatraču direktan susret sa umetničkim delom gde su suprotstavljena svojstva materijala kao što su tvrdo i meko, čvrsto i fluidno, kruto i fleksibilno. Svaka od četiri odabrane umetnice dugi niz godina je posvećena individualnom istraživanju koja prelaze granice tradicionalnih umetničkih medija gde svaka na svoj način traga i pronalazi materijale koji će biti upotrebljeni u umetničkom delu. U konstantnoj potrazi i iznalaženju načina da istraže i upotrebe neumetničke materijale, često koristeći neslikarska sredstva redukuju elemente u njihovim radovima svodeći ih na minimum, a oni su zapravo jedan vulkan emocija koji ne počiva na kvantitetu nego na intenzitetu. Gradeći svoj lični umetnički jezik one prevazilaze postulate minimalizma u umetnosti, samo koriste taj prostor da bi u njega uvele izrazito intimne teme koje nisu eksplicitne i vidljive, ali se u samom izboru materijala ili formi, može diskretno iščitavati ženska umetnost. Iako se u njihovom radu ne mogu prepoznati društveno aktuelne teme, mora se uključiti rodna perspektiva u njegovom sagledavanju naročito što je njihov rad konstantno usmeren ka čoveku u želji da u njemu pronađe i istakne humanost, a feminizam kao politička snaga nikada ne može biti na strani agresije i neravnopravnosti. U svojoj umetnosti traže mogućnost razumevanja koje će će nas voditi ka individualnom ali i kolektivnom isceljenju. A osnovni koraci na tom putu jesu istrajnost i nezaustavljiva energija, nežnost i snaga, koju koriste u pristupu istraživanja i kreacije umetničkog dela.

Razvijajući sopstveni likovni izraz Bosiljka Zirojević Lečić istražuje prostor uz dominantnu upotrebu preciznosti i geometrije. Iako koristi industrijske tekstilne materijale za postizanje čiste formalističke estetike, način na koji ih spaja, vešto izvedenim šavovima, unosi tragove ljudskosti umetnice. Linije iscrtava šavovima, a plošni geometrijski prostor koji na taj način dobija kombinuje uklapajući ga u dobro osmišljene celine. Uvođenjem tekstila u svoje slike pomera granice poimanja tekstila kao upotrebnog materijala i prevodi ga u umetnički materijal. Iako sam tekstilni materijal kao i način na koji je inkorporiran u sliku predstavlja njenu stvarnost, odnosno temu, ne može se zanemariti lični izraz umetnice, jedna emotivnost koja se ogleda u odabiru tekstila kao umetničkog medija upisujući u svoje slike jednu ličnu istoriju. Ovakvim spojem preciznih geometrijskih oblika i mekog tekstilnog materijala umetnica kroz svoje slike, gde bezuslovno poštuje estetske principe, uvodi jednu organizovanu strukturu u haotičnost sveta, ali i osećajnost u rigidnost i hladnoću doba u kom živimo. Sa druge strane Ana Vrtačnik svoje slike gradi uz pomoć prirodnog materijala, vune, prateći organske forme koje pronalazi u prirodi. Polazište jesu zoomorfni i biomorfni oblici sa kojima se susreće, ali ih ona tokom pripreme vune za svoje slike transponuje u umetničke forme. Ovaj dugotrajan proces pripreme joj omogućava da promišlja o emocijama i idejama koje oslikava odabrani mekani materijal koji u sebi nosi senzibilnost i intimnost, što nikako ne treba tretirati kao njegovu slabost već kao snagu. Kako intimnost znači sposobnost da nekoga pustimo toliko blizu nas da može da spozna sve naše tajne i skrivena mesta, bogata tekstura radova Ane Vrtačnik pored vizuelnog doživljaja poziva i na taktilnost jer sugeriše spontanost i neposrednost koja je u stanju da ukine distancu između dela i posmatrača. Prihvatajući tehniku obrade vune, koja je tradicionalno bila potisnuta u oblast “ženskih zanata”, ona svesno koristi ovaj materijal da bi kao i brojne umetnice koje su predhodnih decenija uvodile tekstil u umetnost ukazala na rodni disbalans i diskriminaciju u umetničkom svetu. I Emilija Radojčić trenutno u svom radu koristi jednu tradicionalno žensku tehniku, u pitanju je praksa tkanja, jedan od najstarijih oblika ljudske tehnologije. Ovaj odabir materijala i tehnike prati njenu kreativnu intuiciju u jednom procesu istraživanja vizuelnih medija, materijala i elemenata. Ona konstantno traga za novim rešenjima u domenu crtža, slike i skulpture gde sa lakoćom prepliće i kombinuje osobenosti različitih medija. Raznobojne i razigrane forme u pojedinim radovima ilustruju kretanje unutrašnjih svetova umetnice koja je u potrazi za ravnotežom. Zato u svom radu često koristi suprotnosti toplo-hladno, crno-belo, tvrdo-meko, da bi kroz ekstreme disharmonije pokušala da pronađe neko središte. Takođe kombinuje vizuelne sa drugim medijima i te medijske relacije uspostavlja delimično instinktivno a delimično utemeljeno na ličnom ali i iskustvu drugih umetnika. Za razliku od Bosiljke Zirojevič Lečić, Ane Vrtačnik i Emilije Radojčić Andrea Ivanović Jakšić u svom radu ne koristi mekane tekstilne materijale već osećaj savitljivosti i mekoće forme postiže na skroz drugačiji način, upotrebom materijala, koji je često organskog porekla, ali i prirodnih elemenata i procesa, a forme koje stvara nemaju svoje polazište u pojavnom svetu nego isključivo u njenom unutrašnjem. U pitanju je smesa koju sama pravi, nanosi na platno i oblikuje, suši, kvasi i brusi. U tom stvaranju materije na platnu umetnica kreira jedan kontemplativni prostor gde dozvoljava da je vode njeni unutrašnji sadržaji, njena osećanja i filozofska promišljanja. Na njenim slikama-objektima stvara forme koje deluju kao da se kreću iznutra, u njima se oseća organsko poreklo, fluidnost i život. U pitanju su radovi koje posmatrač individualno poima i na emocionalnom i na intelektuanom nivou jer poseban značaj u njenom radu imaju nazivi koji sažimaju dugotrajan proces mentalnog i fizičkog rada na jednom delu u jednom beskonačnom filozofskom traganju, prepuštanju i preispitivanju sopstvene duše bez ikakvog straha da pregori i propadne u svom pokušaju.

U procesu savladavanja različitih materijala one se simbolično suočavaju sa unutrašnjim preprekama koje osoba na svom putu ka psihičkoj zrelosti mora da savlada. Krećući se na putu od haosa nesvesnog do uvođenja reda, one se nalaze na putu samospoznaje ali se ne odriču veze sa svojim prvobitnim instinktima. Preko svoje posvećenosti umetnosti, koja između ostalog podrazumeva rad i istrajnost u istraživačkim procesima, razvijaju se i ka njoj i ka samoj sebi. Iskreno su zaronile u svoje biće, snažno prihvatile i muški i ženski princip koji svako od nas nosi u sebi, posvećene procesu stvaranja kreiraju sebi svojstvenu umetnost koja oslikava njihova lična ali i univerzalna osećanja, misli i stanja. Svesne da imaju pravo da koriste sve svoje sposobnosti ostaju verne svojim osećanjima i tu leži njihova snaga koju su utkale u svoja dela. (Slavica Žarković, kustoskinja)

BOSILJKA ZIROJEVIĆ LEČIĆ (Novi Sad, 1971) je diplomirala na Akademiji umetnosti u Novom Sadu 1994. godine, odsek Slikarstvo. Postdiplomske studije, odsek Slikarstvo, završila je na istoj Akademiji 2000. godine. Redovni je profesor na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, uža oblast Slikarstvo. Član je udruženja ULUV-a i ULUS-a od 1995. godine. U okviru grupe Multiflex sarađuje sa drugim umetnicima u realizaciji multimedijalnih umetničkih projekata. Od 1992. godine izlagala je na preko 120 kolektivnih izložbi, u zemlji i inostranstvu (Kina, Nemačka, Japan, Velika Britanija, Švajcarska, Austrija…). Priredila je 23 samostalne izložbe, dobitnik je više nagrada za umetnički rad. Koordinator je nekoliko projekata iz oblasti likovne umetnosti i edukacije. Bavi se istraživanjem odnosa slikarstva i drugih likovnih medija, njihovim paralelama i preklapanjima. Odnos unutrašnjeg i spoljašnjeg prostora je polje gde istražuje mogućnosti izražavanja, apstrahovanja; kroz različite materijale i ideje.

ANDREA IVANOVIĆ JAKŠIĆ  (Slavonski Brod, 1979) je diplomirala 2005. godine na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, slikarski odsek, u klasi profesora Milana Blanuše. U svom radu se bavi različitim medijima i formama vizuelnog izražavanja. Andreino celokupno stvaralaštvo duboko je utemeljeno u ličnoj životnoj filozofiji koja se značajnim delom oslanja na Heraklitove ontološke i kosmološke ideje – poput one o promeni kao jedinoj zakonitosti u prirodi, o sukobu i harmoniji suprotnosti, o čoveku i prirodi kao Jednom. Samostalno je izlagala u zemlji i inostranstvu (Japan, Mađarska, Švajcarska, Austrija). Radovi joj se nalaze u državnim, privatnim (Srbija, Grčka, Italija, Švajcarska, Japan, SAD) i korporativnim kolekcijama (Philip Morris International-Niš Art Foundation i Wiener Stadtische collection). Dobitnica nekoliko nagrada iz oblasti umetnosti.

EMILIJA RADOJČIĆ (Beograd, 1989) je vizuelna umetnica iz Srbije, koja trenutno živi i stvara u Beogradu. Na Fakultetu primenjenih umetnosti u Beogradu, smer primenjena grafika je završila osnovne studije 2015. godine, a 2021. godine završila je master studije Teorija umetnosti i medija na Univerzitetu umetnosti u Beogradu. Njeni skoriji radovi se kreću između umetnosti i dizajna, dok se bavi istraživanjem trodimenzionalnim i taktilnim aspektima crteža, tekstila i skulpture kroz različite materijale i medije. Kroz skoro ritualnu posvećenost procesu stvaranja, u skorijem periodu stvaranja, Emilija istražuje osećaje, vibracije, prirodne pojave i fenomene  kroz koje se ljudski um i telo reflektuje, sa ciljem nalaženja mogućih, i najčešće apstraktnih solucija za sopstveno, kao i kolektivno stanje čovečanstva. Do sada je realizovala samostalne i grupne izložbe, audio/vizuelne performanse, kolaboracije i publikacije sa različitim umetnicima, kustosima, institucijama, galerijama i brendovima u zemlji i inostranstvu.

ANA VRTAČNIK (Sarajevo, 1991) je osnovne, master i doktorske studije završila na Akademiji umetnosti u Novom Sadu. U svom radu se bavi istraživanjem primene biomimetičkih formi i prirodnih mekih meterijala kroz formu slike, crteža, skulpture i instalacije. Bitan element njene lične poetike je tekstura, koja je mnogo više od obične dekoracije i efekta. Zaposlena je kao viši stručni saradnik na katedri  za slikarstvo na Akademiji umetnosti u Novom Sadu. Do sada je imala brojne samostalne i grupne izložbe, kolaboracije i publikacije sa različitim umetnicima, kustosima, institucijama i galerijama širom sveta (Kina, Švajcarska, Belgija, Holandija, Austrija, Danska, SAD, Kanada, Španija…) Dobitnca je nekoliko nagrada iz oblasti umetnosti