Umetnici: Tijana Jevrić i László Gálos Vernissage: petak, 29. novembar, 19 – 21h Prateći program: subota, 30. novembar, 11 – 13 h Autori koncepta: Tijana Jevrić i Miloš Fath AI konsultant: Miloš Fath
Multimedijalna izložba (hologram, video projekcija, fotografija, performans) pod nazivom Pozicija identiteta u savremenoj realnosti odabrana na prvom javnom konkursu za sufinansiranje projekata koji doprinose razvoju kulture u skladu sa članstvom Grada Novog Sada u UNESCO mreži kreativnih gradova će se realizovati 29. i 30. novembra 2024. godine u SKCNS Fabrika, Bul. Despota Stefana 5. Autori izložbe su umetnici Tijana Jevrić i László Gálos (Budimpešta) u saradnji sa Milošem Fathom. Kustoskinja izložbe je istoričarka umetnosti Ksenija Marinković. Vernissage će se održati u SKCNS Fabrika u petak 29. novembra od 19 do 21 čas, nakon čega je planiran nastup DJ Vetas. U subotu 30. novembra od 11 do 13 časova u ambijentu izložbe će biti održan prateći program.
Pozicija identiteta u savremenoj realnosti je multimedijalna i interdisciplinarna izložba sa pratećim programom koja kombinujući analognu fotografiju, performans, veštačku inteligenciju, video projekciju i hologram pokreće diskurs o položaju identiteta u savremenoj realnosti – od kulturnih mitologija na društvenim mrežama do ljudskog tela, njegovih senzacija i verovanja u odnosu na njih. Projekat nastoji da predstavi kulminaciju ljudskog odnosa prema sopstvenom identitetu i načina manipulacije identitetom putem društvenih normi, pritajenih želja i prikupljenih digitalnih informacija (digitalni otisak) koje dodatno pospešuju otuđenje od svega što nas čini individuama. Priče, koje su ključni deo ljudskog iskustva i koje se danas koriste kao oružje protiv individualne istine, subverzijom postaju kanal komunikacije poruke ovog umetničkog projekta.
Izložba poziva na preispitivanje pozicije udobnosti i prepuštanja važećim kulturnim obrascima i tehnološkim protezama, bez predumišljaja otvara polje moguće slobode, i istovremeno fascinira medijskom raznovrsnošću. Kao što bi rekao Foucault, granice slobode često se formiraju kroz strukture koje obećavaju sigurnost, ali upravo u tom prostoru mogu se nazreti tragovi otpora i autonomije. ( Ksenija Marinković)
U okviru pratećeg programa održaće se razgovor sa umetnicima Tijanom Jevrić, Milošem Fathom i Laslom Galošem i panel o manipulaciji identiteta u digitalnoj sferi. Panel diskusiju će voditi Vladan Joler, osnivač SHARE Fondacije, vizuelni umetnik, istraživač, profesor na Odseku za Nove medije Akademije umetnosti u Novom Sadu i Živa Stanojević, docent na katedri za Audiovizuelne medije na studijskom programu Animacija i vizuelni efekti pri Akademiji umetnosti u Novom Sadu. Prateći program će u prostoru Fabrike kroz prizmu istorijskog konteksta, filozofije i prakse približiti publici čovekov odnos sa tehnologijom, alatke manipulacije identiteta i nesvesne šablone koji su u velikoj meri prisutni u našem društvu.
Tijana Jevrić je multimedijalna umetnica koja se bavi site-specific i audio-vizuelnim instalacijama, kao i hologramskim projekcijama. Završila je Nove likovne medije na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, gde je osvojila stipendiju i nagradu za najbolji rad iz nove medijske umetnosti (2020). Njeni radovi su bili prikazani u prestižnim institucijama poput Muzeja savremene umetnosti Vojvodine, iKulturnog centra Srbije u Parizu i Festivala Ars Electronica u Lincu. Fokusira se na uticaj medijske kulture na društvo i virtuelni prostor.
László Gálos je vizuelni umetnik i performer koji istražuje odnos između subjektivne i objektivne stvarnosti, kao i granice percepcije i saznanja. Od 2015. koristi mokro pločasti kolodijum u svojim fotografijama. Njegovi radovi su izlagani na brojnim samostalnim i grupnim izložbama širom sveta. U performansima istražuje interakciju fizičkog i virtuelnog sveta. Dobitnik je kreativne stipendije Nacionalnog kulturnog fonda Mađarske i nagrada na Bijenalu fotografije akta. Član je više umetničkih udruženja.
Miloš Fath je audiovizuelni i performans umetnik iz Novog Sada, sa multidisciplinarnim pristupom, koji kombinuje vizuelnu umetnost, zvuk, tehnologiju, kulturologiju i misticizam. Njegov rad se fokusira na pripovedanje i kritičko istraživanje, sa akcentom na razmeni informacija i energije. Inspiraciju crpi iz kulturne mitologije, istorije i identiteta. Diplomirani je umetnik digitalnih medija na Akademiji umetnosti u Novom Sadu i realizovao je brojne projekte i izložbe.
Multimedijalnu izložbu realizovala je organizacija BelArt Kontakt pod pokroviteljstvom Grada Novi Sada (UNESCO kreativni gradovi).
Kramarova zbirka Bele rode u dijalogu sa skulpturama Jovana Soldatovića
Izložba RODE traga za vezom dve različite umetničke strategije, Kramarove okrenute istraživanju u polju fotografije i Soldatovićeve realizovane kroz skulptorske forme. Susret ova dva umetnička koncepta ukazuje na zajedničko poštovanje izduženih, elegantnih formi. Kramar to čini u svojim fotografijama posvećenim rodama. Bilo da fotografiše njih ili njihove simbole, predmete posvećene njima, fascinira ga vertikalno postavljena forma (roda koja stoji na jednoj nozi, uzdignutog izduženog vrata). Motive za svoje fotografije pronalazi u Austriji, Hrvatskoj, Srbiji, Rumuniji, Moldaviji, Mađarskoj i Poljskoj.
Ideja vertikale je permanentno prisutna u delu vajara Jovana Soldatovića. Ona je dominantno i konsekventno zastupljena u celokupnom umetnikovom opusu ponajviše u njegovom poetsko metaforičkom pristupu temi čoveka i ljudske figure a u animalističkom opusu u figuri rode ili čaplje.
Galerija BelArt izložbu realizuje u saradnji sa Austijskim kulturnim forumom iz Beograda povodom obeležavanja rođendana jednog od najmarkantnijih umetničkih figura jugoslovenskog prostora druge polovine XX veka koji je svojim skulpturama trajno obeležio identitet Vojvodine i Novog Sada.
Foto: Feđa Kiselički
Jovan Soldatović (Čerević/Srbija, 1920 – Novi Sad, 2005), diplomirao na Akademiji za likovne umetnosti, vajarski odsek, u Beogradu 1948. godine u klasi profesora Tome Rosandića. Od 1949. do 1953. godine, radio je kao saradnik vajara-majstora Tome Rosandića u Državnoj majstorskoj radionici. Prvu samostalnu izložbu priredio je u Galeriji Grafičkog kolektiva u Beogradu 1952. godine. U Novi Sad se vratio 1953. godine, gde je po pozivu učestvovao u osnivanju vajarskog odseka Više pedagoške škole, u kojoj je i prvi profesor vajarstva. Učestvao je u osnivanju prvih ateljea na Petrovaradinskoj tvrđavi. Kao stipendista fonda “Moša Pijade”, 1965. godine, proveo je dva meseca u Londonu i Parizu. Do penzionisanja je bio vanredni profesora Akademije umetnosti u Novom Sadu. Dobitnik je brojnih nagrada i priznanja za svoj umetnički rad. Njegovi radovi nalaze se muzejima i privatnim kolekcijama u zemlji i svetu. Autor je velikog broja javnih skulptura i spomenika.
KRAMAR (Beč/Austrija, 1971), studirao komunikologiju, istoriju i politiku u Beču, ali posle mnogo godina odustaje od studija. Konceptualni fotograf koji radi za različite umetničke, dizajnerske, kulturne i društvene institucije u Beču, Donjoj Austriji i Burgenlandu. Radi u mađunarodnim okvirima kao umetnik i autor. Balkanom putuje od ranih 1980-ih, prvo sa roditeljima, zatim samostalno, istražujući različite teme u zemljama „istočnog bloka“ i njihovim državama naslednicama, posebno u Moldaviji, Rumuniji, Bugarskoj i Srbiji. Živi i radi u Beču, Sabari (Austrija) i Tiraspolju (Moldavija) i ‘’na usputnim stanicama’’ između ova tri grada. Umetnik Kramar je 2021 pokrenuo projekat MUZEJ FISCHKI – STVAR ZA MNOGE kako bi se muzealizovala zbirka medija i predmeta, koje je sakupio. Kramar koristi slike i objekte nalik sadržajima starih muzejskih fioka kao zbirku i alat za pripovedanu priču i istorijski narativ. Storkland-Projekat počinje 2019. godine i još uvek traje. KRAMAR se zaljubio u bele rode i njihovu pojavu u različitim oblicima. Storkland priča o rodama koje je do sada sreo. Njegovi mediji su digitalna fotografija sa 50mm objektivom i sakupljenim predmetima. Iz ovih muzejskih fioka nastaje dijalog sa Jovanom Soldatovićem.
Umetnice: Andrea Ivanović Jakšić, Emilija Radojčić, Ana Vrtačnik, Bosiljka Zirojević Lečić, Brankica Žilović
Kustoskinja: Slavica Žarković
24. oktobar – 7. novembar 2024. / Kulturni centar Srbije, Pariz
Na izložbi “Snaga je trajnost jakih osećanja” okupljene su umetnice Ana Vrtačnik, Bosiljka Zirojević Lečić, Andrea Ivanović Jakšić i Emilija Radojčić sa kojima Galerija BelArt ima dugogodišnju uspešnu saradnju te ih je u prethodne 3 godine predstavila u Novom Sadu, Budimpešti i Beču, a kojima se u Kulturnom centru Srbije u Parizu pridružila Brankica Žilović, umetnica koja preko dve decenije živi i uspešno stvara u Parizu.
Kustoskinja izložbe Slavica Žarković u katalogu izložbe ističe da u građenju slike odabrane umetnice koriste neslikarske materijale i u ovim nekonvencionalnim slikama odnosno slikama-objektima uz pomoć različitih mekih materijala, tekstila, vune, kartona i papira poigravaju se sa našim poimanjem materijala i njegove manifestacije u umetničkom delu. Svi radovi su taktilni, sami materijali i forme pozivaju na dodir, omogućavajući posmatraču direktan susret sa umetničkim delom gde su suprotstavljena svojstva materijala kao što su tvrdo i meko, čvrsto i fluidno, kruto i fleksibilno.
Svaka umetnica je dugi niz godina posvećena individualnom istraživanju koje prelazi granice tradicionalnih umetničkih medija. U konstantnoj potrazi za načinima izražavanja i upotrebe neumetničkih materijala, često koriste neslikarska sredstva, redukuju elemente u njihovim radovima svodeći ih na minimum, a oni su zapravo jedan vulkan emocija koji ne počiva na kvantitetu nego na intenzitetu. Gradeći svoj lični umetnički jezik, uvode izrazito intimne teme koje nisu uvek eksplicitne i vidljive, ali se u samom izboru materijala ili formi može diskretno iščitavati ženska umetnost. Iako se u njihovom radu ne mogu prepoznati društveno aktuelne teme, mora se uključiti rodna perspektiva u sagledavanju, naročito jer je njihov rad konstantno usmeren ka čoveku, s željom da u njemu pronađu i istaknu humanost, a feminizam kao politička snaga nikada ne može biti na strani agresije i neravnopravnosti. U svojoj umetnosti traže mogućnost razumevanja koje će će nas voditi ka individualnom, ali i kolektivnom isceljenju. A osnovni koraci na tom putu jesu istrajnost i nezaustavljiva energija, nežnost i snaga, koju koriste u pristupu istraživanja i kreacije umetničkog dela.
Kroz svoje jedinstvene perspektive, svaka od umetnica na ovoj izložbi osvetljava različite aspekte ljudskog iskustva, od emocionalne dubine do društvenih izazova. Njihova dela i njihova posvećenost umetnosti podstiču na razmišljanje o unutrašnjoj snazi i sposobnosti prevazilaženja prepreka. Ove umetnice koriste svoj talenat da oblikuju svet oko sebe, stvarajući povezanost između ličnih priča i univerzalnih tema. Njihova umetnost predstavlja simbol otpora i trajnosti, podsećajući nas da čak i u izazovnim vremenima, umetnost može biti izvor snage i inspiracije za sve nas.
ANA VRTAČNIK Dragon skin, 2021.EMILIJA RADOJČIĆ Rainbow Pussy, 2017.BOSILJKA ZIROJEVIĆ LEČIĆ Vibrantna velika forma 1, 2022.BRANKICA ŽILOVIĆ Janus, 2023.ANDREA IVANOVIĆ JAKŠIĆ Zlatni damar, 2024.
ANDREA IVANOVIĆ JAKŠIĆ (Slavonski Brod, 1979) je diplomirala 2005. godine na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, slikarski odsek, u klasi profesora Milana Blanuše. U svom radu se bavi različitim medijima i formama vizuelnog izražavanja. Andreino celokupno stvaralaštvo duboko je utemeljeno u ličnoj životnoj filozofiji koja se značajnim delom oslanja na Heraklitove ontološke i kosmološke ideje – poput one o promeni kao jedinoj zakonitosti u prirodi, o sukobu i harmoniji suprotnosti, o čoveku i prirodi kao Jednom. Samostalno je izlagala u zemlji i inostranstvu (Japan, Mađarska, Švajcarska, Austrija). Radovi joj se nalaze u državnim, privatnim (Srbija, Grčka, Italija, Švajcarska, Japan, SAD) i korporativnim kolekcijama (Philip Morris International-Niš Art Foundation i Wiener Stadtische collection). Dobitnica nekoliko nagrada iz oblasti umetnosti.
EMILIJA RADOJČIĆ (Beograd, 1989) je vizuelna umetnica iz Srbije, koja trenutno živi i stvara u Beogradu. Na Fakultetu primenjenih umetnosti u Beogradu, smer primenjena grafika je završila osnovne studije 2015. godine, a 2021. godine završila je master studije Teorija umetnosti i medija na Univerzitetu umetnosti u Beogradu. Njeni skoriji radovi se kreću između umetnosti i dizajna, dok se bavi istraživanjem trodimenzionalnim i taktilnim aspektima crteža, tekstila i skulpture kroz različite materijale i medije. Kroz skoro ritualnu posvećenost procesu stvaranja, u skorijem periodu stvaranja, Emilija istražuje osećaje, vibracije, prirodne pojave i fenomene kroz koje se ljudski um i telo reflektuje, sa ciljem nalaženja mogućih, i najčešće apstraktnih solucija za sopstveno, kao i kolektivno stanje čovečanstva. Do sada je realizovala samostalne i grupne izložbe, audio/vizuelne performanse, kolaboracije i publikacije sa različitim umetnicima, kustosima, institucijama, galerijama i brendovima u zemlji i inostranstvu.
ANA VRTAČNIK (Sarajevo, 1991) je osnovne, master i doktorske studije završila na Akademiji umetnosti u Novom Sadu. U svom radu se bavi istraživanjem primene biomimetičkih formi i prirodnih mekih meterijala kroz formu slike, crteža, skulpture i instalacije. Bitan element njene lične poetike je tekstura, koja je mnogo više od obične dekoracije i efekta. Zaposlena je kao viši stručni saradnik na katedri za slikarstvo na Akademiji umetnosti u Novom Sadu. Do sada je imala brojne samostalne i grupne izložbe, kolaboracije i publikacije sa različitim umetnicima, kustosima, institucijama i galerijama širom sveta (Kina, Švajcarska, Belgija, Holandija, Austrija, Danska, SAD, Kanada, Španija…) Dobitnca je nekoliko nagrada iz oblasti umetnosti.
BOSILJKA ZIROJEVIĆ LEČIĆ (Novi Sad, 1971) je diplomirala na Akademiji umetnosti u Novom Sadu 1994. godine, odsek Slikarstvo. Postdiplomske studije, odsek Slikarstvo, završila je na istoj Akademiji 2000. godine. Redovni je profesor na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, uža oblast Slikarstvo. Član je udruženja ULUV-a i ULUS-a od 1995. godine. U okviru grupe Multiflex sarađuje sa drugim umetnicima u realizaciji multimedijalnih umetničkih projekata. Od 1992. godine izlagala je na preko 120 kolektivnih izložbi, u zemlji i inostranstvu (Kina, Nemačka, Japan, Velika Britanija, Švajcarska, Austrija…). Priredila je 23 samostalne izložbe, dobitnik je više nagrada za umetnički rad. Koordinator je nekoliko projekata iz oblasti likovne umetnosti i edukacije. Bavi se istraživanjem odnosa slikarstva i drugih likovnih medija, njihovim paralelama i preklapanjima. Odnos unutrašnjeg i spoljašnjeg prostora je polje gde istražuje mogućnosti izražavanja, apstrahovanja; kroz različite materijale i ideje.
BRANKICA ŽILOVIĆ (1974, Užice) je francuski i srpski vizuelni umetnik i pedagog koji živi u Parizu. Poznata je po svojim tekstilnim zidnim instalacijama i savremenom vezu, gde istražuje složenost i krhkost savremenog sveta kroz upotrebu kartografije. Njeno delo, duboko obeleženo jugoslovenskim poreklom i odrastanjem na Zlatiboru, poziva na unutrašnje putovanje i rehabilitaciju granica ljudskog postojanja, slaveći život i mogućnost obnove. Izlagala je na brojnim domaćim i inostranim izložbama. Poslednjih dvadeset godina radila je na razvoju brojnih projekata sa galerijama u Francuskoj, Nemačkoj, Italiji, SAD, Kini i Srbiji, sa muzejima, Francuskim centrima za savremenu umetnost, lokalnim i regionalnim centrima u Francuskoj (praćenim radionicama i predavanjima), modnim časopisima, reklamnim agencijama. Zastupa je Galerija Oniris u Francuskoj i Galerija Novembar u Srbiji. Diplomirala je na dve umetničke akademije: Fakultetu likovnih umetnosti Univerziteta u Beogradu (FLU) i École Nationale Supérieur des Beaux-Arts (DNSAP), Univerziteta u Parizu. Kao profesor je predavala na tri umetničke akademije: École Supérieur d’art et de design (TALM) u Anžeu, New School Parsons i Institut supérieur des arts appliques LISAA.
Izložba je realizovana u saradnji sa Kulturnim Centrom Srbije u Parizu uz podršku Ministarstva kulture Republike Srbije.
Galerija Bel Art sa ponosom predstavlja novu postavku iz ciklusa “Iz riznice vojvođanske umetnosti”. Za ovu izložbu odabrana su dela devet najistaknutijih vojvođanskih umetnika koji su stvarali u drugoj polovini 20. veka – ona uključuje Milana Kečića, Ankicu Oprešnik, Boška Petrovića, Milana Kerca, Stevana Maksimovića, Branislava Vulekovića, Milivoja Nikolajevića, Milana Konjovića i Jovana Soldatovića – čija su imena nezaobilazna u istoriji umetnosti našeg područja. Iako dele sličnu generacijsku pripadnost, svako od njih je obogatio vojvođansku umetničku scenu svojim ličnim pečatom, uvodeći savremene estetske principe i povezujući lokalnu umetnost sa širokim tokovima jugoslovenskog slikarstva.
Najstariji član grupe umetnika jeste Milan Konjović (1898-1993), koji se smatra jednim od najplodnijih srpskih slikara. Njegov bogat opus, ispunjen antologijskim delima, oblikovao je skoro ceo vek srpske likovne umetnosti. Kroz razne faze umetničkog razvoja, pejzaž postaje ključni izraz njegove kreativnosti dok stvara prepoznatljiv stil, obeležen ekspresionističkim temperamentom i raskošnom paletom boja. Na izložbi se nalazi i delo Boška Petrovića (1922-1982), jednog od najistaknutijih vojvođanskih slikara. Njegova svestranost obuhvata različite likovne discipline, uključujući mozaik, akvarel, crtež i kolaž, posebnu pažnju pridajući tapiseriji, čime je pokazao duboku umetničku posvećenost i angažovanu inovativnost. Milan Kečić (1910-1998) donosi radove inspirisane ravničarskim ambijentom, u kojima otkriva skrivene lepote prirode. Njegova sposobnost da u jednostavnim pejzažima prepozna složene emocije dovodi do izraza duboke povezanosti s okolinom. Sam umetnik je govorio da „postoji svet koji je slep za lepote ravnice, a slikaru se ravnica nudi u raznim vidovima. Ako se usudi da slika samo golu, uzoranu zemlju i nad njom visoko nebo, to je za njega najveći zort, izazov za teški likovni megdan“.
Ankica Oprešnik (1919-2005) donosi autentičan izraz koji kritika naziva ekspresivnim lirizmom. Njena veština u tretmanu površine, linije i boje stvara sklad u grafičkim kompozicijama, ostavljajući snažan utisak na publiku. Njen suprug, Milan Kerac (1914-1980), predstavlja umetnika iz prve posleratne generacije, čiji su radovi obeleženi raznovrsnošću stilova, od impresionizma do asocijativnog ekspresionizma. Njegove slike, često prožete motivima bikova, nose sećanja iz detinjstva i duboko emoitvno preispitivanje.
Jedini vajar među ovim autorima, Jovan Soldatović (1920-2005), poznat je po bronzanim skulpturama i javnim spomenicima. Njegova dela ne samo da oživljavaju značajne ličnosti, već postavljaju i duboka pitanja o identitetu i kolektivnoj svesti. Milivoje Nikolajević (1912-1988) predstavlja umetnika čiji je razvoj vodio od postimpresionizma do asocijativnih apstrakcija, očaravajući publiku svojom sposobnošću da zabeleži suštinske asocijacije prirode. Stevan Maksimović (1910-2002) nosi prepoznatljiv pečat prefinjenog lirizma, gde se strogoća i geometrijske forme prepliću s emotivnom snagom njegovih pejzaža i figuralnih kompozicija. Njegova dela transcendiraju deskripciju prirode, postajući vizuelni simboli i zvučne metafore.
Virtuelna izložba Šidski pejzaži Save Šumanovića je realizovana u saradnji sa Galerijom slika Sava Šumanović povodom 23. dodele Nagrade za likovnu umetnost Sava Šumanović na artexpo izložbi Novosadskog sajma koja se ove godine zbog epidemioloških mera realizuje u online formatu. Autorka izložbe je istoričarka umetnosti Vesna Burojević, direktorka Galerije slika Sava Šumanović.
Šidski pejzaži Save Šumanovića imaju posebno mesto u opusu velikog slikara. Umetnik ih je naslikao nakon konačnog napuštanja Pariza. Taj povratak u Šid je sudbonosan – poslednju deceniju svog življenja umetnik provodi u zavičaju, i tu gde su mu koreni, iznedrava iskreno i istinski samosvojno slikarstvo. U šidskim slikama iskrenost Save Šumanovića je zasigurno pokrenuta povratkom u okruženje koje je uticalo na formiranja njegove ličnosti, na vrednosti koje su stvorene u uglednoj građanskoj porodici jasnih moralnih nazora karakterističnih za tadašnje društvo i kulturu. u nevelikoj varošici. Uz sve to, kako to Protić primećuje, Šumanović »u Srem doneo svoje parisko iskustvo«. Sada je to već iskustvo zrelog slikara koji je kontinuirano, logično – i zapaženo – razvijao svoju umetnost u najznačajnijem centru svetske umetnosti obdaren sposobnošću da istovremeno oseti autentični senzibilitet tadašnjeg sveta i tada savremene umetnosti, pa da kao niko u srpskom i jugoslovenskom slikarstvu, tih ranih dvadesetih godina prošlog stoleća, prodre do autentičnosti slike kao zasebnog bića.
Mnogi šidske pejzaže smatraju vrhuncem Šumanovićevog slikarstva. Verovatno opčinjeni jednostavnošću, blistavošću, svetlom, kolorizmom zagovornici ovakve teze znaju da je veliki umetnik uspeo da ostvari nesvakidašnju poeziju realnog. Zatalasani sremski pejzaži su naslikani, kako je sam slikar govorio: »onako kako svako vidi« ali i onako kako to može da naslika jedino veliki majstor. U linearizmu ovih slika prepoznatljivo je Savino poštovanje čuvene Engrove maksime o »crtežu kao poštenju umetnosti« ali i o sposobnosti da se linijom, istovremeno, učvrsti kompozicija i čitava slika ali i iskažu najtananija osećanja. I boja u ovim pejzažnim motivima ima svoju izražajnu višesmislenost. U duhovnom smislu bojom umetnik ukazuje na sopstvenu opčinjenost i pripadnost jednom podneblju, ostvaruje colour locale i ukazuje na sopstveno psihološko, poetsko, prevashodno lirsko raspoloženje. U pikturalnom
smislu boja u ovim slikama poseduje svoju fizičkost, materijalnost i taktilnost. Takvim bojenim sklopom Šumanović je ubedljiv u izražavanju sopstvenog senzibiliteta, njime uspeva da svoju osećajnost učini realnom, vidljivom i opipljivom.
Predeo iz Srema, 1934.
„.. morao sam da pronađem način koji će dati najbolje tu svetlost i jasnoću sremske krajine. Ona deluje vedro, jasno, kao ni jedan drugi kraj, koji sam do sada video. Tu sam morao napustiti „tonovanje“pa se izraziti bojom i svetlom. To je kraj koji je diktovao moj način slikanja“.
Od 23. marta do 01. maja 2021. godine u Galeriji na Štrafti mlada umetnica Irena Kovač novosadskoj publici predstavlja projekat Samo izolacija. Svoj umetnički koncept iskazuje kroz različite likovne tehnike vodeći se kolažom kao osnovnim principom i načinom komponovanja. Mediji koje koristi su pretežno ulje na platnu i kolaž, ali i audio, video i prostorna instalacija. Radove karakteriše određena doza humora i suptilna ironija. Bavi se različitim pitanjima baziranim na ličnim, ali i sveopštim situacijama.
Ostati ili izaći? U sklupčanom polažaju, kao u jajetu, puca polako opna moždanih ćelija. Nesigurna je prava i dobra odluka. Činiš sve da pobegneš iz kože, ali je nemoguće nadjačati situaciju. Nemir, nervoza u nogama tinja. Osećaju se blage vibracije, a ustvari tragaš za finom dozom kiseonika kog u gradu najverovatnije i nema. Kako pobeći u taj predivan krajolik sa pogledom na vijugave čistine? Put ti se čini dug I dalek, ali mora se i do njega uskoro doći. Mora. Dvoumljenje između sopstvene psihe i opšteg dobra oseti se kod samostalnih jedinki. Pomoć trebaš, osetiti dodir barem jedne ljudske ruke, ali kada će to biti moguće? Čini se sve daleko u budućnosti. Da li ćeš izdržati? Ono što ne sme popustiti jeste bistrina koja te čini istinskim bićem. Priroda naša jaka je, probaće da obuzda stvari. Uzicom će izvući právu crtu. Skoro pa je i neprimetna razlika u nijansi prostora koji se graniči sa javom. San je uvek opcija. (Irena Kovač)
Irena Kovač rođena je u Kikindi 1992. godine. Završila je osnovne studije na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, odsek Slikanje. Započinje svoje izlagačko iskustvo još kao student i izlaže na velikom broju izložbi, samostalnih kao i kolektivnih, u zemlji i inostranstvu. Učesnica je, ali i koordinator više umetničkih projekata. Sarađuje sa Centrom za likovnu i primenjenu umetnost “Terra” u čijem se muzeju na kratko vreme oprobala kao kustos, ali je takođe učestvovala i na projektu digitalizacije celokupnog fundusa. Dobitnica je više značajnih priznanja za svoj umetnički rad, između ostalih nagrada “Mali Princ” i “Likovna Jesen”. Od 2020. postaje članica Suluv-a. Trenutno živi i radi u Kikindi.
