Slobodan Knežević Abi – LINIJA

Slobodan Knežević Abi – LINIJA

otvaranje izložbe: utorak / 16.04. u 19h

Na srpsku i veliku jugoslovensku umetničku scenu grafičar Slobodan Abi Knežević je stupio tokom druge polovine sedamdesetih godina. Od tada do danas njegovo stvaralaštvo se razvija kontinuirano i skladno. Osim grafikom, Knežević se bavio različitim medijima te je izlagao grafičke ploče, izrađivao svoje kARTone od papirmašea, pravio kolaže, crtao, slikao, izrađivao objekte. U svim tim višemedijskim radovima ovaj umetnik je izražavao jasno definisanu likovnu misao koja je uvek bila zasnovana na odlučujućoj ulozi linije kao primarnog izražajnog elementa.

Izložba obuhvata radove izvedene u različitim tehnikama, nastale u periodu od 1976. do 2021. godine i specifična je jer se organizuje u saradnji sa beogradskom galerijom ”B2” koja u subotu 13. aprila u svom prostoru u Balkanskoj ulici otvara prvi deo ove zajedničke izložbene postavke. Izložba u galeriji B2 nosi naziv ”Rukotvorine”, a izložbe se nadovezuju jedna na drugu i pružaju zanimljiv uvid u stralaštvo značajnog novosadskog umetnika. Za delo Kneževića, kako ističe Irina Subotić, u celosti važi Gropiusov iskaz “Rukotvorina je osnova svakog umetnika”. Uprkos novim tehnologijama, mrežama, fantastici, dematerijalizaciji, konceptualnim idejama i dubokim teorijama, rad Slobodana Kneževića Abija, je rukotvorina u kojoj prepoznajemo čin njegovog stvaralačkog trenutka grafike ispunjene događanjima u materiji.Ne možemo se oteti utisku da inventivnost, celovitost i duhovitost vizuelnog iskaza Abija Kneževića, iskazanog kroz svaku disciplinu kojoj se posveti, ostavlja mnogo prostora za uvek nove doživljaje, razmišljanja i tumačenja. To je vrednost njegove kreativnosti.” Izložba će za posetioce biti otvorena do sredine maja.


BIOGRAFIJA UMETNIKA:

Slobodan Knežević – Abi je rođen 1948. godine u Bačkom Dobrom Polju. Završio je Fakultet likovnih umetnosti, odsek grafike 1977. i magistarske studije 1979. godine u klasi profesora Marka Krsmanovića. Član je ULUS-a i SULUV-a. Od 1980. godine zaposlen je na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, od 1996. u zvanju redovnog profesora na predmetu Grafika sa tehnologijom, a od 2016. godine u penziji.

FIGURA: LJUDI // Izložba skulptura i videa u okviru ovogodišnjeg Međunarodnog sajma umetnosti Art Expo 2024

FIGURA: LJUDI // Izložba skulptura i videa u okviru ovogodišnjeg Međunarodnog sajma umetnosti Art Expo 2024

Umetnici: Goran Despotovski, Dunja Trutin, Nataša Teofilović, Aleksandar Stanojević Kempa, Maja Rakočević Cvijanov, Marko Crnobrnja, Dušan Todorović, Dragan Vojvodić, Zdravko Joksimović, Milorad Mića Stajčić

Kustos: Sava Stepanov

U okviru ovogodišnjeg Međunarodnog sajma umetnosti Art expo 2024, Galerija Bel Art predstavila je izložbu skulptura i videa “FIGURA: LJUDI”. Na izložbi su zastupljeni umetnici različitih generacija koji se na umetnički eksplicitan način bave temom čoveka i njegove sudbine u savremenom svetu.

Tema čoveka je veoma važna u ovom trenutku sveta i umetnosti. Nalazimo se usred  krize koja svakog trenutka može da se pretvori u globalnu katastrofu. Zbog interesa velikih sila i moćnih korporacija danas je na sceni zahuktavanje i praksa nemilosrdne “upotrebe čoveka” i direktne “potrošnje ljudi” (aktuelni ratovi u Evropi, Aziji, Africi…); ekološka problematika dostiže nivo egzistencijalne ugroženosti a digitalni svet sve više preti da bezdušno rukovodi našima sudbinama a u krajnjoj konsekvenci i da potpuno odmeni čoveka… U svom romanu “Upotreba čoveka” veliki novosadski pisac Aleksandar Tišma je, svojevremeno, anticipirao današnju čovekov usud kroz zapis o svojoj junakinji Veri Kroner koja je “znajući, ipak, u dnu bića, da je obmanuta, skrenuta sa sopstvene staze, gurnuta u taj krvavi mračni žleb koji nije htela i koji je jedino ona jasno naslutila, a sada po njemu ipak klizi, stalno naniže, kao i ostali, ka uništenju”. Takvoj sudbini “zadatog života” se suprotstavlja umetnost koja se brine o čoveku, čuva njegov identitet i integritet – a što bi da se pokaže izložbom Figura: ljudi

Iako je kriza realnost našeg današnjeg življenja, zapravo, nema dovoljno ubedljivih akcija za promenu stanja sveta u kome živimo. Društvo našeg doba je anestezirano. Zahvaljujući dominantnoj medijalizaciji današnji čovek je resenzibiliziran, njegove reakcije su mlake jer mu se aktuelno stanje sveta  prezentuje i čini jedinim mogućem. Zapravo, čovekova duša večno pati. Antonio Gutereš, generalni sekretar Ujedinjenih nacija je nedavno sa zvanične govornice izjavio: “Naš svet ulazi u doba haosa… opasnog i nepredvidivog gde svi rade šta hoće – potpuno nekažnjeno”.  Osim korumpirane i neefikasne politike, svet se nedavno osetio potpuno nezaštićenim i u vreme pandemije. I pored sveg napretka, ovovremenska nauka nije bila u stanju sa spreči milionske žrtve Covida. Osim toga, sve više se zazire od napretka nauke, plašeći se njenih vrhunskih dostignuća u oblasti veštačke inteligencije koja itekako preti da “preuzme” brojne čovekove funkcije, pa čak i da ga potpuno zameni…

Nataša Teofilović, s|word, 2015.

Izložba Figura: ljudi nema ni jednu direktnu povezanosti za temama aktuelnih tragičnih zbivanja – eksponati su lišeni direktnih naznaka o nevoljama, ratovima, bolestima, ugroženosti. Ovih desetoro umetnika se sasvim suptilno bave čovekom, njegovim svakodnevnim  životnim aktivnostima. Izvajane skulpture prikazuju ljude u jednostavnim pozama i situacijama. Četvoro autora izlažu grupna ostvarenja: Goran Despotovski je postavio 12 ženskih figura koje predstavljaju pevački hor a koji odiše utiskom dostojanstvenog delovanja i življenja; Dunja Trutin vaja figure ljudi u prirodnoj veličini a saznanje da se radi o figurativnim portretima umetničinih prijatelja potencira osećaj društvene empatije koja je istinski potrebna čoveku našeg doba; Marko Crnobrnja objedinjuje dva rada (Adam i Eva, Kain i Avelj)  iz ciklusa posvećenog dečjem saznavanju sveta i njegovog karaktera a opozitna postavka poseduje potresne metaforičke zaključke o sudbini čovečanstva; Aleksandar Stanojević predstavlja monumentalne skulpture-portrete koji  isijavaju  sugestivne ekspresionističke napomene ostvarene tretmanom forme, sugestivnim koloritom i vlastitim gabaritom. Maja Rakočević Cvijanov se posvećuje temi kancelarijskih radnika za kompjuterskim stolovima čija ogledalska refleksija u svoje ambijentalno okruženje “uvlači” i samog posmatrača; Dušan Todorović izlaže zanimljive  kupače-skakače a naslov tog skulptorskog ansambla “Festumski skok” prizoru daje kompleksno profilozofiran umetnički stav. Važan je i naslov stilizovane figure Zdravka Joksimovića “O meni ili o vama” jer nas, na jedan fragilan, estetizovan, poetski i skulptorski besprekorno realizovan način, uverava u umetnikovu naklonost čoveku i njegovom dijalektičkom značaju. Milorad Mića Stajčić na provokativan i izrazito krtički način “rebrendira” Meštrovićev spomenik Pobedniku na Kalemgdanu, prepoznavajući istinske uzroke današnje sistemske krize besnog kapitalizma. Svojim foto-performansom Dragan Vojvodić nudi sliku vlastite artificirane figure koja je povod za razmatranje i promišljanja sudbinskih pitanja današnjeg sveta; dok Nataša Teofilović u svom video radu ostvarenom digitalnom tehnologijom anticipira moguće principe čovekovog bivstvovanja unutar tehnološki razvijenog sveta.

Odabrana grupa umetnika, očigledno je, poseduje naglašenu zainteresovanost i brigu za čoveka i njegovu egzistenciju. Svojim ostvarenjima pokazuju i dokazuju da su spremni da tumače i promišljaju   manifestacije aktuelne epohalne krize, njenih opasnosti i egzistencijalnih pretnji te neočekivanu autodestrukciju kojom, čak i na vlastitu štetu, politika zanemaruje  sopstveni interes kako bi se izazvale tegobe drugoj, ili čak trećoj strani. Takav svet uništava svoju supstancu (političku, društvenu, ekonomsku, kulturnu, resursnu, ekološku…) te je potpuno je neizvesno kada je i kakva revitalizacija moguća. 

Današnji svet žrtvuje vlastitu celovitost jer prevladavaju parcijalni interesi nekoliko velikih sila. Ta necelovitost i “razbijenost” sveta je uzrok skoro svih ovovremenskih nedaća čovečanstva. Umetnost je ona oblast koja insistira na homocentrizmu, na odbranu čoveka i njegove egzistencije. Otuda tendencija ponovnog naglašenijeg prisustva figure na aktuelnoj umetničkoj sceni. A taj povratak nikako nije bezrazložan: figurom se u umetnosti  afirmiše čovek, njegova moć, njegov dignitet i dostojanstvo. U konceptualnom smislu figura poseduje status celovite forme te je ona i svojevrsna evokacija celovitosti sveta; sveta kakav nam je istinski potreban.

 

BIOGRAFIJE UMETNIKA:

Marko Crnobrnja (1978) // Diplomirao vajarstvo na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu, kod profesora Mrđana Bajića 2005. godine. Od 2009. do 2015. radio kao profesor praktične nastave u srednjoj školi Tehnoart u Beogradu. Od 2015. do 2017. predavao predmet vajarstvo na Fakultetu za umetnost i dizajn Džon Nezbit u Beogradu. Od 2017. radi na Fakultetu primenjenih umetnosti u Beogradu kao umetnički saradnik. Izlaže samostalno od 1999, a imao je i niz grupnih izložbi u zemlji i inostranstvu.Dobitnik je više nagrada. Dela mu se nalaze u okviru stalne postavke Pedagoškog muzeja u Beogradu; u kolekcijama Muzeja ZEPTER u Beogradu, Galerije RIMA u Kragujevcu i Beogradu, Narodnog muzej u Kraljevu, Narodnog muzeja u Vranju,  Narodnog muzeja u Smederevu i većem broju privatnih kolekcija.

Goran Despotovski (1972) // Diplomirao je na Višoj školi likovnih i primenjenih umetnosti u Beogradu (1995.); na Akademiji umetnosti u Novom Sadu završio je osnovne akademske (1999.) i magistarske studije slikarstva (2003.), i stekao zvanje: Doktor umetnosti – Likovne umetnosti (2018.). Na istoj akademiji je i zaposlen (od 2004.). Izabran je u zvanje redovnog profesora, za užu umetničku oblast Slikarstvo (od 2019.). Predsednik je Saveza udruženja likovnih umetnika Vojvodine (od 2017.). Izlagao je na  šezdeset i pet samostalnih i na više kolektivnih izložbi u zemlјi i inostranstvu. Višestruko je nagrađivan iz oblasti likovnih umetnosti. Autor je više projekata u okviru AUNS: Razlike (2005–), Slika (2011–), Knjiga (2016), Prostor digitalne slike (2016) i projekata u okviru SULUV: SMIC. pokretna forma (2019–), Pomeraj u kôdu (2021–),  i dr.

Zdravko Joksimović (1960) // Završio vajarski odsek Fakulteta likovnih umetnosti u Beogradu 1986. godine,  u klasi profesora Nikole Jankovića. Magistrirao na istom fakultetu 1989. godine, u klasi profesora Nikole Jankovića. Doktorirao 2015. godine sa temom: Poetika tela- komparativna analiza sopstvene skulptorske prakse i aktuelnih problematika tela u savremenoj svetskoj skulpturi. Od 1992. radi na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu gde je, 2014 godine izabran u zvanje redovnog profesora. Do sada je imao 47 samostalnih izložbi. Izlagao je u više evropskih gradova: (Bratislava, Varšava, Lisabon, Strazbur, Pariz, Budimpešta, Moskva, Amsterdam, Zagreb, Barselona, Kasteljon, Ljubljana, Murska Sobota…). Izveo je 7 javnih skulptura u inostranstvu, među kojima su “Demfer-Š kao šuma”, 2003. godine, Blair Atholl, Škotska, kao i skulptura “Quick Healing”, Ohtawara, Japan. Dela mu se nalaze u najvažnijim javnim i privatnim kolekcijama u Srbiji ( u Muzeju savremene umetnosti u Beogradu, u Muzeju grada Beograda, u Muzeju “Zepter” u Beogradu). Učestvovao je na više međunarodnih simpozijuma ( Japan, Škotska, Austrija, Španija, Hrvatska, Bosna i Hercegovina). Dela mu se nalaze u više muzejskih i privatnih kolekcija u inostranstvu ( Crna gora, Španija, Bosna i Hercegovina, Izrael, Holandija, Engleska, Škotska ). Dobitnik je više nagrada iz oblasti likovne umetnosti među kojima je i Politikina nagrada za izložbu u Kući legata 2017 godine. Doktorirao 2015. godine sa temom: Poetika tela- komparativna analiza sopstvene skulptorske prakse i aktuelnih problematika tela u savremenoj svetskoj skulpturi.

Maja Rakočević Cvijanov (1975) // Doktorirala vajarstvo na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu 2023. godine. Zaposlena je u Međuopštinskom zavodu za zaštitu spomenika kulture Subotica od 2008. godine. Predaje vajanje u srednjoj Politehničkoj školi u Subotici od 2018. godine.  Članica je Udruženja likovnih umetnika Srbije od 2001. godine. Od 2000. godine izlaže na brojnim grupnim izložbama u zemlјi i inostranstvu (Srbija, Crna Gora, Slovenija, Češka, Finska, Danska, Nemačka, Švajcarska, Italija, Austrija, Rumunija, Mađarska, SAD, Francuska). Samostalno je izlagala na preko 25 izložbi u Srbiji, Crnoj Gori, Hrvatskoj i Mađarskoj. Za svoj rad više puta je nagrađivana. Autorka je 5 javnih spomenika na teritoriji Subotice. Nјeni radovi nalaze se u muzejskim fondovima i kolekcijama u Srbiji, Austriji, kao i u različitim privatnim kolekcijama.

Milorad Mića Stajčić (1977) // Diplomirao je informacione tehnologije na Fakultetu organizacionih nauka i vajarstvo na Fakultetu likovnih umetnosti u klasi prof. Mrdana Bajića. U svom umetničkom radu osim skulpture, izražava se kroz različite instalacije, video umetnost, performanse, fotografiju. Najčešće teme kojima se bavi su potrošačko društvo, ljudski tabui, društvene vrednosti, religija, novac. Osnivač je galerije X Vitamin u Beogradu.

Aleksandar Stanojević Kempa (1992) // Diplomirao je na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, odsek – slikarstvo, na klasi prof. Bosiljke Zirojević Lečić. Trenutno je na master studijama slikarstva na Akademiji umetnosti u Novom Sadu. Boravio je u rezidencijalnom projektu Summer Academy of Fine Arts, Salzburg, Austrija 2015. Godine, kao i na razmeni studenata (ERASMUS PROGRAM), Facultad de Bellas Artes, Alonso Cano, Universidad de Granada, Granada, Španija 2017. Godine. Iste godine postaje mentor i likovni pedagog Đačke likovne kolonije na Grzi u Paraćinu. Trenutno živi i radi u Novom Sadu. Do sada je imao 19 samostanih izložbi i učestvovao je na mnogim grupnim izložbama. Dobitnik je prve nagrade 44. „PALETA MLADIH“, Likovna galerija Kulturnog centra Vrbas. Član je SULUV-a od 2021. godine.

Nataša Teofilović (1968) // Nataša Teofilović kroz novomedijsku i kompjutersku umetnost istražuje pojavnost i identitet ženskog i čulnog u virtuelnom prostoru. Od brojnih priznanja koje je dobila izdvajaju se: Honorary mention Ars Electronica Festival 2016, Honorary mention at the first Prix Ars Electronica Collide@CERN 2011 i rad u izboru žirija 15-og međunarodnog festivala medijske umetnosti u Tokiju 2011. Doktorirala je Digitalnu umetnost na Interdisciplinarnim studijama Univerziteta umetnosti u Beogradu.

Dušan Todorović (1945) // Diplomirao je (1972) i magistrirao (1974) na Slikarskom odseku, kod profesora  Đorđa Bošana, na Akademiji/Fakuletu likovnih umetnosti u Beogradu. Član ULUS-a od 1974. Godine 1980. obavljao funkciju predsednika ULUV-a (sada SULUV-a). Član asocijacije EUROPEAN ARTISTS sa sedištem u Essenu. Na Akademiji umetnosti u Novom Sadu prošao kroz sva akademska zvanja: asistent (1976-1981), docent (1981-1986), vanredni profesor (1986-1992), redovni profesor (1992 do penzije). Od 2004. do 2009. bio dekan na istoj akademiji. Boravio je na studijskim putovanjima u gotovo svim značajnim evropskim gradovima i dobitnik je stipendije danske Vlade i jugoslovenske stipendije „Moša Pijade“ za likovne stvaraoce. Prvi put je samostalno izlagao 1979. u Beogradu (potom više puta) a zatim u mnogim gradovima u zemlji i inostranstvu (London, Pariz, Budimpešta, Temišvar, Premisl (Poljska). Grupno je prvi put izlagao 1974. u Ruminiji a potom na mnogobrojnim izložbama u zemlji i inostranstvu. Dobio je niz nagrada. Učestvovao je na mnogim simpozijumima i umetničkim kolonijama. Dela mu se nalaze u nizu javnih i privatnih kolekcija u zemlji i inostranstvu.

Dunja Trutin (1991) // Završila je master studije vajarstva 2015. godine na FLU u klasi profesora Mrđana Bajića i Radoša Antonijevića. Dobitnica je više nagrada za skulpturu i instalaciju. Autorka je skulptura u kolekcijama Centra za likovno obrazovanje Šumatovačka i Niš art fondacije. Od 2014. do 2019. godine realizovala je seriju radionica i izložbi “Intervencije” u Magacinu u Kraljevića Marka. Edukacijom u oblasti likovne umetnosti bavi se od 2016. godine – kao predavač u Šumatovačkoj i Vaspitno-obrazovnom sistemu “Kreativno pero”, te kao autorka i koordinatorka programa i predavač u okviru seminara “Umetnik u kontekstu” (2020). Od 2021. godine radi kao asistent na Vajarskom odseku FLU u Beogradu.

Dragan Vojvodić (1965) // Studirao ALU, Sarajevo, diplomirao AU u Novom Sadu, 1996. Svoju umetničku praksu bazira na konstantnom interdisciplinarnom i fizičkom kretanju, kao i na spoju autobiografskih elemenata i nasleđa konceptualne umetničke prakse XX veka. Koristi razne medije – performans, umetničku akciju, instalaciju, video, fotografiju, itd. Dobija brojne istraživačke stipendije i učestvuje u mnogim rezidencijalnim programima (Island, Norveška, Finska, Švedska, Francuska, Češka, Hrvatska, SAD, Rusija, Japan itd.). Učestvovao je na međunarodnim festivalima performansa, izlagao na grupnim i samostalnim izložbama u zemlji i inostranstvu. Radovi mu se nalaze u mnogim privatnim i muzejskim kolekcijama.

Naslovna fotografija: Nemanja Maraš, umetnički rad Dunje Trutin, Podskup, 2023.

26. NAGRADA ZA LIKOVNU UMETNOST „SAVA ŠUMANOVIĆ“

26. NAGRADA ZA LIKOVNU UMETNOST „SAVA ŠUMANOVIĆ“

Zdravku Joksimoviću, vajaru iz Beograda, na 28. međunarodnoj izložbi umetnosti „Art expo“ na Novosadskom sajmu uručena je nagrada za likovnu umetnost „Sava Šumanović“. Ovo priznanje po 26. put dodeljuju Galerija Bel Art i „Art expo“ u nameri da se u savremenom vremenu afirmiše delo jednog od najznačajnijih stvaralaca u istoriji srpske i jugoslovenske umetnosti i kulture Save Šumanovića (1896-1942) kao i da se podsticajno doprinese dinamičnom razvoju umetničkih ideja na srpskoj umetničkoj sceni. Neposredni povod da se Joksimoviću dodeli ova nagrada su dve njegove nedavne samostalne izložbe u galeriji X vitamin i u Muzeju Zepter u Beogradu, a odluku je jednoglasno doneo žiri u sastavu Svetlana Mladenov, istoričarka umetnosti, Vesna Latinović, galeristkinja, direktorka Galerije Bel art i Sava Stepanov, likovni kritičar.

Joksimović se na našoj umetničkoj sceni pojavio krajem osamdesetih godina prošlog veka, zajedno sa grupom tada mladih vajara koji su promovisali tzv.“novu skulpturu”. Usred ekspresionističkih i subjektivistički intoniranih tendencija koja su karakterisala tadašnju postmodernističku situaciju u društvu i umetnosti, Joksimović i njegovi ispisnici unose racionalistički definisanu formu, geometriju i konstrukciju kojim su se suprotstavljali upravo tada započetim destrukcijskim procesima raspada SFRJ. Tako se, već na samom početku svoje umetničke avanture, Zdravko Joksimović promovisao kao umetnik koji permanentno iskazuje potpuno individualiustički, autentičan i visoko etički način poimanja pozicije umetnika i umetnosti u svetu i vremenu u kome živimo.

Neposredan povod da se vajaru Zdravku Joksimoviću dodeli Nagrada “Sava Šumanović” za likovnu umetnost bile su dve njegove nedavne samostalne izložbe u galeriji X vitamin i u Muzeju Zepter u Beogradu.

Na izložbi naslovljenoj “Beauty Blender” u beogradskoj galeriji X vitamin Zdravko Joksimović se predstavio serijom zidnih skulptura koji se logično nadovezuju na radove iz dugogodišnjeg ciklusa “Lečenje umetnošću” započetog još 2017. godine. Varirajući okrugle forme i njihovu struktuiranost, baveći se najrazličitijim materijalima, umetnik svojim zidnim reljefima aludira na sveprisutnost lekova i tableta u našim životima zahvaćenim najrazličitijim neurozama, epohalnom pandemijom, različitim bolestima i inhibicijama. Forma ovih skulptura je perfekcionistički definisana, što jeste jedna od glavnih osobenosti Joksimovićeve umetnosti kojom umetnik uspeva da autoritativno i sugestivno nametne kritičke duhovne, estetske i etičke preporuke za izlečenje čoveka pojedinca ali i čitavog društva u krizi.

Na svojoj jubilarnoj pedesetoj samostalnoj izložbi u Muzeju Zepter u Beogradu, koja je još uvek u toku, Joksimović sličnim načinom varijacija razmatra slikarsko delo Bore Iljovskog, umetnika kojeg duboko poštuje. Insipirisan slikarstvom vajar Joksimović gradi autentične reljefne skulpture jednostavnih svedenih formi ponovo primenjujući metod sintetisanja najrazličitijih materijala (metala, gume, aluminijuma, grafita, bakra, kože i drveta). Sve to rezultira kompaktnim plastičkim ostvarenjima iz kojih se emituju jasne estetske i etičke poruke.

Zbog svega toga, članovi Žirija za dodelu Nagrade “Sava Šumanović” uvereni su da je zbog svog četiri i po decenije aktivnog prisustva na umetničkoj sceni, zbog ostvarenih visokih dometa, zbog svojih izuzetnih i specifičnih umetničkih ostvarenja kojima je posvećen u aktuelnom trenutku, baš kao i zbog svog ukupnog doprinosa našoj umetnosti – Zdravko Joksimović dostojan nagrade koja nosi ime Save Šumanovića, jednog od najznačajnijih slikara u celokupnoj istoriji srpske umetnosti.

Zdravko Joksimović (Buče, 1960) je diplomirao na vajarskom odseku Fakulteta likovnih umetnosti u Beogradu 1986, magistrirao 1989. u klasi profesora Nikole Jankovića, a od 1992. i radi na istom fakultetu. Izlagao je na 50 samostalnih izložbi u zemlji i inostranstvu, kao i na brojnim kolektivnim izložbama u više evropskih gradova. Dela mu se nalaze u javnim i privatnim kolekcijama u Srbiji i inostranstvu. Dobitnik je više nagrada iz oblasti likovne umetnosti među kojima su: Oktobarska nagrada grada Beograda za najbolje radove studenata 1986, Nagrada Sekreterijata za kulturu grada Beograda za najbolje ostvarenje u 1992, nagrada Bijenala mladih u Vršcu 1995, kao i „Politikine“ nagrade za najbolju izložbu u 2016.

Foto: Emilija Sandić

GALERIJA NA ŠTRAFTI: ANASTASIJA MALETAŠKIĆ

GALERIJA NA ŠTRAFTI: ANASTASIJA MALETAŠKIĆ

UMETNOST ODLAGANJA OBAVEZA

Od 4. marta do 15. aprila 2024. godine u Galeriji na Štrafti mlada umetnica Anastasija Maletaškić novosadskoj publici predstavlja deo svog projekta UMETNOST ODLAGANJA OBAVEZA u kojem ona preuzima i koristi svoje rđave svakidašnje navike kao pokretačku silu i oblik samospoznaje koji poništavaju samosažaljevajući narativ prokrastinacije i transformišu je u oblik inspiracije i trijumfa nad lenjošću svojim zaigranim, apstraktnim površinama i ironičnom repeticijom.

Svaki dan započinjem sa jasnim planom i uređenom koreografijom, ali se do kraja dana ništa od planiranog ne odigra, a ja završim u otupljujućoj paralizi što je postao moj krevet. Uvek imam plan, no svaki put mi nešto zanimljivije odvuče pažnju i kažem sebi: “Ma, posle ću.” Na početku, to bude za sat vremena, pa za dva, tri-četiri-pet, dok se ne pretvori u “Sutra ću.” Pritom se ni sutradan ne desi. Ni dan nakon tog. Pala sam u repeticiju koja vodi u nedogled iz dana u dan poput pokvarene ploče dok se obaveze, planovi i želje gomilaju u ćošku spavaće sobe, a vremena ponestaje. Uskoro će gomila izaći u hodnik. (Anastasija Maletaškić) 

Anastasija Maletaškić rođena je u Vrbasu 2001. godine. Završila je gimnaziju „Veljko Petrović“ u Somboru. Trenutno je student četvrte godine osnovnih studija na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, modul Slikarstvo u klasi profesora Gorana Despotovskog. Do sada je imala nekoliko grupnih izložbi ( „Razlike“, „Muzika u drugačijem ključu“, „Ja i hrana u 7 dana“, „U enterijeru: figura u prostoru“, izložba crteža studenata treće godine…) i samostalnu izložbu „Otkrivene vizije“. Svoj umetnički koncept iskazuje kroz sliku, koristeći se tehnikom akril na platnu. U svom koloritu izbegava korišćenje belog i crnog akrila, ostavljajući površine jarkim i upečatljivim. Kroz svoj rad ona predstavlja scene iz svakodnevnog života kroz repeticiju pojednostavljenih figura.

BOŠKO PETROVIĆ: IZMEĐU FIGURACIJE I APSTARKCIJE

BOŠKO PETROVIĆ: IZMEĐU FIGURACIJE I APSTARKCIJE

SLIKE I KOLAŽI IZ PRIVATNIH KOLEKCIJA 

Novosadska galerija Bel Art priređuje izložbu Boška Petrovića (1922-1982) jednog od najznačajnijih vojvođanskih umetnika druge polovine 20. veka. Postavku čine slike i kolaži iz privatnih kolekcija, a kustoskinja izložbe je istoričarka umetnosti Slavica Žarković iz Savremene galerije u Zrenjaninu. Ova izložba deo je ciklusa „Iz riznice vojvođanske umetnosti“ kojim, kroz povremene postavke, Galerija afirmiše umetničko nasleđe druge polovine 20. veka, a u kome stvaralaštvo Boška Petrovića zauzima istaknuto mesto.

U protekle dve godine brojne muzejske ustanove su obeležile značajan jubilej 100 godina od rođenja i 40 godina od smrti umetnika Boška Petrovića. Na izložbama u Muzeju savremene umetnosti Vojvodine, Muzeju Vojvodine, Savremenoj galeriji Zrenjanin i Muzeju grada Novog Sada, ukupno je prikazano više od 200 dela Boška Petrovića iz kolekcija ovih ustanova na kojima se uočava izuzetna kompleksnost i slojevitost njegovog stvaralaštva. Upotpunjujući ovu sliku o umetniku, koji je ostavio snažan uticaj na umetnost druge polovine 20. veka, Galerija Bel art se odlučila da predstavi dela iz privatnih kolekcija koja do sada nisu javno izlagana.

Kustoskinja Slavica Žarković za izabrane radove navodi da su između figuracije i apstrakcije, kao i da je ekspresionizam kao konstanta uvek bio prisutan u stvaralaštvu Boška Petrovića. Pejzaži su, po njenim rečima, slikani širokim potezom i odisali su optimizmom bez obzira na svedeni sivo plavi kolorit koji deluje sumorno. U isto vreme autor započinje cikluse pod nazivima „Manastiri“, „Kalvarije“, „Katedrale“ kojima će se u tematskom smislu iznova vraćati u narednim decenijama.


BIOGRAFIJA BOŠKA PETROVIĆA:

Boško Petrović je rođen 1922. godine u Novom Sadu. Akademiju likovnih umetnosti u Beogradu je upisao 1940. godine, ali zbog rata 1941. godine upisuje Akademiju likovnih umetnosti u Budimpešti. Tokom rata je bio hapšen i vraćen za Novi Sad gde je radio u Propagandnom odeljenju glavnog štaba Vojvodine kao rukovodilac Odeljenja za dokumentarne i umetničke izložbe Agitpropa JNOF-a. Nakon rata se vraća u Beograd na Akademiju, a zatim 1949. godine prelazi u majstorsku radionicu Mila Milunovića kada postaje i profesor u Školi za primenjenu umetnost u Novom Sadu. Učestvovao je u osnivanju i radu umetničkih kolonija u Senti, Bačkoj Topoli, Bečeju i Ečki, a bio je i osnivač i član umetničke grupe Grupa 57 u Beogradu. Takođe je sa tkaljom Etelkom Tobolkom 1961. godine osnovao prvu jugoslovensku radionicu za izradu tapiserija „Atelje 61“ u svom ateljeu na Petrovaradinskoj tvrđavi. Na Akademiji likovnih umetnosti u Beogradu diplomirao je 1969. godine i počeo da radi kao profesor na Višoj pedagoškoj školi u Novom Sadu. Na Akademiji umetnosti u Novom Sadu izabran je za vanrednog profesora 1975. godine, a naredne godine za redovnog profesora. Preminuo je 1982. godine u Novom Sadu.


Knjiga SLIKARSTVO MIRE BRTKE – RIMSKI PERIOD

Knjiga SLIKARSTVO MIRE BRTKE – RIMSKI PERIOD

Autori: Sava Stepanov, likovni kritičar | dr Jerko Denegri, istoričar umetnosti | dr Miško Šuvaković, teoretičar umetnosti

Urednica: Vesna Latinović

Knjigu SLIKARSTVO MIRE BRTKE – RIMSKI PERIOD galerija BEL ART je priredila povodom 90-te godišnjice rođenja naše značajne umetnice, u saradnji sa Fondacijom “Mira Brtka” iz Beograda.

Delo Mire Brtke (1930. Novi Banovci – 2014. Beograd) je izuzetno značajno u procesu modernizacije naše savremene likovne umetnosti, pogotovo u doba post-soc-realizma. Tokom ranih šezdesetih godina, za razliku od ovdašnjih slikara slične orijentacije, Brtka je svoj modernistički stav ostvarila znatno urbanijim okolnostima italijanskog, tačnije – rimskog okruženja. U tom periodu rimska umetnička scena je izuzetno živa i internacionalizovana, tu je delovao veliki broj danas veoma poznatih umetnika i likovnih kritičara, priređivane su izuzetno značajne izložbe i simpozijumi. Zapravo, Rim je šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka bio jedan od najznačajnijih centara svetske umetnosti. U takvom umetničkom miljeu slikarstvo Mire Brtke je bilo veoma blisko tadašnjem duhu evropske umetnosti. U njenom rimskom opusu se radilo o modernističkim tendencijama koje su se pojavile u vremenu post-enformela a koje su imale snažnu podršku modernističkih kritičara na čelu sa Arganom, sa kojim je Mira čak direktno sarađivala na Međunarodnom simpozijumu umetnika, kritičara i istoričara umetnosti u San Marinu i Riminiju 1965. godine. Na izložbama koje su koncipirali autoritativni italijanski kritičari Mariza Volpi (Brtka, Gendžaj, Frankini – 1964) i Đuzepe Gatt (Forma presenti: Brtka, Čubraković, Frankini, Konte, Takahaši – 1965), na bijenalnim izložbama Pregled likovne umetnosti Rima i Lacia (1965,1967), te na izložbi Grupe Illumination (1967), slikarstvo Mira Brtke je prepoznato kao karakteristično i relevantno u tadašnjem trenutku sveta u kome živimo. Iz Rima u domovinu Mira Brtka se vraća na samom početku sedamdesetih godina; na našu umetničku scenu ona stiže kao nepoznata slikarka jer je u Italiju otišla kao već afirmisani filmski stvaralac. U Rimu je završila Akademiju iako pre toga nije naslikala ni jednu jedinu sliku a u Staru Pazovu i na ovdašnju scenu dolazi kao protagonista novih tendencija toliko potrebmih našem tadašnjem slikarstvu na putu modernizacije.

Knjiga ’’Slikarstvo Mire Brtke – Rimski period’’ predstavlja doprinos rasvetljavanja činjenica o umetnici čije je učešće u tokovima jugoslovenske, srpske, vojvođanske i italijanske  umetnosti tokom prelomnih šezdesetih godina 20 veka bila veoma zanimljiva i specifična. Trojica autora  vrsnih poznavalaca opusa  Mire Brtke  nastojali su da sagledaju mesto i ulogu Mire Brtke u tokovima italijanske i naše umetnosti. Ješa Denegri precizno definiše kontekst u kojem se javlja Mira Brtka i ukazuje na osnovne karakteristike  njenog izraza; Sava Stepanov  prati hronološki razvoj njenog slikarstva i umetnickih  ideja otkrivajući detaljenjene umetničke ličnosti, dok Miško Šuvaković analizira glavne okosnice  njene umetnosti iz rimskog perioda i završnog perioda njene umetnosti. 

Knjiga je predstavljena novosadskoj publici u Galeriji Matice srpske, kada su o stvaralaštvu i životu Mire Brtke govorili: Vesna Latinović, direktorka galerije Bel Art (urednica), Sava Stepanov, likovni kritičar, dr Jerko Denegri, istoričar umetnosti (autori) i Vladimir Valentik, likovni kritičar. Svoje drugo predstavljanje knjiga je imala u Muzeju savremene umetnosti u Beogradu, kada je publika imala priliku da čuje autore – Savu Stepanova, likovnog kritičara, dr Jerka Denegrija, istoričara umetnosti, i dr Miška Šuvakovića, teoretičara umetnosti, kao i Vesnu Latinović, urednicu i direktorku galerije Bel Art.

Knjigu možete prelistati u galeriji Bel Art, ili je poručiti putem email adrese: galerijabelart@gmail.com