Zdravku Joksimoviću, vajaru iz Beograda, na 28. međunarodnoj izložbi umetnosti „Art expo“ na Novosadskom sajmu uručena je nagrada za likovnu umetnost „Sava Šumanović“. Ovo priznanje po 26. put dodeljuju Galerija Bel Art i „Art expo“ u nameri da se u savremenom vremenu afirmiše delo jednog od najznačajnijih stvaralaca u istoriji srpske i jugoslovenske umetnosti i kultureSave Šumanovića (1896-1942) kao i da se podsticajno doprinese dinamičnom razvoju umetničkih ideja na srpskoj umetničkoj sceni. Neposredni povod da se Joksimoviću dodeli ova nagrada su dve njegove nedavne samostalne izložbe u galeriji X vitamin i u Muzeju Zepter u Beogradu, a odluku je jednoglasno doneo žiri u sastavu Svetlana Mladenov, istoričarka umetnosti, Vesna Latinović, galeristkinja, direktorka Galerije Bel art i Sava Stepanov, likovni kritičar.
Joksimović se na našoj umetničkoj sceni pojavio krajem osamdesetih godina prošlog veka, zajedno sa grupom tada mladih vajara koji su promovisali tzv.“novu skulpturu”. Usred ekspresionističkih i subjektivistički intoniranih tendencija koja su karakterisala tadašnju postmodernističku situaciju u društvu i umetnosti, Joksimović i njegovi ispisnici unose racionalistički definisanu formu, geometriju i konstrukciju kojim su se suprotstavljali upravo tada započetim destrukcijskim procesima raspada SFRJ. Tako se, već na samom početku svoje umetničke avanture, Zdravko Joksimović promovisao kao umetnik koji permanentno iskazuje potpuno individualiustički, autentičan i visoko etički način poimanja pozicije umetnika i umetnosti u svetu i vremenu u kome živimo.
Neposredan povod da se vajaru Zdravku Joksimoviću dodeli Nagrada “Sava Šumanović” za likovnu umetnost bile su dve njegove nedavne samostalne izložbe u galeriji X vitamin i u Muzeju Zepter u Beogradu.
Na izložbi naslovljenoj “Beauty Blender” u beogradskoj galeriji X vitamin Zdravko Joksimović se predstavio serijom zidnih skulptura koji se logično nadovezuju na radove iz dugogodišnjeg ciklusa “Lečenje umetnošću” započetog još 2017. godine. Varirajući okrugle forme i njihovu struktuiranost, baveći se najrazličitijim materijalima, umetnik svojim zidnim reljefima aludira na sveprisutnost lekova i tableta u našim životima zahvaćenim najrazličitijim neurozama, epohalnom pandemijom, različitim bolestima i inhibicijama. Forma ovih skulptura je perfekcionistički definisana, što jeste jedna od glavnih osobenosti Joksimovićeve umetnosti kojom umetnik uspeva da autoritativno i sugestivno nametne kritičke duhovne, estetske i etičke preporuke za izlečenje čoveka pojedinca ali i čitavog društva u krizi.
Na svojoj jubilarnoj pedesetoj samostalnoj izložbi u Muzeju Zepter u Beogradu, koja je još uvek u toku, Joksimović sličnim načinom varijacija razmatra slikarsko delo Bore Iljovskog, umetnika kojeg duboko poštuje. Insipirisan slikarstvom vajar Joksimović gradi autentične reljefne skulpture jednostavnih svedenih formi ponovo primenjujući metod sintetisanja najrazličitijih materijala (metala, gume, aluminijuma, grafita, bakra, kože i drveta). Sve to rezultira kompaktnim plastičkim ostvarenjima iz kojih se emituju jasne estetske i etičke poruke.
Zbog svega toga, članovi Žirija za dodelu Nagrade “Sava Šumanović” uvereni su da je zbog svog četiri i po decenije aktivnog prisustva na umetničkoj sceni, zbog ostvarenih visokih dometa, zbog svojih izuzetnih i specifičnih umetničkih ostvarenja kojima je posvećen u aktuelnom trenutku, baš kao i zbog svog ukupnog doprinosa našoj umetnosti – Zdravko Joksimović dostojan nagrade koja nosi ime Save Šumanovića, jednog od najznačajnijih slikara u celokupnoj istoriji srpske umetnosti.
Zdravko Joksimović (Buče, 1960) je diplomirao na vajarskom odseku Fakulteta likovnih umetnosti u Beogradu 1986, magistrirao 1989. u klasi profesora Nikole Jankovića, a od 1992. i radi na istom fakultetu. Izlagao je na 50 samostalnih izložbi u zemlji i inostranstvu, kao i na brojnim kolektivnim izložbama u više evropskih gradova. Dela mu se nalaze u javnim i privatnim kolekcijama u Srbiji i inostranstvu. Dobitnik je više nagrada iz oblasti likovne umetnosti među kojima su: Oktobarska nagrada grada Beograda za najbolje radove studenata 1986, Nagrada Sekreterijata za kulturu grada Beograda za najbolje ostvarenje u 1992, nagrada Bijenala mladih u Vršcu 1995, kao i „Politikine“ nagrade za najbolju izložbu u 2016.
Nagrada „Sava Šumanović” – za dostojanstvo umetnosti
Slikar Sava Šumanović (1896–1942), jedan od najznačajnijih umetnika u istoriji srpske umetnosti, posedovao je autentični sluh za sve vibracije svog doba. Nažalost, vreme u kojem je živeo ispunjeno je najvećim svetskim ratnim sukobima. 0sećanje te univerzalne egzistencijalne tegobe rezultiralo je fatalnom posledicom: unutrašnja borba umetnika se pretvarala u teška psihološka stanja, a njegova smrt u drugom svetskom ratu je na simbolički način ukazala na tragiku pojedinca u vremenu ispunjenom zlom. Ipak, snaga Šumanovićeve umetnosti je dominantna i skoro celokupni njegov opus je poput nepatvorenog kristala ostao jasno slikarski, koncepcijski i poetski jedinstven i nepovređen.
Slikarstvo Save Šumanovića je značajno jer je nastalo zahvaljujući umetnikovoj svesti o autohtonosti umetničkog dela. Šumanović je među onim retkim srpskim umetnicima koji će pedantno istraživati problematiku slike kao jedinstvenog plastičkog bića – kroz svoje racionalističke, kubističke i postkubističke poduhvate u kojima je vladao racionalistički i analitički duh; kroz eruptivni ekspresionizam „Pijanog broda”, u kojem se potencira snaga gesta kao izraz subjektivistički poimanja tragičnosti Velikog rata i estetsko-etičkog suprotstavljanja napetosti sveta izazvanoj slutnjom nove velike ratne kataklizme. Kroz brojne pikturalne, harmonizirane pejzaže u kojima se iskazuje istinsko, integralno, dijalektičko poznavanje i prezentovanje vaskolike prirode; na slikama urbanih pariskih i šidskih prizora, u diskretnim prikazima vlastitih enterijera, te u psihologiji portretisanih poznanika i drugih ličnosti Šumanović sublimira svoje sugestije o svetu u kome je živeo, baš kao što u veličanstvenoj seriji „Šidijanki” (u kojima se isti model multiplikuje jer se pojavljuje više puta u različitim pozama i položajima na istoj slici) nagoveštava problematiku ljudske usamljenosti i alijenacijski duh čitavog dvadesetog i početka dvadesetprvog veka.
Danas Sava Šumanović ima ugled klasika čije je delo ispunjeno univerzalnim značenjima, primenljivim u najrazličitijim vremenima njegovog, našeg i nekog budućeg civilizacijskog trenutka. Savina životna i umetnička sudbina poseduje paradigmatsku snagu, jer je, bez obzira na njegove izuzetne kreativne, duhovne i umetničke domete, u bezumlju rata 1942. godine, streljan kao nedužna žrtva ljudske pošasti. Nasilna smrt umetnika je nasilje nad paradigmom i logikom života i življenja, bez obzira što je Šumanovićeva umetnost tokom raznih kriznih perioda sveta svojom vitalnošću (sa)čuvala dostojanstvo ljudskosti.
* * *
Pokretači nagrade Sava Šumanović – Novosadski sajam „Art Expo”, Galerija „Bel Art” i Centar za vizualnu kulturu „Zlatno oko” iz Novog Sada, nastoje da permanentno afirmišu dalo Save Šumanovića, te da podsticajno i delotvorno prate dinamični razvoj umetničkih ideja i ostvarenih dometa na srpskoj umetničkoj sceni.
Šumanovićevo slikarsko delo je razgranato, istraživačko, slikarski izuzetno bogato (racionalizam, kubizam, ekspresionizam, poetski realizam, realizam s tezom). Takođe, njegov umetnički angažman obuhvata i njegove pisane teorijske rasprave. Dakle, nagrada „Sava Šumanović” se dodeljuje za likovnu umetnost, a to podrazumeva sagledavanje i ocenjivanje širokog dijapazona najrazličitijih umetničkih i teorijskih opusa. Uostalom, takva koncepcija ove nagrade je potpuno primerena savremenoj umetničkoj sceni u nas posle dvehiljadite, umetnosti koja je polivalentna, disperzivna, interdisciplinarna…
Trenutak u kojem je formirana nagrada „Sava Šumanović” je sasvim autentičan – to je vreme posle dve veoma burne decenije na kraju XX i na samom početku XXI veka. Tokom osamdesetih i devedesetih tadašnja jugoslovenska umetnost je izuzetno dinamizovana i u potpunom je saglasju sa aktuelnostima u svetskoj umetnosti. Postmodernističke osamdesete podjednako poštuju i zanemaruju ideje modernizma. Povratak slici posle neikonične konceptualne umetnosti iz sedamdesetih, umetnost se vraća tradicionalnim medijskim i subjektivističkim osobenostima i izražavanjima. To je umetnost filozofiranja sveta kroz subjektivističke gestove i stavove. Umetnik se u tom periodu najčešće ponaša kao svojevrsni nomad kroz istoriju umetnosti, kroz najrazličitije teme, prizore i shvatanja. U tom postmodernističkom poduhvatu učestvuju, svesno ili sticajem okolnosti, i umetnici koje su okolnosti „uključile” u tadašnja zbivanja. Tako je, na primer, izložba Slikarstvo zrele strasti (Pančevo, 1986) pokazala da su tadašnjim aktuelnim zbivanjima bili potrebni i rezultati umetnosti iz prelomnih pedesetih i šezdesetih godina, te su neki umetnici bili uključivani u aktuelnu umetničku scenu i kao svojevrsne preteče, ali i kao akteri aktuelnosti. Sličan sled se odigravao i tokom devedesetih, kada se umesto razuzdanog (neo)ekspresionizma pojavila racionalistička formalna struktura kao svojevrsni umetnički odgovor opštoj destrukciji uzrokovanu epohalnom krizom izazvanom raspadom SFRJ.
Žiriji za dodelu nagrade „Sava Šumanović” nastojali su da ukažu na umetnike se već ostvarenim ugledom i autoritetom, ali i sa sposobnošću da se u trenutku nagrađivanja adekvatno dokažu validnim, pravovremenim, angažovanim i autentičnim umetničkim reakcijama na impulse stvarnosti. Podsetimo, ova nagrada je prvi put dodeljena katastrofične 1999. godine, možda i kulminacijski u nizu kriznih godina poslednje decenije dvadesetog veka. Dakle, karakter naše egzistencijalne i sudbinske obuhvaćenosti je veoma blizak karakteru vremena u kome je živeo i stvarao Šumanović. Usred tadašnjeg haosa Sava je težio autentičnoj slici, težio je uređenoj pikturalne strukturi, ka reprezentovanju estetskih potencijala slike i etičkog smisla umetnosti.
Pokazalo se da su među laureatima oni umetnici koji su istovremeno pokazivali tipičnu postmodernističku zainteresovanost za najrazličitije mitološko-stvarnosne preplete, ali i permanentnu volju da se obnove i reafirmišu osnovni principi ovovremenske modernosti. Delujući u ratnom okruženju, potom u uslovima specifične izolovanosti tokom fatalnih devedesetih, a posle dvehiljadite i u uslovima dugotrajne tranzicijske krize, srpska umetnost je pokazala izraziti vitalizam, što je nateralo Ješu Denegrija (jedinog teoretičara umetnosti koji je nagrađen nagradom „Sava Šumanović”) da o tom periodu govori kao o jednom vrlo uzbudljivom, herojskom poglavlju srpske umetnosti. Izuzetno su bili značajni procesi obnove principa modernizma, kojim se u kriznim vremenima obnavlja i dignitet umetnosti kao specifične oblasti u kojoj je umetnik, stručnjak i specijalista u svom domenu. Takav umetnik se ne suprotstavlja socijalnom, političkom i kulturnom okružju, nego nastoji da se integriše u društvene procese, posvećujući se ontologiji i autorefleksivnim problemima umetnosti, koja po modernističkim načelima Filberta Mene ima pravo na zasebnost, ne da bi se izdvojila, nego da bi svojim primerom bila uzor drugim znanjima i drugim praksama. Istovremeno, aktuelna umetnost je i u Srbiji zahvaćena procesom tehnologizacije, te je tehničko-tehnološka, kompjutersko-internetska matrica postala primarni nosač umetnikovih ideja, ideja kojima se umetnost produkuje u svojevrsnom „plinovitom stanju” (Mišo), ili se manifestuje kao „delo-stanje” (Burio), ili kao disperzija ideja za spas čoveka našeg doba čija duša večno pati.
U takvim okolnostima delovali su i laureati nagrade „Sava Šumanović”. Neki od njih su aktivno učestvovali, čak kreirali izgled aktuelne umetničke scene u Srbiji, a neki su bili prisvajani od te iste scene, da bi svojim konceptualnim stavovima bili uporište onim tendencijama koje su tokom poslednjih 25 godina izražavale složenu kontrastnu sociološku, političku i etičku sliku našeg društva ali i sveta u kome živimo. U svakom slučaju, upravo zbog te simbioze umetničke autentičnosti i etičkih stavova Dragomir Ugren (1999), Mrđan Bajić (2000), Zdravko Mandić (2001), Dušan Otašević (2002), Miodrag B. Protić (2003), Živko Grozdanić (2004), Milan Blanuša (2005), Mileta Prodanović (2006), Sombati Balint / Balint Szombathy (2007), Raša Todosijević (2008), Mira Brtka (2009), Radomir Damnjanović Damnjan (2010), Vladimir Veličković (2011), Zvonimir Santrač (2012), Olga Jevrić i Ješa Denegri (2013), Slobodan Kojić (2014), Čedomir Vasić (2015), Marija Dragojlović (2016), Rastislav Škulec (2017), Igor Antić (2018), Slavoljub Caja Radojčić (2019), Milenko Prvački (2020), Uroš Đurić (2021), Stevan Kojić (2023) i ovogodišnja dobitnica Katalin Ladik, odista su dostojni nagrade i bliski slavnom prethodniku čijim imenom je ta nagrada naslovljena.
Uroš Đurć je na našoj umetničkoj scenu zapaženo prisutan već više od tri decenije. On se pojavljuje u samo predvečerje fatalnih devedesetih godina prošlog veka, uoči odista epohalne krize i raspada Jugoslavije. Svoju ranu afirmaciju je stekao zahvaljujući zajedničkim izložbenim nastupima sa generacijskim kolegom Stevanom Markušem. Njihova karakteristična figurativna slika se koncepcijski potpuno izdvajala u tadašnjim “novomodernističkim” tendencijama ali se ni jednog trenutka nije dovodilo u pitanje adekvatnost pristupa karakteru sveta i duha vremena tog doba. Đurić i Markuš 1994. godine objavljuju svoj Manifest Autonomizma (1994) kojim su definisali primarnost ličnog principa u pristupu životu i umetnosti. Zapravo, umetnost Uroša Đurića je zasnovana na čvstim konceptualnim stavovima bihejviorističkog tipa; to je umetnost ponašanja koja podrazumeva sukcesivne promene kako bi se izrekao autentično subjektivistički individualistički stav o svetu i vremenu u kome umetnik živi i stvara. Tog načela Đurić se konstantno pridržavao tokom svog celokupnog umetničkog opusa, bez obzira na “fasadne” manifestacije njegovih umetničkih tvorevina iskazanih slikom/slikarstvom, fotografijom, digitalnom manipulacijom, stripom, specifičnim perforrmativnim aktivnostima.
Članovi žirija Slavica Popov, istoričarka umetnosti i kustoskinja Savremene galerije Zrenjanin, Vesna Latinović, galeriskinja i Sava Stepanov, likovni kritičar su u svojoj odluci naveli da neposredan povod za odluku žirija da se umetniku Urošu Đuriću dodeli Nagrada “Sava Šumanović” predstavlja izložba “Uroš Đurić, Poslednja izložba savremene umetnosti”, održana tokom oktobra i novembra 2020. godine u Galeriji Kulturnog centra Beograd. U toj postavci Đurić sagledava poziciju pojma “savremena umetnost” u ambijentu aktuelnih socijalno-političkih odnosa pretpostavljajući da je “savremena umetnost ekvivalent kapitalizmu te da će, najverovatnije, odlaskom kapitalizma otići i savremena umetnost“. Zapravo, umetnik polazi od činjenice da je globalno vladajući sistem neutralisao delovanje umetnosti prisvojivši je – baš kao i sve druge oblasti svakodnevnog življenja, što je u suprotnosti sa izvornim značenjem umetničke savremenosti koja je opstajala i funkcionisala samo ako je bila kritički raspoložena prema društvenim zbivanima, ako je sublimisala htenje zajednice i ako je imala snage da ponudi nove društvene modele i etičke napomene. Uroš Đurić je specifičnim konceptom “Poslednje izložbe savremene umetnosti” prezentovao brojne pojedinačne radove iz različitih “faza” svog umetničkog delovanja, pokušavajući da u unutar vlastite umetnosti iznađe i ponudi mogući model za pronalaženje istinskog egzistencijalnog smisla. Zbog toga i ova izložba efikasno i efektno nastavlja da promoviše Đurićevu posve individualističku i konfrontirajuću estetiku; da afirmiše njegovo nekonformističko ali potpuno osmišljeno ponašanje u kojem elementima (van)umetničkog populističkog ponašanja “podupire” serioznost i punu smislenost svojih umetničkih ostvarenja. Takođe, žiri izložbe je imao u svesti i podatak da je tokom protekle godine Muzej Albertina u Beču uvrstio u svoj fond sedam radova Uroša Đurića. Reč je o radovima nastalim od 1995-te do 1997. godine. Činjenica da se Đurićevo delo našlo u svetski značajnoj zbirci Albertine koja čuva dela Leonarda da Vinčija, Mikelanđela, Rafaela, Albrehta Direra, Rembranta, Peter Paul Rubensa, Oskara Kokoške, Gustava Klimta, Egona Šilea i drugih svetski značajnih umetnika svakako je izuzetno dostignuće ne samo u biografiji jednog umetnika nego i u čitavoj našoj umetnost i kulturi.
Svečanost dodele nagrade koju su 1999. godine ustanovile galerije Bel Art i Zlatno zajedno sa Novosadskim sajmom moguće je pogledati na platformi www.expoonloine.rs .
Ponedeljak 9. mart 2020 sala 1 Master centra Novosadskog sajma 25. Međunarodna izložba Art expo 2020
Osnivači Nagrade „Sava Šumanović” su Novosadski sajam, Galerija Bel Art i Centar za vizuelnu kulturu Zlatno oko. Nagrada je pokrenuta 1999-te godine, a ove godine se dodeljuje dvadeset i drugi put. Nagrada „Sava Šumanović” je koncipirana kao manifestacija kojom se u našem vremenu afirmiše delo jednog od najznačajnijih stvaralaca u istoriji srpske i jugoslovenske umetnosti i kulture. Sava Šumanović (1896-1942) je tokom prve polovine XX veka dosegao izuzetne umetničke domete slikajući u skladu sa duhom vremena u kome je živeo. Bio je značajni učesnik pariske umetničke scene i jugoslovenske umetnosti, te zapaženi akter inovatnih tendencije u našem slikarstvu. Istovremeno, teorijskim ogledima je veoma umešno obrazlagao poimanje modernističkog koncepta slike i njenog smisla.
Dosadašnji dobitnici su Dragomir Ugren (1999), Mrđan Bajić (2000), Zdravko Mandić (2001), Dušan Otašević (2002), Miodrag B. Protić (2003), Živko Grozdanić (2004), Milan Blanuša (2005), Mileta Podanović (2006), Balint Sombati (2007), Raša Todosijević (2008), Mira Brtka (2009), Vladimir Veličković (2010), Radomir Damnjanović Damnjan (2011), Zvonimir Santrač (2012), Olga Jevrić i Jerko Denegri (2013) i Slobodan Kojić (2014), Čedomir Vasić (2015) i Marija Dragojlović (2016), Rastislav Škulec (2017) Igor Antić (2018) i Slavoljub Caja Radojčić (2019).
Dobitnik Nagrade za likovnu umetnost za 2019. godinu je slikar Milenko Prvački.
Milenko Prvački, fotografija iz umetnikovog arhiva
Milenko Prvački (1951, Ferdin, Jugoslavija). Diplomirao i magistrirao slikarstvo na Institutul de Arte Plastiku „Nicolae Grigorescu“ u Bukureštu, Rumunija. Jedan je od najistaknutijih umetnika i likovnih predavača u Singapuru, a predavao je na Fakultetu umetnosti LA SALLE od 1994. godine. Dekan je bio na istom fakultetu punih 10 godina i trenutno je viši saradnik. Osnovao je Tropical Lab, godišnju međunarodnu umetničku radionicu za studente. Učestvovao je na brojnim simpozijumima i umetničkim radionicama širom sveta, a bio je i gostujući profesor na umetničkom univerzitetu Musashino u Japanu i univerzitetu Sabanci u Turskoj.
Izlagao je u Jugoslaviji i Evropi od 1971. godine, a u Singapuru i regionu od 1993. godine. Učestvovao je na velikim izložbama, pre svega Sidnejskom bijenalu (2006). Od odlaska u Singapur u Jugoslaviji i Srbiji je, od 1994. do 2020. priredio nekoliko samostalnih izložbi (Novi Sad, Beograd, Pančevo).Njegovi radovi se nalaze u raznim privatnim i javnim kolekcijama, poput Umetničke galerije Novog Južnog Velsa, Australija; Muzej savremene umetnosti, Beograd i Galerija Matice srpske, Novi Sad; te u muzejima umetnosti Singapura.
Nagrade (izbor): 1982. Druga međunarodna nagrada Faber-Castell za crtež, Muzej savremenog crtanja, Nurnberg, Nemačka; 1984. nagrada za crtež, Bijenale crteža Jugoslavije “Likovna jesen”, Sombor, Jugoslavija; 1985. Specijalna nagrada žirija, 17. međunarodna izložba slika, Kan sur Mer, Francuska; 1986. Specijalna nagrada Academia Internationale De Lutece, Pariz, Francuska; na Ex tempore Art Simposion-u, Piran, Slovenija; 1989. Nagrada 6. bijenala akvarela Jugoslavije, Karlovac, Hrvatska; 2011. Počasni orden Vitez iz reda umetnosti i književnosti vlade Francuske; 2012. Singapurski kulturni medaljon za vizuelne umetnosti; 2020.
U petak, 9. marta 2018. godine na Novosadskom sajmu je u okviru 23 izložbe Artexpo dodeljena 20. jubilarna Nagrada za likovnu umetnost Sava Šumanović. Žiri u sastavu dr Tijana Palkovljević Bugarski, istoričarka umetnosti i upravnica Galerije Matice srpske u Novom Sadu; mr Vesna Latinović, menadžerka za kulturu i kulturne politike, direktorka Galerije Bel art u Novom Sadu te Sava Stepanov, likovni kiritčar iz Novog Sada je 20. Nagradu za likovnu umetnost „Sava Šumanović“ dodelio Igoru Antiću, multimedijalnom umetniku iz Novog Sada koji već više od dve i po decenije živi i radi u Parizu.
Foto: Svetozar Đipanov
Igor Antić (1962) je diplomirao na novosadskoj Akademiji umetnosti 1988. godine, a potom odlazi u Pariz i tamo nastavlja svoje umetničko usavršavanje, prvo kod profesora Vladimira Veličkovića a potom na Institutu za napredne studije pri Nacionalnoj akademiji likovnih umetnosti. Učenik i saradnik Daniela Burena i saradnik Pontusa Hultena. Osnovao je Centar susreta „Pokret“ u Novom Sadu (1995). Osim umetničkog rada, bavi se kustoskom praksom. Koordinator je umetničkog programa u galeriji Prostor savremene umetnosti HEC u Parizu.
Svoj stvaralački opus Antić je započeo krajem osamdesetih godina proteklog veka kada se pojavljuje na novosadskoj umetničkoj sceni slikama u duhu tadašnje (neo)ekspresionističke umetnosti. Nakon 1992. godine, nošen vlastitim senzibilitetom i istančanim osećanjem impulsa sveta i umetnosti, napušta konvencionalni način izražavanja te, tih devedesetih i potom, najčešće delujući “in situ”, ostvaruje čitav niz veoma zapaženih instalacija u prostoru. Uz jasno sistematizovan umetnički estetski i etički stav, Antić razmatra različite kontekstualne situacije, posvećujući se istraživanju odnosa umetnosti i društva (politika, ekonomija, kultura) te predočavanju shvatanja aktuelnih životnih tokova i kontroverzi savremenog sveta.
Neposredan povod za dodelu nagrade predstavlja Antićeva samostalna izložba “Ugaone garniture” priređena marta prošle godine u Galeriji Lucida u Beogradu. U toj postavci umetnik je, na sebi svojstven način, razmatrao i filozofirao ulogu umetnosti u društvenoj zajednici u dugotrajnoj i kriznoj tranziciji, koja zanemaruje intelektualna, duhovna, estetska i etička načela. Umetnikova reakcija je izrazito ironična i proističe iz svesti o ugroženosti identiteta i digniteta društva u kome živimo, društva koje nije spremno da izbegne kapitalističku „upotrebu čoveka“ i idolatriju profita, društva koje je nemoćno da se izbavi iz delovanja velikih korporacijskih sistema… Igor Antić se u svojoj umetničkoj praksi ne bavi političkim aktivizmom, već nastoji da kao samosvesni i angažovani umetnik istražuje karakteristike dekadentnog sveta u kome živimo. U svom nastojanju da dijagnostikuje stanje i predoči istinu, on je izrazito kritičan; njegov umetnički postupak je lišen subjektivizma i čvrsto je oslonjen na sociološka promišljanja zbilje liberalnog kapitalizma i njegovih posledičnih manifestacija.
Žiri Nagrade za likovnu umetnost “Sava Šumanović” je prilikom donošenja odluke o dodeli nagrade imao na umu i konstantnu prisutnost Igora Antića na srpskoj umetničkoj sceni tokom svih ovih godina njegovog življenja i delovanja u Parizu. Brojnim samostalnim i grupnim izložbama on je akltivno učestvovao u tokovima aktuelne vojvođanske i srpske umetnosti. Igor Antić je ostvario i zavidan internacionalni renome. On je učesnik brojnih značajnih izložbi širom sveta a tokom 2016. je u Briselu izlagao na izložbi “Danijel Buren: Freska”, na kojoj je slavni francuski umetnik odabrao radove onih umetnika koji su značajni za njegovu karijeru. Očito da ugledni Buren ima izuzetno mišljenje o Igoru Antiću i njegovoj umetnosti te se i njegov rad našao u postavci zajedno sa ostvarenjima najznačajnijih savremenih umetnika (Kunelis, Aniš Kapur, Jozef Košut, Danijel Buren i dr.) te sa ostvarenjima klasika moderne umetnosti poput Pikasa, Maljeviča, Matisa, Mondrijana, Sezana, Džeksona Poloka i ostalih.
60 godina umetničke kolonije Ečka – Izbor iz fonda Savremene galerije Zrenjanin
Aula Master centra Novosadskog sajma, 23. izložba Art expo 2018
6 – 12 mart 2018.
Galerija Bel Art je povodom 23. međunarodne izložba Art expo 2018 na Novosadskom sajmu priredila izložbenu postavku iz fonda Savremene galerije Umetničke kolonije Ečka u Zrenjaninu. Izbor je načinila istoričarka umetnosti Sunčica Lambić Fenjčev, kustoskinja galerije. Na izložbi su zastupljena dela osnivača i učesnika prvog kolonijskog saziva održanog 1956. godine: Milana Konjovića, Zorana Petrovića, Boška Petrovića, Milivoja Nikolajevića, Jožefa Ača, Imre Šafranja, Aleksandra Lukovića, Stevana Maksimovića, Tivadara Vanjeka, Vase Pomorišca, Dragoslava Stojanovića-Sipa i Jovana Janičeka.
Isticanje važnosti umetničkih kolonija u Vojvodini kao specifičnog umetničkog fenomena ovog prostora bitno je, sa jedne strane, upravo zbog „afirmacije motivske strukture“, odnosno vojvođanskih pejzaža, a sa druge strane zbog „izmenjenog odnosa prema slici“, jer tokom pedesetih godina 20. veka, u odnosu na predratnu slikarsku tradiciju, dolazi do modernizacije u slikarstvu Vojvodine. U kolonijama su se uglavnom okupljali oni slikari koji će činiti buduće jezgro slikarskog kruga u Vojvodini, zapravo najmarkantnije umetničke ličnosti ovog prostora u narednih deset godina (Milan Konjović, Jožef Ač, Milivoj Nikolajević, Stojan Trumić, Zoran Petrović, Stevan Maksimović i drugi). Svojim prisustvom ovi umetnici su dali, svaki ponaosob, veliki doprinos formiranju likovnih stavova u jednoj sredini izvan centra naklonjenoj na prvom mestu „zavičajnom“ vojvođanskom slikarstvu.
Jedna od osnovnih ideja sa kojima su kolonije osnivane sredinom pedesetih godina prošlog veka i njihova velika zasluga jeste osnivanje institucija umetnosti i kulture i osnivanje umetničkih zbirki koje će ostati, na prvom mestu, dokument jednog vremena, kulturna zaostavština budućim generacijama. Bitna je činjenica i to da su ove zbirke osnivane izvan centra umetničkih dešavanja, odnosno da su umetničke kolonije imale veliku ulogu u demetropolizaciji kulture u tadašnjoj Jugoslaviji. Takođe, za umetnike pojedinačno kolonije su bile značajne jer su se mnogi u njima formirali kao umetnici, izgradili sopstvenu umetničku koncepciju, doživeli svoju afirmaciju.
Pregledajući dela iz zbirke Savremene galerije Umetničke kolonije Ečka – Zrenjanin nastala prvih godina nakon osnivanja kolonije možemo reći da je sredinom šezdesetih godina prošlog veka, Umetnička kolonija Ečka postigla svoju „konceptualno-umetničku delotvornost“ odnosno kao i ostale umetničke kolonije tokom druge polovine pedesetih godina prošlog veka ostvarila pun smisao svog postojanja kao „svojevrsni agens modernističkog shvatanja slike i umetnosti“ u vremenu kada se umetnost još uvek borila za oslobađanje od socrealističkog dogmatizma (iz teksta Sunčice Lambić Fenjčev “60 godina umetmničke koonije Ečka – kolonije kao fenomen vojvođanske umetnosti”).
