Izložba se priređuje povodom obeležavanja stogodišnjice od rođenja znamenitog vojvođanskog, srpskog i jugoslovenskog vajara Jovana Soldatovića sa kojim je galerija Bel art intenzivno sarađivala poslednjih šest godina umetnikovog života, a 2012. godine posthumno objavila monografiju JovanSoldatović autora Save Stepanova i Bele Durancija.
JOVAN SOLDATOVIĆ: „Ljudski sadržaji su u stvari razlog što radim skulpturu“
Teško je pronaći nove podatke i dati nova tumačenja o umetniku koji je svojim prisustvom i svojim stvaralaštvom, dugim više od pola veka, imao od mladosti veliki ugled, važnu poziciju u kulturi, aktivnu društvenu i profesionalnu ulogu. O njemu su pisali bezmalo svi istoričari umetnosti i kritičari njegovog vremena, mnogi pisci, novinari… Njegovo stvaralaštvo je analizirano u mnogim studijama, a posthumno je izdata jedna od najbogatijih i najsadržajnijih monografija posvećenih nekom našem umetniku.
Značaj Jovana Soldatovića se iz Novog Sada i Vojvodine prelivao širom Jugoslavije: izlagao je na svim prestižnim manifestacijama u zemlji i najznačajnijim vajarskim smotrama u Evropi; njegove monumentalne skulpture su bile postavljene u javnim prostorima mnogih gradova – čak i u parku oko Le Korbizijeove zgrade Organizacije ujedinjenih nacija u Njujorku i u postavci Muzeja savremene umetnosti u Hirošimi gde je svojom figurom Čoveka s mrtvim detetom jasno iskazao osudu rata i nečovečnosti. Dobio je veliki broj nagrada. Bio je zahvalan sagovornik-erudita: davao je zanimljive i podsticajne intervjue medijima. Ipak, svečanost povodom obeležavanja stogodišnjice od rođenja Jovana Soldatovića prilika je da se, danas, ipak, još jednom, rezimiraju rezultati tog velikog stvaralaštva i da se opravda stanovište da je mesto ovog umetnika nepromenjeno: na samom vrhu skulpture našeg posleratnog modernizma.
Iako je – kao i svaki umetnik – prolazio kroz različite faze, različita interesovanja i raspoloženja, za Jovana Soldatovića se sa sigurnošću može reći da je ostvario koherentan, prepoznatljiv i izuzetno ekspresivan, ali ne i radikalan opus. On je, naime, od najranijih vremena, na samom početku svog samostalnog rada posle završene Likovne akademije 1948. godine, proveo kod izuzetnog profesora Tome Rosandića, u njegovoj Majstorskoj radionici još četiri godine (1949-1953). Specjalizacija kod vrsnog pedagoga, poštovanje stečenog znanja, druženja i izlaganja sa prvom generacijom mladih vajara na kojima će počivati naša skulptura posle Drugog svetskog rata, veoma brzo su ukazali da je Soldatović samosvojan: krenuo je svojim putem koji se uveliko razlikovao od onoga što se u to vreme smatralo aktuelnim i što je odlikovalo celokupno njegovo pokolenje, a to je bilo istraživanje apstraktnih mogućnosti formi i sadržaja. U ranoj, hrabroj odluci da se ne podređuje vladajućim izazovima vremena, već da sledi zov svog temperamenta i senzibiliteta, Jovan Soldatović se tokom celog svog radnog veka posvetio radu na figuri – antropomorfnoj i animalističkoj.
I u tom zatvorenom krugu je radio u bronzi, drvetu, terakoti, kamenu, sa poliesterom, armaturom od gvožđa i sargijom sa gipsom. Te skulpture i reljefi su dosledno i uporno nudili nežne ili dramatične sadržaje – uvek ispunjene dubokim humanističkim osećanjem i iskrenom verom da umetnost – skulptura namenjena, pre svega, javnom prostoru – može i mora život čoveka učiniti boljim, plemenitijim. Vrednijim bivstvovanja… Uprkos smrti.
Iako to idealističko viđenje mesta umetnosti u životu modernog čoveka realnost nije potvrdila, Soldatović se nije pokolebao: do kraja svoje egzistencije verovao je u visoko postavljene ciljeve, njima se rukovodio i uporno radio, izlagao, borio se… kao Don Kihot, napisaće Sava Stepanov, evocirajući tu impresivnu Soldatovićevu skulpturu, nagrađenu na Oktobarskom salonu 1970.godine – metaforu umetnikovih bitaka s vetrenjačama ali i nepokolebljive vere u svoja humana ubeđenja, o kojima piše i Pavle Vasić.
Još sredinom pedesetih godina, Mića Popović je napisao da „romantično sanjalački“ impulsi Jovana Soldatovića imaju „velike emotivne potencijale“ koje je on stavio u funkciju vitalizma, pokreta, ovladavanja prostorom, razigranosti mase i ritma. Osećanje za siluetu skulpture i promišljen odnos punih formi i praznih prostora između njih ostvaruje žive, dinamično razigrane arabeske u kojima nema slučajnosti i koje su istovremeno prozirne, lake ali i snažne, ubedljive. I istovremeno lirske, što je odlika vojvođanskog mentaliteta, po rečima Save Stepanova. Na pojedinim delima Soldatović ostavlja jaku, gotovo grubu, ekspresivnu i dramatičnu fakturu, dok je kod drugih epiderm sveden, pojednostavljen – u blagom tonu i mirnom raspoloženju. Sve te različite odlike umetnikovih skulptura Lazar Trifunović je s pravom nazvao “egzistencijalnim ekspresionizmom“ čime se Soldatović oko 1970. godine približio tada aktuelnom likovnom diskursu vremena, ne napuštajući pri tom svoju tematiku, i svoje ubedljivo figurativno opredeljenje. To se odnosi i na eksperimentalan rad na obojenim reljefima početkom osamdesetih godina. Istina, pojedine dinamične transformacije ljudske ili životinjske morfologije dolaze do granice apstrakcije, ali iza toga uvek stoji amblematska stilizacija forme kao metafora ljubavi, mira i porodične idile, ili bitke između dobra i zla uz uzaludnu veru da – dobro pobeđuje.
Počev Keruše, kojom je ranih pedesetih godina evocirao Jesenjinovu poemu i odmah stekao prepoznatljivost i poštovanje, preko gromadnih glava – bilo ih je 72 ! – raspoređenih 1972. godine uz mistično osvetljenje lojanicama i čitanje angažovanih pesama na Petrovaradinskoj tvrđavi, gde je više od pola veka vredno vajao u svom ateljeu, i preko rada na spomen-obeležju Sremskog fronta s mnogo nedoumica i nesporazuma, pa sve do instalacija skulptura po novosadskim mostovima, uništenih NATO bombardovanjem 1999, umetnik evocira tragediju čovečanstva, opominjući na krhost smiraja i nestalnost sreće: Dođe li rat odoše ljudi, naziv je jednog Soldatovićevog ciklusa. Sebe je smatrao angažovanim umetnikom – s razlogom. O tome svedoče i njegovi impresivni antiratni spomenici u Čurugu, Žablju, na levoj novosadskoj obali Dunava gde su pod led bacane nevine žrtve zlodela mađarskih fašista…
Umro je ujesen 2005, tokom trajanja izložbe Aspekti savremene skulpture u Vojvodini u novosadskom Muzeju savremene umetnosti, kada su bile izložene i njegove Mrtve ptice,Ubijen jelen i Kentaur – simboli odlazaka, transformacija ali i neodustajanja.
Jovan Soldatović ostaje prepoznatljiv po svojoj „gotskoj vertikali“, po rečima Radeta Predića. O toj karakterističnoj vizuri njegovih skulptura pišu gotovo svi kritičari, upravo ga vezujući za sindrom vojvođanske horizontale i dalekih perspektivnih tačaka, njene ravnice kojoj umetnik u potpunosti pripada, nudeći joj svoj beleg – svoj dijalog pitomog mira i razumevanja. Brojni analitički napisi o Soldatovićevoj skulpturi dotiči pitanje sličnosti i razlike sa Albertom Đakometijem. Uglavnom su svi saglasni s činjenicom da se kod velikog italijansko-švajcarskog vajara, koji je započeo svoju karijeru bliskom saradnjom sa francuskim nadrealistima, prepoznaju njegove nihilističke misli o individualnoj nesreći i otuđenjo, o nemogućnosti komunikacije s okolinom, usamljenost i egzistencijalna nemoć. Kod Soldatovića – naprotiv – čitamo opštehumanističke ciljeve, želju da se kroz tišinu, ljudske dodire i porodična srastanja prevaziđu zebnja i negativni porivi, i da život otpočne čak i na mestima najstrašnijih tragedija gde je kao sasvim mlad čovek bio svedok.
Irina Subotić
Jovan Soldatović (Čerević, 1920 – Novi Sad, 2005)
Diplomirao na Akademiji za likovne umetnosti, vajarski odsek, u Beogradu 1948. godine u klasi profesora Tome Rosandića. Od 1949. do 1953. godine, radio je kao saradnik vajara-majstora Tome Rosandića u Državnoj majstorskoj radionici. Prvu samostalnu izložbu priredio je u Galeriji Grafičkog kolektiva u Beogradu 1952. godine. U Novi Sad se vratio 1953. godine, gde je po pozivu učestvovao u osnivanju vajarskog odseka Više pedagoške škole, u kojoj je i prvi profesor vajarstva. Učestvao je u osnivanju prvih ateljea na Petrovaradinskoj tvrđavi. Kao stipendista fonda “Moša Pijade”, 1965. godine, proveo je dva meseca u Londonu i Parizu. Do penzionisanja je bio vanredni profesora Akademije umetnosti u Novom Sadu. Dobitnik je brojnih nagrada i priznanja za svoj umetnički rad. Njegovi radovi nalaze se muzejima i privatnim kolekcijama u zemlji i svetu. Autor je velikog broja javnih skulptura i spomenika.
Virtuelna izložba Šidski pejzaži Save Šumanovića je realizovana u saradnji sa Galerijom slika Sava Šumanović povodom 23. dodele Nagrade za likovnu umetnost Sava Šumanović na artexpo izložbi Novosadskog sajma koja se ove godine zbog epidemioloških mera realizuje u online formatu. Autorka izložbe je istoričarka umetnosti Vesna Burojević, direktorka Galerije slika Sava Šumanović.
Šidski pejzaži Save Šumanovića imaju posebno mesto u opusu velikog slikara. Umetnik ih je naslikao nakon konačnog napuštanja Pariza. Taj povratak u Šid je sudbonosan – poslednju deceniju svog življenja umetnik provodi u zavičaju, i tu gde su mu koreni, iznedrava iskreno i istinski samosvojno slikarstvo. U šidskim slikama iskrenost Save Šumanovića je zasigurno pokrenuta povratkom u okruženje koje je uticalo na formiranja njegove ličnosti, na vrednosti koje su stvorene u uglednoj građanskoj porodici jasnih moralnih nazora karakterističnih za tadašnje društvo i kulturu. u nevelikoj varošici. Uz sve to, kako to Protić primećuje, Šumanović »u Srem doneo svoje parisko iskustvo«. Sada je to već iskustvo zrelog slikara koji je kontinuirano, logično – i zapaženo – razvijao svoju umetnost u najznačajnijem centru svetske umetnosti obdaren sposobnošću da istovremeno oseti autentični senzibilitet tadašnjeg sveta i tada savremene umetnosti, pa da kao niko u srpskom i jugoslovenskom slikarstvu, tih ranih dvadesetih godina prošlog stoleća, prodre do autentičnosti slike kao zasebnog bića.
Mnogi šidske pejzaže smatraju vrhuncem Šumanovićevog slikarstva. Verovatno opčinjeni jednostavnošću, blistavošću, svetlom, kolorizmom zagovornici ovakve teze znaju da je veliki umetnik uspeo da ostvari nesvakidašnju poeziju realnog. Zatalasani sremski pejzaži su naslikani, kako je sam slikar govorio: »onako kako svako vidi« ali i onako kako to može da naslika jedino veliki majstor. U linearizmu ovih slika prepoznatljivo je Savino poštovanje čuvene Engrove maksime o »crtežu kao poštenju umetnosti« ali i o sposobnosti da se linijom, istovremeno, učvrsti kompozicija i čitava slika ali i iskažu najtananija osećanja. I boja u ovim pejzažnim motivima ima svoju izražajnu višesmislenost. U duhovnom smislu bojom umetnik ukazuje na sopstvenu opčinjenost i pripadnost jednom podneblju, ostvaruje colour locale i ukazuje na sopstveno psihološko, poetsko, prevashodno lirsko raspoloženje. U pikturalnom
smislu boja u ovim slikama poseduje svoju fizičkost, materijalnost i taktilnost. Takvim bojenim sklopom Šumanović je ubedljiv u izražavanju sopstvenog senzibiliteta, njime uspeva da svoju osećajnost učini realnom, vidljivom i opipljivom.
Predeo iz Srema, 1934.
„.. morao sam da pronađem način koji će dati najbolje tu svetlost i jasnoću sremske krajine. Ona deluje vedro, jasno, kao ni jedan drugi kraj, koji sam do sada video. Tu sam morao napustiti „tonovanje“pa se izraziti bojom i svetlom. To je kraj koji je diktovao moj način slikanja“.
Od 23. marta do 01. maja 2021. godine u Galeriji na Štrafti mlada umetnica Irena Kovač novosadskoj publici predstavlja projekat Samo izolacija. Svoj umetnički koncept iskazuje kroz različite likovne tehnike vodeći se kolažom kao osnovnim principom i načinom komponovanja. Mediji koje koristi su pretežno ulje na platnu i kolaž, ali i audio, video i prostorna instalacija. Radove karakteriše određena doza humora i suptilna ironija. Bavi se različitim pitanjima baziranim na ličnim, ali i sveopštim situacijama.
Ostati ili izaći? U sklupčanom polažaju, kao u jajetu, puca polako opna moždanih ćelija. Nesigurna je prava i dobra odluka. Činiš sve da pobegneš iz kože, ali je nemoguće nadjačati situaciju. Nemir, nervoza u nogama tinja. Osećaju se blage vibracije, a ustvari tragaš za finom dozom kiseonika kog u gradu najverovatnije i nema. Kako pobeći u taj predivan krajolik sa pogledom na vijugave čistine? Put ti se čini dug I dalek, ali mora se i do njega uskoro doći. Mora. Dvoumljenje između sopstvene psihe i opšteg dobra oseti se kod samostalnih jedinki. Pomoć trebaš, osetiti dodir barem jedne ljudske ruke, ali kada će to biti moguće? Čini se sve daleko u budućnosti. Da li ćeš izdržati? Ono što ne sme popustiti jeste bistrina koja te čini istinskim bićem. Priroda naša jaka je, probaće da obuzda stvari. Uzicom će izvući právu crtu. Skoro pa je i neprimetna razlika u nijansi prostora koji se graniči sa javom. San je uvek opcija. (Irena Kovač)
Irena Kovač rođena je u Kikindi 1992. godine. Završila je osnovne studije na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, odsek Slikanje. Započinje svoje izlagačko iskustvo još kao student i izlaže na velikom broju izložbi, samostalnih kao i kolektivnih, u zemlji i inostranstvu. Učesnica je, ali i koordinator više umetničkih projekata. Sarađuje sa Centrom za likovnu i primenjenu umetnost “Terra” u čijem se muzeju na kratko vreme oprobala kao kustos, ali je takođe učestvovala i na projektu digitalizacije celokupnog fundusa. Dobitnica je više značajnih priznanja za svoj umetnički rad, između ostalih nagrada “Mali Princ” i “Likovna Jesen”. Od 2020. postaje članica Suluv-a. Trenutno živi i radi u Kikindi.
Od 17. februara do 19. marta 2021. godine u Galeriji na Štrafti mlada umetnica Sanja Radusin je novosadskoj publici predstavila projekat Priroda i terakota. Umetničko istraživanje kojim se umetnica bavi vezano je za specifičnost podneblja Vojvodine u kojoj je rođena i u kojoj živi. Priroda predstavlja polazište u njenom umetničkom radu. Posmatra, beleži i prati prirodne procese i forme koje nastaju i menjaju se. Njeno umetničko promišljanje bazira se na pronalaženju veza prirodnih formi i skulpture, kao i stvaranja instalacije koja je specifično raspoređena u odnosu na galerijski prostor.
Posmatranjem prirode pronalazim veze između formi koje su raspoređene u prirodnom okruženju i kreativne misli u mom stvaralaštvu. Ovom instalcijom želim da napravim vezu između nekih pojava u prirodi i gline koja je dominantan materijal u mom radu. Oblikujem glinu u štapićaste forme, koja zbog svojih plastickih osobina uspeva da ostane u tom obliku. Sušenjem gubi vodu i svoja plastička svojstva i spremna je za pečenje kojim zadržava trajno svoj zadati oblik. Svaki komad štapićaste forme oblikovan je valjanjem komada gline po ravnoj polozi. Komad gline je pritiskom dlana dobio istanjenu i izduženu formu štapića. U prirodi štapićasta forma je biljka, a u likovnom jeziku forma štapića je trodimenzionalna linija, koja je na beloj površini oštra i jasna. Kompozicija se sastoji od grupa štapića kao i pojedinačnih elemenata koji su u međusobnom dijalogu. Suprotstavljanjem ovih elemenata dobija se likovna celina sa mnoštvom elemenata od kojih važnu ulogu ima senka koju prave linije. Senka je promenljiva, sunčeva svetlost pravi dinamiku, prolaznici koji su u pokretu sagledavaju rad iz različitih uglova što takođe unosi dinamiku u posmatranju instalacije.
Oblikovanje gline u štapićastu formu nije uobičaeno i nije joj svojstveno. Terakota u takvom stanju teži pucanju, krhka je i osetljiva. Ovim segmentom rada povezujem promišljanje o prirodi koja je isto toliko krhka i osetljiva kada sa njom postupamo na njoj ne svojstven način. Namera mi je da umetnička instalacija postavljena u izlog ima promenljive senke koje promenom svetla u toku dana menjaju kompoziciju raspoređenih elemenata od terakote.
Ovom izložbom prikazujem vezu između prirode i skulpture pronalaženjem bliskih veza kako u meterijalu, načinu oblikovanja formi i po ugledu na zakone koji vladaju u prirodnom okruženju. Upotrebom gline kao vajarskog materijala oblikovana forma sugeriše na kretanja i promene u prirodonom okruženju. Nastalu terakotu sa mnoštvom elemenata ukomponovala bih kao jedinstvenu celinu sa izložbenim prostorom stvarajući malu specifičnu oazu pred očima prolaznika. (Sanja Radusin)
Sanja Radusin je rođena 1989. u Novom Sadu. Završila je osnovne studije na Akademiji umetnosti u Novom Sadu na studijskom programu Vajarstvo u klasi profesora Tomislava Todorovića 2017. a potom master studije Vajarstva 2019. kod docenta Mirjane Blagojev. Radila je na Akademiji umetnosti u Novom Sadu kao Saradnik u nastavi na katedri za Vajarstvo. Upisala je specijalističke studije – Skulptura u terakoti 2020. Priredila je tri samostalne i učestvovala na brojnim kolektivnim izložbama. Član je SULUV-a od 2018. godine. Dobitnica je nagrade Umetničke livnice Stanišić za najuspešniji rad iz stručno umetničke discipline Vajanje 2017. i godišnje nagrade Departmana likovnih umetnosti za najuspešniji rad iz umetničke discipline Vajanje iste godine. Živi i stvara u Kikindi i Novom Sadu.
Do sredine osamdesetih godina Klaćikovo interesovanje za sliku bilo je na izvestan način u drugom planu, međutim u godinama koje slede, SLIKA postala je prvorazredni izazov, uslovljen zahtevima za još jednim, ne toliko radikalnim koliko kompleksnim preispitivanjem njenog statusa shodno programskim kontroverzama postmoderne umetnosti. Nastaju serije slika, ciklusi neformalnih pikturalnih celina zasnovanih na krajnje subjektivnom stavu o smislu i karakteru njenih uslova egzistencije. One su istovremeno i iznuđena stanja “stvarnosne zbilje”, formirana na programskim osnovama koje su upravo same stvarale (relativizaciju uslova povoda i stvarnost sopstvenog postojanja). Radi se o specifičnoj praksi stalnih početaka kao vidu kontinuiteta obnavljanja (sistem “nedogledne repeticije”) koja podrazumeva uslovno izdvajanje dva plana usmeravanja osnovne akcije u nastajanju SLIKE. U jednom slučaju reč je o preispitivanju tradicije pikturalnog, u drugom o istraživanju skrivenog (uvek postojećeg) geometrijskog stanja slike uz očekivano međusobno preplitanje i usklađivanje”.
Osnovno polazište nalazi se u shvatanju do polja geometrije u naslućenom svetu slike ne demantuju zbilju pikturalne materije, boja ne “ublažava” oštrinu geometrijske konstrukcije. Konstantna prisutnost nekada guste boje-materije, drugi put insistiranje na njenoj “transparentnoj neutralnosti”, objašnjavaju Klaćikovu strategiju slike kao privida “zaustavljene materije” ili formom prekrivene njene geometrijske strukture. Istovremeno, on je uslovno nezainteresovan za ekspresionističke zahteve “nove slike” ili za reaktuelizovanu neizvesnost provokacija “prljavog slikarstva”, za različite vidove figuracije i nesputanu “agresiju boja”. Radije se prepušta istraživanju i kreativnom preispitivanju uvek žive “tradicije moderne”, donekle uvažavajući konstantnu provokativnost (neo)avangarde. Blizak mu je svet znakova, simbola, simulakruma, odnosno izazovnost “označenih predstava” (modifikacije “plastičkog znaka”) uz povremena obraćanja slikovnoj strukturi uslovne, uvek apstraktne predstave. Primetna je bliskost sa tradicijom “siromašne umetnosti”, sa iskustvima primarnog i elementarnog slikarstva osme decenije, odnosno afirmacija nemimetičke slike posebnog interesovanja za materiju, strukturu, proširenu funkcionalnost i značenje boje.
Nakon višegodišnjeg, neposrednog obraćanja svetu slike kao artikulisanom znaku i kao, u formi zarobljene materije (forma-znak) uz primetno insistiranje na tradiciji pikturalnog u amorfnim formama ili na ravnopravnom zanimanju za geometrijsko “uopštavanje” (slika geometrije), tokom poslednjih godina, nastaju serije uslovno izdvojenih ciklusa izgrađenih subjektivnim modifikacijama programa “meke geometrije”. Reč je o radovima koje autor najčešće (i sa razlogom) jednostavno naziva “Formama” i u tom kontekstu posebnu pažnju privlače celine pikturalnog iz ciklusa “Nove forme” (kojim se direktno nastavlja, na izvestan način dopunjava prethodni ciklus “Mogući brojevi”). Radi se o ljudima na “prepariranoj” ambalaži za kafu (2000-2002) u kojima Jozef Klaćik još jednom potvrđuje vitalnost sopstvene koncepcije slike opredeljenjem za neizvesnu semantičku poziciju (ne)predstave i za provokativnu “formalističku hermetičnost” nekonvencionalne ali uvek plastičke celine. U osnovi njenog shvaanja sudbine slike nalazi se kreativni postupak kontinuiteta reinterpretacije baštine modernizma, odnosno bliskost sa idejama “nomadizma” osamdesetih godina (“aktivni retrogardizam”). Njegova SLIKA je lišena mimetičke slikovnosti, narativnog, retoričkog i, posebno, tradicicije predstavljanja. Navedeni ciklus radova ne-slikovne organizacije potvrđuje i njegovu privrženost neformalnom odnosu prema klasičnim disciplinskim uslovnostima. Slika je oslobođena zavisnosti od zida, “blind rama i ramova, ona preferira egzistenciju pune prostornosti.
“Nove forme” su nastale korišćenjem sopstvenog iskustva u kontinuitetu dvodecenijskog suprotstavljanja konvencijama “zadatog reda”. Klaćik preferira metod, s jedne strane diskretnog, pre konstruktivnog ne-reda i, s druge, spontanu neoekspresionističku organizaciju istovremenog isticanja jednog geometrizovanog, uvek markantnog oblika (uslovna bliskost sa “mekom geometrijom”) bliskog znaku, obično nepravilnog trougla, kvadrata, pravougaonika ili, često, samo njihovih segmenata. Slika nastaje postmodernim postupkom “prekrivanja”, učinkom koji u osnovi proizilazi iz nepredvidljivog toka i dejstva boje i njene materije. Reč je o metodu koji ne nagoveštava budući karakter vizuelnog dejstva plastičke celine uprkos primeni intenzivnog promišljanja o konačnom smislu slike (postupnost i analitičnost bivaju preobraženi u bezmalo svet iracionalnog, gotovo slučajnog). Ta dvostruka igra vizuelnih zamki predstavlja i osnovu primenjenog postupka “prelivanja” racionalnog u iracionalno”, geometrijskog u slobodne i (amorfne), diskretno kontrolisane forme “drugog plana”, igre, znači, slikovnog i znakovnog, “označene predstave i “ne-predstave”. Najmarkantniji trenutak nastajanja slike (u izdvojenom postupku) istovremeno je adekvatan nameri da se u prividni (namerno izazvani) i uslovni “haos slike” uvede pre pretpostavljeni nego stvarni red kao poredak neizvesnog. Slika postaje krajnje uslovna predstava sastavljena od niza tautoloških jedinica beskrajno različitog u pretpostavljeno istom, u predstavama koje beskonačnim ponavljanjem prelaze u ne-predstave (lišene mimetičkog fasadnog poretka), geometrijske slike kao afirmisani znakovi, pre “meke” nego “oštre” geometrijske građe.
Kontinuitet programskog opredeljenja za sliku neformalne prostorne egzistencije (netradicionalna materijalizacija i ekspozicija, izrazito preferiranje netrajnog) upućuje na koncepciju koja ne podrazumeva fenomen konačnog. Primetna je, zapravo tautološka konstantnost beskonačnog, izjednačavanje kraja i početka, afirmacija istraživanja na “malom prostoru” ali u nepredvidljivom kontinuitetu vremenskog trajanja. Insistiranje na znaku ( i znakovnom), na afirmaciji svedenog plastičnog polja odvija se podjednako uvažavanjem modernističkih i postmodernističkih iskustava u organizaciji slike kao personalnog vida “označene predstave”. Rezultat su kompaktne vizuelno-plastičke celine “ponovljeno istog”, pretežno slojevite, uglavom hladne bojene strukture izdvojenih, markantnih polja nazočnih geometrijskih slika. Boja uvek “označava” kontrolisani tok sopstvene materije, ona nije aluzivno-iluzivna činjenica klasične deskriptivno-retoričke predstave.” To je posebno primetno u onim segmentima ovoga ciklusa kod kojih je gustina bojene materije i njena plastička celishodnost zamenjena bezmalo transparentnim koloritom unutar geometrizovanog oblika. Time se neutrališe “strukturalna pikturalnost” markantnih jedinica “fasadnih” slojeva slike.
Slike iz ciklusa “Nove forme” predstavljaju plastičku afirmaciju prvenstveno jednog, izdvojenog i markantnog geometrijskog znaka koji ne oponaša određenu geometrijsku sliku (trougao ili pravougaonik), već upravo izgrađuje novi geometrijski smisao “sličnog” kao novog i drugačijeg poretka uslovno prepoznate geometrijske predstave. U tom kontekstu znak podjednako egzistira kao konkretna vizuelna činjenica, odnosno kao precizna artikulacija prvorazrednog “plastičkog znaka” složenog smisla (funkcije i značenja). Njegova egzistencijalna prostornost poprima značenje funkcionalne praznine i uspostavljanje logične (očekivane) korespodencije sa fenomenom unutrašnje prostornosti podjednako strukture i značenja sveprostora koji se učvršćuje u slobodnim dimenzijama samo uslovno “drugog plana” celine slike. Prisutni su i elementi iz Klaćikovog ranijeg iskustva slike koja se ne zaboravlja, naprotiv, ugrađuje se u novi plastički poredak (materija – boja, svetlost – prostor) ali se primat daje samom znaku i fenomenu “označenosti”. Slikar insistira na izdvojenim, elementarnim problemima, u osnovi reaktualizovane apstraktne slike izmenjenog smisla. Sužava se polje delovanja na istraživanje jednog, pre svega izrazito individualnog uspostavljanja reda primarnih jezičkih problema slike koja dobija vizuelno-značenjsku dinamičnost nametnutim “balansiranjem” između modernisičke apstraktne predstave, “označene predstave” i pretpostavljene ne-predstave.
Realizacijom ciklusa “Nove forme” Jozef Klaćik još jednom, vrlo ubedljivo, potvrđuje svoju, godinama izgrađivanu poziciju aktivnog zagovornika aktuelnih ideja i izazova konkretnog vremena, trudeći se da postupkom izrazito subjektivne, podjednako modifikacije i “revizije” (korišćenjem ličnog iskustva) pronađe opravdanja za postojanje (i trajanje) sopstvenog puta ka samo njemu bitnim i važnim istinama SLIKE. Odustaje od relativno očekivanih radikalnih “zahteva” i iznuđenih promena, dosledno prati jednu, njemu blisku liniju, istovremenim sužavanjem polja plastičkih intervencija. Zalaže se za “igru na malom prostoru”, za krajnje svedeni repertoar problema čime neposrednu akciju, koja je istovremeno i čin, definiše kao efikasan i ubedljiv sistem. Izbegavajući preteranost često neosnovanih radikalizama poslednjih decenija minulog stoleća (kontroverze i, često, zablude koje proizilaze iz “nepodnošljive anarhije individualnog”), Klaćik prisvaja umerenu, diskretnu liniju postupnosti tačno određenih i s razlogom nastajalih promena, suprotstavljajući se pomodnoj “tiraniji inovacija”. Opredeljuje se za, na sopstvenom iskustvu izgrađeni, sistem “logičnih pojava” i za “diskretan šarm” vizuelnih opsena (nedefinisanih znakova) kojima se manje razotkriva a više “prekriva” semantička dvosmislenost (i lingvistička uslovna zatvorenost) ubedljivo artikulisanog (ne samo tradicionalno plastičkog) znaka u “sveprostoru” i neograničenom vremenu slike.
Odlomak iz teksta Miloša Arsića na Međunarodnom simpozijumu u Bačkom Petrovcu, 1997.
Jozef Klaćik (Stara Pazova, 1949)
Slikar, grafičar, multimedijalni umetnik. Završio je školu za primenjenu umetnost “Bogdan Šuput” 1969. u Novom Sadu. Upisuje Akademiju umetnosti 1970. u Bratislavi gde stiče titulu magistra 1976. Posle završetka studija radio kao likovno grafički urednik u redakciji Obzor i Hlas Ljudu u Novom Sadu, a kasnije je radio kao profesor na Akademiji likovnih umetnosti u Novom Sadu. Izlagao je na oko hiljadu kolektivnih i 30 samostalnih izložbi u zemlji i inostranstvu. Na studijskim putovanjima bio je u Italiji, Španiji, Francuskoj, Holandiji, Belgiji, Nemačkoj, Švedskoj, Danskoj, Poljskoj, Austriji i Češkoj. Dobitnik je 19 priznatih nagrada kod kuće i u inostranstvu. Član je likovnih umetnika Vojvodine i Srbije, asocijacije slovačkih grafičara i udruženja književnika Vojvodine. Likovni i drugi radovi nalaze se u desetak muzeja i galerija, kao i u mnoštvu privatnih zbirki u zemlji i inostranstvu.
Novi Sad je dobio novo mesto na kome će mladi novosadski umetnici imati priliku da svoj rad predstave široj publici.
Projekat su pokrenuli Rotari klub Novi Sad Dunav i Crveni krst Novog Sada a namenjen je predstavljanju i promociji mladih novosadskih umetnika.
Štrafta je čuveno novosadsko šetalište na Bulevaru Mihajla Pupina (9 do 19) koje je 80-tih godina XX veka bilo kultno mesto na kome su se mladi Novosađani u večernjim šetnjama družili, udvarali, „zabavljali“, rugali, smejali, razmenjivali priče i dosetka. U toku prethodnih meseci zalaganjem RK NSD rekonstruisan je izlog na zgradi Crvenog krsta i transformisan u uličnu galerijiu. U narednoj fazi projekta organizovaće se mesečne izložbe na kojima će se predstaviti mladi novosadski umetnici sa ciljem da ih upozna šira javnosti, da bi se pružila podrška njihovoj kreativnosti, trudu i postignućima. Godišnji program mesečnih izložbi će se realizovati pod mentorstvom Galerije Bel art u saradnji sa Akademijom umetnosti, Fondacijom Mali Princ i SULUV om. Na kraju godišnjeg ciklusa izložbi, Rotari klub Novi Sad i Crveni krst Novog Sada će organizovati izložbu i humanitarnu aukcija radova umetnika koji su predstavljeni u toku godine.
Izlagački program započinje izložbom Ana Vrtačnik Govor niti
Ana Vrtačnik rođena je 1991. godine u Sarajevu, Bosna i Hercegovina. Osnovne i master studije slikarstva završila je na Akademiji umetnosti u Novom Sadu. Trenutno je student završne godine doktorskih studija na istoj Akademiji gde se bavi istraživanjem primene biomimetičkih oblika i prirodnih mekih materijala kroz formu slike, skulpture i instalacije. 2016. godine bila je stipendista letnje Akademije u Salzburgu gde je pohađala program „Painting Laboratory“ kod profesorke Varde Caivano. Naredne godine učetvuje na jednomesečnoj rezidenciji koju organizuje „Red Gate“ galerija u Pekingu gde sa još četvoro umetnika iz Velike Britanije organizuje izložbu „Good neighbours“.
Do sada je imala brojne samostale i grupne izložbe, kolaboracije i publikacije sa različitim umetnicima, kustosima, institucijama i galerijama širom sveta ( Kina, Švajcarska, Belgija, Holandija, Austrija, Danska, Sjedinjene Američke Države, Kanada, Španija…). Osvojila je nekoliko nagrada iz oblasti umetnosti od kojih su najznačajnije: nagrada fondacije „Mali princ“, nagrada fondacije „Milivoj Nikolajević“, Nagrada Univerziteta u Novom Sadu za vrhunske rezultate u umetnosti, Prva nagrada za pozorišni plakat na 58. festivalu „Sterijino Pozorje“ i mnoge druge.
Galerija na Štrafti je višeslojan projekat kojim se nastavlja tradicionalno uspešna saradnja dve svetske humanitarne organizacije, podseća na zaboravljeno kulturno nasleđa našeg grada, oživljava lokacija nekad čuvene Štrafte kao mesto za umetničke akcije u javnom prostoru, Projekat započet 2019. godine svojim je konceptom anticipirao vreme koje je donela pandemija Korona virusa jer se komunikacija sa umetničkim delom odvija na otvorenom prostoru bez direktnog kontaka. Izložbe će putem QR coda pratiti dodatna virtualna prezentacija na web stranici i instagram profilu
Galerija na Štrafti na atraktivnoj i frekventnoj lokaciji omogućava direktnu vizuelnu komunikaciju sa brojnom publikom, pešacima prolaznicima i drugim učesnicima u saobraćaju. U susret godini Evropske prestonice kulture uz postoje’e 3 kamerne galerije u neposrednom susedstvu (SULUV-a, Mali likovni Salon i Bel art) Novi Sad dobija svojevrsnu ulicu galerija.
