Nagrada „Sava Šumanović” – za dostojanstvo umetnosti
Slikar Sava Šumanović (1896–1942), jedan od najznačajnijih umetnika u istoriji srpske umetnosti, posedovao je autentični sluh za sve vibracije svog doba. Nažalost, vreme u kojem je živeo ispunjeno je najvećim svetskim ratnim sukobima. 0sećanje te univerzalne egzistencijalne tegobe rezultiralo je fatalnom posledicom: unutrašnja borba umetnika se pretvarala u teška psihološka stanja, a njegova smrt u drugom svetskom ratu je na simbolički način ukazala na tragiku pojedinca u vremenu ispunjenom zlom. Ipak, snaga Šumanovićeve umetnosti je dominantna i skoro celokupni njegov opus je poput nepatvorenog kristala ostao jasno slikarski, koncepcijski i poetski jedinstven i nepovređen.
Slikarstvo Save Šumanovića je značajno jer je nastalo zahvaljujući umetnikovoj svesti o autohtonosti umetničkog dela. Šumanović je među onim retkim srpskim umetnicima koji će pedantno istraživati problematiku slike kao jedinstvenog plastičkog bića – kroz svoje racionalističke, kubističke i postkubističke poduhvate u kojima je vladao racionalistički i analitički duh; kroz eruptivni ekspresionizam „Pijanog broda”, u kojem se potencira snaga gesta kao izraz subjektivistički poimanja tragičnosti Velikog rata i estetsko-etičkog suprotstavljanja napetosti sveta izazvanoj slutnjom nove velike ratne kataklizme. Kroz brojne pikturalne, harmonizirane pejzaže u kojima se iskazuje istinsko, integralno, dijalektičko poznavanje i prezentovanje vaskolike prirode; na slikama urbanih pariskih i šidskih prizora, u diskretnim prikazima vlastitih enterijera, te u psihologiji portretisanih poznanika i drugih ličnosti Šumanović sublimira svoje sugestije o svetu u kome je živeo, baš kao što u veličanstvenoj seriji „Šidijanki” (u kojima se isti model multiplikuje jer se pojavljuje više puta u različitim pozama i položajima na istoj slici) nagoveštava problematiku ljudske usamljenosti i alijenacijski duh čitavog dvadesetog i početka dvadesetprvog veka.
Danas Sava Šumanović ima ugled klasika čije je delo ispunjeno univerzalnim značenjima, primenljivim u najrazličitijim vremenima njegovog, našeg i nekog budućeg civilizacijskog trenutka. Savina životna i umetnička sudbina poseduje paradigmatsku snagu, jer je, bez obzira na njegove izuzetne kreativne, duhovne i umetničke domete, u bezumlju rata 1942. godine, streljan kao nedužna žrtva ljudske pošasti. Nasilna smrt umetnika je nasilje nad paradigmom i logikom života i življenja, bez obzira što je Šumanovićeva umetnost tokom raznih kriznih perioda sveta svojom vitalnošću (sa)čuvala dostojanstvo ljudskosti.
* * *
Pokretači nagrade Sava Šumanović – Novosadski sajam „Art Expo”, Galerija „Bel Art” i Centar za vizualnu kulturu „Zlatno oko” iz Novog Sada, nastoje da permanentno afirmišu dalo Save Šumanovića, te da podsticajno i delotvorno prate dinamični razvoj umetničkih ideja i ostvarenih dometa na srpskoj umetničkoj sceni.
Šumanovićevo slikarsko delo je razgranato, istraživačko, slikarski izuzetno bogato (racionalizam, kubizam, ekspresionizam, poetski realizam, realizam s tezom). Takođe, njegov umetnički angažman obuhvata i njegove pisane teorijske rasprave. Dakle, nagrada „Sava Šumanović” se dodeljuje za likovnu umetnost, a to podrazumeva sagledavanje i ocenjivanje širokog dijapazona najrazličitijih umetničkih i teorijskih opusa. Uostalom, takva koncepcija ove nagrade je potpuno primerena savremenoj umetničkoj sceni u nas posle dvehiljadite, umetnosti koja je polivalentna, disperzivna, interdisciplinarna…
Trenutak u kojem je formirana nagrada „Sava Šumanović” je sasvim autentičan – to je vreme posle dve veoma burne decenije na kraju XX i na samom početku XXI veka. Tokom osamdesetih i devedesetih tadašnja jugoslovenska umetnost je izuzetno dinamizovana i u potpunom je saglasju sa aktuelnostima u svetskoj umetnosti. Postmodernističke osamdesete podjednako poštuju i zanemaruju ideje modernizma. Povratak slici posle neikonične konceptualne umetnosti iz sedamdesetih, umetnost se vraća tradicionalnim medijskim i subjektivističkim osobenostima i izražavanjima. To je umetnost filozofiranja sveta kroz subjektivističke gestove i stavove. Umetnik se u tom periodu najčešće ponaša kao svojevrsni nomad kroz istoriju umetnosti, kroz najrazličitije teme, prizore i shvatanja. U tom postmodernističkom poduhvatu učestvuju, svesno ili sticajem okolnosti, i umetnici koje su okolnosti „uključile” u tadašnja zbivanja. Tako je, na primer, izložba Slikarstvo zrele strasti (Pančevo, 1986) pokazala da su tadašnjim aktuelnim zbivanjima bili potrebni i rezultati umetnosti iz prelomnih pedesetih i šezdesetih godina, te su neki umetnici bili uključivani u aktuelnu umetničku scenu i kao svojevrsne preteče, ali i kao akteri aktuelnosti. Sličan sled se odigravao i tokom devedesetih, kada se umesto razuzdanog (neo)ekspresionizma pojavila racionalistička formalna struktura kao svojevrsni umetnički odgovor opštoj destrukciji uzrokovanu epohalnom krizom izazvanom raspadom SFRJ.
Žiriji za dodelu nagrade „Sava Šumanović” nastojali su da ukažu na umetnike se već ostvarenim ugledom i autoritetom, ali i sa sposobnošću da se u trenutku nagrađivanja adekvatno dokažu validnim, pravovremenim, angažovanim i autentičnim umetničkim reakcijama na impulse stvarnosti. Podsetimo, ova nagrada je prvi put dodeljena katastrofične 1999. godine, možda i kulminacijski u nizu kriznih godina poslednje decenije dvadesetog veka. Dakle, karakter naše egzistencijalne i sudbinske obuhvaćenosti je veoma blizak karakteru vremena u kome je živeo i stvarao Šumanović. Usred tadašnjeg haosa Sava je težio autentičnoj slici, težio je uređenoj pikturalne strukturi, ka reprezentovanju estetskih potencijala slike i etičkog smisla umetnosti.
Pokazalo se da su među laureatima oni umetnici koji su istovremeno pokazivali tipičnu postmodernističku zainteresovanost za najrazličitije mitološko-stvarnosne preplete, ali i permanentnu volju da se obnove i reafirmišu osnovni principi ovovremenske modernosti. Delujući u ratnom okruženju, potom u uslovima specifične izolovanosti tokom fatalnih devedesetih, a posle dvehiljadite i u uslovima dugotrajne tranzicijske krize, srpska umetnost je pokazala izraziti vitalizam, što je nateralo Ješu Denegrija (jedinog teoretičara umetnosti koji je nagrađen nagradom „Sava Šumanović”) da o tom periodu govori kao o jednom vrlo uzbudljivom, herojskom poglavlju srpske umetnosti. Izuzetno su bili značajni procesi obnove principa modernizma, kojim se u kriznim vremenima obnavlja i dignitet umetnosti kao specifične oblasti u kojoj je umetnik, stručnjak i specijalista u svom domenu. Takav umetnik se ne suprotstavlja socijalnom, političkom i kulturnom okružju, nego nastoji da se integriše u društvene procese, posvećujući se ontologiji i autorefleksivnim problemima umetnosti, koja po modernističkim načelima Filberta Mene ima pravo na zasebnost, ne da bi se izdvojila, nego da bi svojim primerom bila uzor drugim znanjima i drugim praksama. Istovremeno, aktuelna umetnost je i u Srbiji zahvaćena procesom tehnologizacije, te je tehničko-tehnološka, kompjutersko-internetska matrica postala primarni nosač umetnikovih ideja, ideja kojima se umetnost produkuje u svojevrsnom „plinovitom stanju” (Mišo), ili se manifestuje kao „delo-stanje” (Burio), ili kao disperzija ideja za spas čoveka našeg doba čija duša večno pati.
U takvim okolnostima delovali su i laureati nagrade „Sava Šumanović”. Neki od njih su aktivno učestvovali, čak kreirali izgled aktuelne umetničke scene u Srbiji, a neki su bili prisvajani od te iste scene, da bi svojim konceptualnim stavovima bili uporište onim tendencijama koje su tokom poslednjih 25 godina izražavale složenu kontrastnu sociološku, političku i etičku sliku našeg društva ali i sveta u kome živimo. U svakom slučaju, upravo zbog te simbioze umetničke autentičnosti i etičkih stavova Dragomir Ugren (1999), Mrđan Bajić (2000), Zdravko Mandić (2001), Dušan Otašević (2002), Miodrag B. Protić (2003), Živko Grozdanić (2004), Milan Blanuša (2005), Mileta Prodanović (2006), Sombati Balint / Balint Szombathy (2007), Raša Todosijević (2008), Mira Brtka (2009), Radomir Damnjanović Damnjan (2010), Vladimir Veličković (2011), Zvonimir Santrač (2012), Olga Jevrić i Ješa Denegri (2013), Slobodan Kojić (2014), Čedomir Vasić (2015), Marija Dragojlović (2016), Rastislav Škulec (2017), Igor Antić (2018), Slavoljub Caja Radojčić (2019), Milenko Prvački (2020), Uroš Đurić (2021), Stevan Kojić (2023) i ovogodišnja dobitnica Katalin Ladik, odista su dostojni nagrade i bliski slavnom prethodniku čijim imenom je ta nagrada naslovljena.
Sava Stepanov
OLYMPUS DIGITAL CAMERA 