16. april – 15 maj 2021.
Izložba se priređuje povodom obeležavanja stogodišnjice od rođenja znamenitog vojvođanskog, srpskog i jugoslovenskog vajara Jovana Soldatovića sa kojim je galerija Bel art intenzivno sarađivala poslednjih šest godina umetnikovog života, a 2012. godine posthumno objavila monografiju Jovan Soldatović autora Save Stepanova i Bele Durancija.
JOVAN SOLDATOVIĆ: „Ljudski sadržaji su u stvari razlog što radim skulpturu“
Teško je pronaći nove podatke i dati nova tumačenja o umetniku koji je svojim prisustvom i svojim stvaralaštvom, dugim više od pola veka, imao od mladosti veliki ugled, važnu poziciju u kulturi, aktivnu društvenu i profesionalnu ulogu. O njemu su pisali bezmalo svi istoričari umetnosti i kritičari njegovog vremena, mnogi pisci, novinari… Njegovo stvaralaštvo je analizirano u mnogim studijama, a posthumno je izdata jedna od najbogatijih i najsadržajnijih monografija posvećenih nekom našem umetniku.
Značaj Jovana Soldatovića se iz Novog Sada i Vojvodine prelivao širom Jugoslavije: izlagao je na svim prestižnim manifestacijama u zemlji i najznačajnijim vajarskim smotrama u Evropi; njegove monumentalne skulpture su bile postavljene u javnim prostorima mnogih gradova – čak i u parku oko Le Korbizijeove zgrade Organizacije ujedinjenih nacija u Njujorku i u postavci Muzeja savremene umetnosti u Hirošimi gde je svojom figurom Čoveka s mrtvim detetom jasno iskazao osudu rata i nečovečnosti. Dobio je veliki broj nagrada. Bio je zahvalan sagovornik-erudita: davao je zanimljive i podsticajne intervjue medijima. Ipak, svečanost povodom obeležavanja stogodišnjice od rođenja Jovana Soldatovića prilika je da se, danas, ipak, još jednom, rezimiraju rezultati tog velikog stvaralaštva i da se opravda stanovište da je mesto ovog umetnika nepromenjeno: na samom vrhu skulpture našeg posleratnog modernizma.
Iako je – kao i svaki umetnik – prolazio kroz različite faze, različita interesovanja i raspoloženja, za Jovana Soldatovića se sa sigurnošću može reći da je ostvario koherentan, prepoznatljiv i izuzetno ekspresivan, ali ne i radikalan opus. On je, naime, od najranijih vremena, na samom početku svog samostalnog rada posle završene Likovne akademije 1948. godine, proveo kod izuzetnog profesora Tome Rosandića, u njegovoj Majstorskoj radionici još četiri godine (1949-1953). Specjalizacija kod vrsnog pedagoga, poštovanje stečenog znanja, druženja i izlaganja sa prvom generacijom mladih vajara na kojima će počivati naša skulptura posle Drugog svetskog rata, veoma brzo su ukazali da je Soldatović samosvojan: krenuo je svojim putem koji se uveliko razlikovao od onoga što se u to vreme smatralo aktuelnim i što je odlikovalo celokupno njegovo pokolenje, a to je bilo istraživanje apstraktnih mogućnosti formi i sadržaja. U ranoj, hrabroj odluci da se ne podređuje vladajućim izazovima vremena, već da sledi zov svog temperamenta i senzibiliteta, Jovan Soldatović se tokom celog svog radnog veka posvetio radu na figuri – antropomorfnoj i animalističkoj.
I u tom zatvorenom krugu je radio u bronzi, drvetu, terakoti, kamenu, sa poliesterom, armaturom od gvožđa i sargijom sa gipsom. Te skulpture i reljefi su dosledno i uporno nudili nežne ili dramatične sadržaje – uvek ispunjene dubokim humanističkim osećanjem i iskrenom verom da umetnost – skulptura namenjena, pre svega, javnom prostoru – može i mora život čoveka učiniti boljim, plemenitijim. Vrednijim bivstvovanja… Uprkos smrti.
Iako to idealističko viđenje mesta umetnosti u životu modernog čoveka realnost nije potvrdila, Soldatović se nije pokolebao: do kraja svoje egzistencije verovao je u visoko postavljene ciljeve, njima se rukovodio i uporno radio, izlagao, borio se… kao Don Kihot, napisaće Sava Stepanov, evocirajući tu impresivnu Soldatovićevu skulpturu, nagrađenu na Oktobarskom salonu 1970.godine – metaforu umetnikovih bitaka s vetrenjačama ali i nepokolebljive vere u svoja humana ubeđenja, o kojima piše i Pavle Vasić.
Još sredinom pedesetih godina, Mića Popović je napisao da „romantično sanjalački“ impulsi Jovana Soldatovića imaju „velike emotivne potencijale“ koje je on stavio u funkciju vitalizma, pokreta, ovladavanja prostorom, razigranosti mase i ritma. Osećanje za siluetu skulpture i promišljen odnos punih formi i praznih prostora između njih ostvaruje žive, dinamično razigrane arabeske u kojima nema slučajnosti i koje su istovremeno prozirne, lake ali i snažne, ubedljive. I istovremeno lirske, što je odlika vojvođanskog mentaliteta, po rečima Save Stepanova. Na pojedinim delima Soldatović ostavlja jaku, gotovo grubu, ekspresivnu i dramatičnu fakturu, dok je kod drugih epiderm sveden, pojednostavljen – u blagom tonu i mirnom raspoloženju. Sve te različite odlike umetnikovih skulptura Lazar Trifunović je s pravom nazvao “egzistencijalnim ekspresionizmom“ čime se Soldatović oko 1970. godine približio tada aktuelnom likovnom diskursu vremena, ne napuštajući pri tom svoju tematiku, i svoje ubedljivo figurativno opredeljenje. To se odnosi i na eksperimentalan rad na obojenim reljefima početkom osamdesetih godina. Istina, pojedine dinamične transformacije ljudske ili životinjske morfologije dolaze do granice apstrakcije, ali iza toga uvek stoji amblematska stilizacija forme kao metafora ljubavi, mira i porodične idile, ili bitke između dobra i zla uz uzaludnu veru da – dobro pobeđuje.
Počev Keruše, kojom je ranih pedesetih godina evocirao Jesenjinovu poemu i odmah stekao prepoznatljivost i poštovanje, preko gromadnih glava – bilo ih je 72 ! – raspoređenih 1972. godine uz mistično osvetljenje lojanicama i čitanje angažovanih pesama na Petrovaradinskoj tvrđavi, gde je više od pola veka vredno vajao u svom ateljeu, i preko rada na spomen-obeležju Sremskog fronta s mnogo nedoumica i nesporazuma, pa sve do instalacija skulptura po novosadskim mostovima, uništenih NATO bombardovanjem 1999, umetnik evocira tragediju čovečanstva, opominjući na krhost smiraja i nestalnost sreće: Dođe li rat odoše ljudi, naziv je jednog Soldatovićevog ciklusa. Sebe je smatrao angažovanim umetnikom – s razlogom. O tome svedoče i njegovi impresivni antiratni spomenici u Čurugu, Žablju, na levoj novosadskoj obali Dunava gde su pod led bacane nevine žrtve zlodela mađarskih fašista…
Umro je ujesen 2005, tokom trajanja izložbe Aspekti savremene skulpture u Vojvodini u novosadskom Muzeju savremene umetnosti, kada su bile izložene i njegove Mrtve ptice, Ubijen jelen i Kentaur – simboli odlazaka, transformacija ali i neodustajanja.
Jovan Soldatović ostaje prepoznatljiv po svojoj „gotskoj vertikali“, po rečima Radeta Predića. O toj karakterističnoj vizuri njegovih skulptura pišu gotovo svi kritičari, upravo ga vezujući za sindrom vojvođanske horizontale i dalekih perspektivnih tačaka, njene ravnice kojoj umetnik u potpunosti pripada, nudeći joj svoj beleg – svoj dijalog pitomog mira i razumevanja. Brojni analitički napisi o Soldatovićevoj skulpturi dotiči pitanje sličnosti i razlike sa Albertom Đakometijem. Uglavnom su svi saglasni s činjenicom da se kod velikog italijansko-švajcarskog vajara, koji je započeo svoju karijeru bliskom saradnjom sa francuskim nadrealistima, prepoznaju njegove nihilističke misli o individualnoj nesreći i otuđenjo, o nemogućnosti komunikacije s okolinom, usamljenost i egzistencijalna nemoć. Kod Soldatovića – naprotiv – čitamo opštehumanističke ciljeve, želju da se kroz tišinu, ljudske dodire i porodična srastanja prevaziđu zebnja i negativni porivi, i da život otpočne čak i na mestima najstrašnijih tragedija gde je kao sasvim mlad čovek bio svedok.
Irina Subotić
Jovan Soldatović (Čerević, 1920 – Novi Sad, 2005)
Diplomirao na Akademiji za likovne umetnosti, vajarski odsek, u Beogradu 1948. godine u klasi profesora Tome Rosandića. Od 1949. do 1953. godine, radio je kao saradnik vajara-majstora Tome Rosandića u Državnoj majstorskoj radionici. Prvu samostalnu izložbu priredio je u Galeriji Grafičkog kolektiva u Beogradu 1952. godine. U Novi Sad se vratio 1953. godine, gde je po pozivu učestvovao u osnivanju vajarskog odseka Više pedagoške škole, u kojoj je i prvi profesor vajarstva. Učestvao je u osnivanju prvih ateljea na Petrovaradinskoj tvrđavi. Kao stipendista fonda “Moša Pijade”, 1965. godine, proveo je dva meseca u Londonu i Parizu. Do penzionisanja je bio vanredni profesora Akademije umetnosti u Novom Sadu. Dobitnik je brojnih nagrada i priznanja za svoj umetnički rad. Njegovi radovi nalaze se muzejima i privatnim kolekcijama u zemlji i svetu. Autor je velikog broja javnih skulptura i spomenika.
