10. april – 5. maj 2014.

MSUV Novi Sad

 

U Muzeju savremene umetnosti Vojvodine priređena je izložba skulptura i fotografija Olge Jevrić (1922-2014) jedne od najznačajnijih ličnosti u srpskoj i jugoslovenskoj umetnosti XX i početka XXI veka.

Izložba je organizovana  povodom prošlogodišnje dodele Nagrade za likovnu umetnost Sava Šumanović, ovoj istaknutoj vajarki. Nagradu Sava Šumanović se dodeljuje od 1991. godine a njeni osnivači su Novosadski sajam Art expo, Centar za vizuelnu kulturu Zlatno oko i Galerija Bel art (Novi Sad).

Izložbu radova Olge Jevrić zajednički su organizovale Galerija Bel art, beogradska Kuća legata i Muzej savremene umetnosti Vojvodine.

Postavka skulptura i fotografija Olge Jevrić je komponovana od skulptura i njenih manje poznatih fotografskih radova koji su u vlasništvu Kuće legata u Beogradu. Svoj legat u kome se nalazi 44 skulpture nastale u periodu od 1956. do 2001. godine, Olga Jevric je 2012. godine dopunila sa još tri skulpture. Takođe, 2001. godine je Olga Jevrić darovala zbirku od 147 skulptura malog formata Srpskoj akademiji nauka i umetnosti čiji je redovni član bila od 1983. godine.

Na izložbi u Muzeju savremene umetnosti Vojvodine su prikazane i četiri skulpture nastale na Internacionalnom simpozijumu skulpture Terra u Kikindi 1991. godine koje se nalaze u Zbirci Galerije Terra, te skulptura koju je Olga Jevrić poklonila Galeriji SANU Ogranak u Novom Sadu, nakon samostalne izložbe 2001. godine.

Autori izložbe su Sava Stepanov, likovni kritičar iz Novog Sada te Dejan Vučetić, kustos Kuće legata u Beogradu.

7

Olga Jevrić – umetnost precizne plastičke misli

Sava Stepanov

U našoj umetnosti skulptorsko stvaralaštvo Olge Jevrić je, na odista veličanstven način trajalo više od pet decenija. Na horizontu srpskog i jugoslovenskog likovnog stvaralaštva njena skulptura se javlja kao značajan i autoritativan primer niza adekvatnih reakcija na izazove sveta i impulse aktuelne umetnosti. U prelomnim pedesetim godinama prošlog veka, upravo je Olga Jevrić svojim „Prostornim konstrukcijama“ prezentovanim na prvoj samostalnoj izložbi u beogradskoj Galeriji ULUS-a (1956) a potom i na Bijenalu u Veneciji (1958), ostvarila najdrastičniji zaokret u našoj umetnosti ka modernizmu; ka onoj autonomiji umetnosti koja konstituiše autentičnu plastičku misao – kakvu samo umetnost može da ponudi poput uglednog modela – društvu, drugim znanjima i drugim praksama.

Skulptura Olge Jevrić je, veoma često, bila „prisvajana“ u okrilja različitih aktuelnih tendencija, iako zbog svoje permanentne samosvojnosti, dosledno i suštinski nikada nije pripadala ni jednoj od njih. Ipak, teoretičari i kritičari su se obraćali njenoj skulpturi u više ključnih momenata u tekućim umetničkim zbivanjima tokom druge polovine XX i početkom XXI veka. Pronalažene su, i ukazivano je, na „dodirne tačke“ njenih ostvarenja sa dominirajućim stilskim karakteristikama, pa je njena skulptura „prozivana“ radi jačanja pokreta enformela krajem pedesetih i početkom šezdesetih; isticana kao primer ekspresionističkih tendencija; bila itekako ugledna među akterima „nove umetničke prakse“ pogotovo u procesima problematizacije medija skulpture tokom sedamdesetih; prepoznata kao anticipator, ali i kao akter, (neo)ekspresionističke „umetnosti osamdesetih“; da bi se tokom devedesetih godina prošlog veka čak direktno uključila u aktuelnosti (nove) skulpture, svojim tada izvajanim geometrizovanim oblicima… Konačno, njen strukturalistički skulptorski koncept mogao se prihvatiti kao ekskluzivan doprinos polivalentnoj „umetnosti posle 2000-te“.

Zahvaljujući izuzetno čvrstim koncepcijskim postavkama sasvim primerenim biću skulpture, zahvaljujući sposobnosti da svoj plastički iskaz zasnuje na neprikosnovenosti forme, kao i na autohtonoj i univerzalnoj snazi likovnih i skulptoralnih elemenata, Olga Jevrić je ostvarila delo koje svojom konstitucijom zrači univerzalnim formalnim i metaforičkim značenjima. U njenom opusu sve je zasnovano na doslednom poštovanju trijadne konstitucije skulpture – materijal-masa-prostor su sintetički povezani. No, umetnica je taj odnos permanentno proveravala kako bi dospela do samosvojnosti i samostalnosti dejstva tih skulptorskih elemenata. Taj konceptualni i analitički pristup mediju skulpture, međutim, nikako nije omeo vajarku da unutar svog vajarskog dela izrazi autentičan, subjektivistički, sasvim personalan stav. Skulptura Olge Jevrić, istovremeno, odaje utisak ekspresivnosti, gestualnosti, sugestivne snage i egzistencijalne energije ali i tanane senzibilnosti, osećajnosti, čak krhkosti i fragilnosti. U znaku tih i takvih dihotomskih konfrontacija, umetnica je ostvarila istinski uzlet stvaralačkog duha.

Eksponati ove novosadske izložbe su preuzeti iz Legata Olge Jevrić (Kuća legata, Beograd), uz dodatak skulptura iz zbirke Galerije Terra u Kikindi[1] i iz kolekcije Galerije SANU Ogranak u Novom Sadu.[2] U izložbenoj prezentaciji, pored skulptorskih ostvarenja, prezentovan je i izbor umetničinih stvaralačkih fotografija, nastalih u periodu od 1984. do 2003. godine. Prvi put je svoje fotografije Olga Jevrić izlagala na samostalnoj izložbi u Galeriji Zlatno oko u Novom Sadu, 1993. godine a ta postavka je predstavljala pravo iznenađenje jer je svoj fotografski opus Olga Jevrić ostvarivala diskretno, u „zaleđu“ vlastite skulptorske prakse. No, u kritici je već postojao termin „fotografija umetnika“ kojim je naznačen deo specifičnog procesa tehničko-tehnološke tranzicije u umetnosti. Tako se ispostavilo da je, i svojom fotografskom aktivnošću, Olga Jevrić još jednom pokazala svoj permanentni dosluh sa impuslima sveta i aktuelnostima u umetnosti, i sposobnost da bude sugestivni anticipator budućih zbivanja. Uz to umetnica je potpuno svesna dokumentarističkog specifikuma fotografije: svaki njen snimak uvek je interpretacija istinskog, konkretnog i stvarnog sveta. A to što u tim realističkim fotografskim prizorima dominira autentičan unutarnji svet Olge Jevrić, dokaz je neprikosnovenosti njenog snažnog i vitalnog stvaralačkog bića, toliko dragocenog u umetnosti, kulturi i istoriji našeg podneblja.

. . .

Neposredan povod priređivanju ove izložbe jeste prošlogodišnja dodela Nagrade Sava Šumanović. To priznanje je Olgi Jevrić pripalo za ostvarene visoke stvaralačke domete te za ustanovljenje autentičnog modernističkog koncepta u srpskoj umetnosti XX veka.

Na jedan specifičan način izložba u Muzeju savremene umetnosti Vojvodine, sasvim diskretno, napominje i dragocene aktivnosti Olge Jevrić u vojvođanskom umetničkom prostoru. Sredinom proteklog veka, u vreme burnih i značajnih umetničkih zbivanja u našoj umetnosti, Olga Jevrić aktivno učestvuje u radu tada izuzetno značajnih umetničkih kolonija u Bačkoj Topoli (1956) i u Ečki (1957-1963). Njen „visoki modernizam“ je, zasigurno, imponovao učesnicima tih vojvođanskih skupova – okupljenih zbog zajedničke težnje da se prevladaju nametnuti kanoni socijalističkog realizma te da se ostvari pravo na slobodu umetničkog mišljenja i autentičnog modernističkog izraza. Takođe, krajem tog nesretnog dvadesetog stoleća, tokom fatalnih devedesetih obeleženih još jednim kriznim prepletom politike i umetnosti, Olga Jevrić je radila u kikindskoj „Terri“ te u apatinskom „Meandru“, a tamo realizovanim skulpturama najdirektnije se uključila u aktuelne procese obnavljanja modernističkih principa… U vojvođanskim galerijama Olga Jevrić je učestvovala na više grupnih izložbi a priredila je niz samostalnih izložbenih prezentacija. Svaka od tih izložbi je imala svoje specifičnosti – poput objave dostignutih visokomodernističkih osobenosti (Sremska Mitrovica, 1960); potom počasnog ukazivanja na krucijalni doprinos srpskoj i jugoslovenskoj skulpturi XX veka (Hommage a Olga Jevrić na Petoj pančevačkoj izložbi jugoslovenske skulpture, 1989); premijerne prezentacije fotografskog opusa (Galerija Zlatno oko, Novi Sad, 1993); sažetog prikaza njene velike retrospektive u Galeriji SANU u Beogradu (Galerija SANU-Ogranak u Novom Sadu, 2001), pa sve do prezentacije tek formiranog beogradskog Legata Olge Jevrić (u Galeriji savremene umetnosti – poklon zbirci Rajko Mamuzić, u Novom Sadu, 2008). U Vojvodini su Olgi Jevrić dodeljena i značajna priznanja – poput specijalnog priznanja za stvaralaštvo u oblasti skulpture na Jedanaestom Likovnom susretu u Subotici (1972), Specijalne nagrada na Sedmom PIJS-u u Pančevu (1993) te Nagrada Sava Šumanović za likovno stvaralaštvo (2013) koja joj je dodeljena za izložbu Materija duha u Kući legata u Beogradu a koja se, zapravo, odnosi na njeno celokupno umetničko delo, jedno od najznačajnijih u istoriji naše umetnosti.

9

Kompozitno-konstruktivne sile skulptura Olge Jevrić

Dejan Vučetić

Skulptura Olge Jevrić je stvorena od nestandardnog materijala, kao što su: feri-oksid, cement, prskano gvožđe, baronejt i šipke. Neka dela su izvedena u gipsu i terakoti, ali su više vezana za raniju fazu njenog rada. U procesu građenja masa Olga Jevrić koristi postupak postepenog ređanja slojeva u cilju efikasnijeg i preciznijeg određivanja mera i odnosa. Skulpture srednjih i većih dimenzija poseduju konstrukcijske metalne kosture stvorene od žica koji se potom uobličavaju u procesu otelotvorenja zamisli. Opna mase – faktura, sadrži svojstva slična organskim oblicima. Ona nije izglačana, ne poseduje crtu ornamenta, već pruža utisak kao da na njoj nema naznake ljudske intervencije i da je prepuštena kretanju unutarnjih sila koje poput rasta i asimetričnosti oblika prisutnom u organskom svetu deluju u kreiranju ekspresivnih formi njenih skulptura. Međutim, u ovom postupku, kompozicija je prethodno osmišljena i uz pomoć metalnih mrežastih konstrukcija stvara se kostur skulpture. Oblik se gradi postepeno u slojevima, uz pomoć prethodno zadatih shema, ali i empirije uz posmatranje više planova. U procesu stvaranja, Olga Jevrić se zaustavlja u trenutku kada ne treba više ništa dodati, niti oduzeti; skulptura je tada dovedena do svoje punoće i deluje u prostoru svojim unutarnjim zakonitostima i nužnošću. Ona nikad ne poseduje jedan plan sagledavanja, već je koncipirana da se može kružiti oko nje i percipirati iz različitih uglova sa menjanjem opšteg vizuelnog dejstva.

Prostor ili praznina je element koji obuhvata masu i uključuje je u okruženje. Ona je negativni volumen u skulptoralnom smislu jer je pripijen za oblik i vezan za njega u sveobuhvatnom rešenju. Dakle, ne može se sagledavati izolovano, kao pomoćni ili sporedni element. On je ravnopravni činilac strukturalne celine i jedinstva kreacije. Njegova voluminoznost je nevidljiva, ali prisutna, posebno u zaključanim, zatvorenim formama (Prostor u staništu Ia, Dvostruko kolo Ia, Forma u nastajanju).

U okviru trijadnog odnosa, treći element čine šipke. One se mogu sagledati kao krvotok skulpturalnog bića koji hrani delove tkiva skulpture. Šipke određuju njihove odnose u statičkom i konstruktivnom smislu, ali i pružaju mogućnost odvajanja tkiva, rapoređivanja težišta masa ili njihovog suzbijanja, grupisanja i svođenja na zatvorenije oblike. Čini se kao da imaju funkciju „potencijometra”, jer u nekim ostvarenjima smanjuju naboj između masa, dok u drugim vešto premošćuju razlike i omogućavaju korespondiranje istih. One sugerišu zrake kretanja, neku vrstu sile tkanja u samom konstruktivnom sklopu, ukazujući na tačke ukrštanja i prepleta nosećih, nošenih i premostivih elemenata. One poseduju patinu nastalu usled korozije, te se bojom i fakturom uklapaju u zagasite, ugašene fonove svojstvene feri-oksidu, cementu, prskanom gvožđu ili baronejtu. Za razliku od spoljnog plana skulpture, unutarnji plan poseduje strog red organizovanja masa, skeleta (u vidu šipki i konstrukcijske mreže) i međusobnih odnosa. Posmatrajući ovaj red u strukturalnom smislu, naslućuju se zakonitosti koje Olga Jevrić poznaje i primenjuje iz svog muzičkog obrazovanja (ritam, interval, zvuk, tišina, akord, harmonija…) i koji prate utvrđene kanone nastale u procesu stvaranja dela i primenjene su na drugom polju – polju forme i plasticiteta.

18

Naposletku, skladnost je glavna premisa koja prožima, obuhvata i zadržava elemente skulpture u jednoj celini uprkos prividnom sukobu masa i napetosti oblika. Ona je polazište ideja pre početka i nakon završetka dela – vid pročišćenja i dovođenja sila na svoju meru. U prepletu masa, oblika i šipki u sadejstvu praznine tzv. negativnog volumena, stoji delo u promišljenom strukturalnom sklopu, u celini sagledano, dovedeno do znaka i simbola; u svojoj biti vanvremensko, u formalnom smislu u potpunosti skladno. Vera Horvat-Pintarić ističe: „Oblikovni su elementi angažirani u jednom složenom sukobu, koji je zaustavljen u svom trajanju”. Ipak, prilikom samog zaustavljanja, ostvaruje se efekat tišine koji upliće sile izmirenja suprotnosti i napetost svodi na nivo izbalansiranih formi. Vrsta napetosti i nevidljivog sukoba koji lebdi jedino se jasnije percipira na delima većeg formata (Vertikalna kompozicija Ia, Komplementarne forme I, Raspeti oblici Ia, Forma pod pritiskom Ia). Voluminoznost nadvladava sklop masa pomerajući šipke u drugi plan, čineći kao da će se mase spojiti, skliznuti ili kao da nekim čudom prkose gravitaciji.

U ovome se može pročitati i životna zakonitost i proces koji od snažnih naboja, impulsa i ekspanzije vodi ka smirivanju i zatvaranju. Upoređujući sa razvojem oblikovnih rešenja njene skulpture, prepoznaje se i ova zakonitost, jer dolazi do transponovanja unutarnjeg psihičkog stanja u oblik. Olga Jevrić kao da na nesvesnom planu prepoznaje da svaka misao poseduje korespondentni oblik. Ipak, ona stvara razmišljajući o pojmovnom svetu, njihovim korelacijama i plodovima istih (Prostorne kompozicije, Komplementarne forme, Artikulacija prostora, Prostori u staništu).

Olga Jevrić istražuje elemente ideja, pojmova, emotivnih pejzaža i misli, pretvarajući ih u oblik spoznaje, dodeljujući im njihove slojeve substantnosti i vibracije. Posmatrajući skulpturu Olge Jevrić pomišlja se na ideju polariteta, muškog i ženskog, punoće i praznine, kretanja i mirovanja, zvuka i tišine (Komplementarne forme I). To su osnovni polariteti koji se upotpunjuju u odnosima sklada, napetosti, pritajene ekspanzije, impregniranosti ili zatvaranja i povlačenja (Forma pod pritiskom Ia, Raspeti oblici Ia). Jedan svet oblika koji transponuje ideje bića sa ravni unutarnjih uvida i spoznaja u kreacije materije, koje katkad deluju zaključano i skriveno, dok se nekad same nenadano razotkrivaju i snažno emituju poruku. Ipak, one u osnovi nisu mistifikovane, već stoje u svojoj uzvišenoj jednostavnosti. Elementi skulpture spajaju energiju prirodnih oblika s jedne strane i ljudske intervencije u vidu jasne logike s druge strane. Olga Jevrić se odlikuje jednom plemenitom crtom koja ukazuje na skromnost i jednostavnost postojanja. Iz takvih svetonazora se rodila i njena skulptura koja je dovoljna sebi i koja priča za sebe. Njoj nije potrebna publika. Ili kako ju je okarakterisao Miodrag B. Protić kao skulpturu koja „izgleda stvorena za velike razmere, za kamenite planinske vrhove koje tuku gromovi i bure; ne za salone. Mesto joj je u prirodnom i prirodno divljem ambijentu”.[3]

Ako se pogleda unazad na pređeni put umetničkog formiranja i stvaranja Olge Jevrić, ne može se zanemariti konzistentnost skulptorskog jezika i ideje koja nalazi obličje u svetu autonomnosti i umetnikove iskrenosti. Olga Jevrić ne spada u grupu umetnika koja svoju umetnost stavlja u službu samoafirmacije iz razloga samodopadanja i projektovanih marketinških planova. Ona nije umetnik projekat, ne koristi usud i volju za ciljeve izvan onih koji se ne zadržavaju na polju stvaranja, likovnosti i u njenom slučaju plasticiteta. Njena skulptura govori jezikom čiste likovnosti i estetske iskrenosti i u tom smislu je uslovno rečeno aristokratska i neuslovljena. Ideja njene umetnosti se može povezati sa impulsom koji se nikad nije želeo prilagoditi vladajućim strujanjima u umetničkoj praksi, već je postojala paralelno i u biti bila autonomna.

U vremenu i prostoru, ona crpi ideje i stvara refleksije stvarnosti iz iskrene potrebe za pročišćenjem i otelotvorenjem misli i osećaja u oblik. Njena umetnička istina je oslobođena primarne intencije obraćanja ili kritikovanja establišmenta i ne želi se dodvoriti oslanjajući se na kompromise. Zapravo, to joj nikad nije ni bila namera. U suštini, skulptura Olge Jevrić vrlo često nije dopadljiva, govori arhaičnim jezikom i u svojoj samorefleksiji je uronjena u slojeve bića koje pokušava transponovati u oblik, u konstruktivni ansambl, u ritam praznine i punoće, nadanja i determinisanosti. Prevazilazi granice sada i ovde, iako se u određenim ciklusima tzv. porodicama bavi problematikom određene ideje koja jeste vezana za prostor i vreme, za događaj ili ličnost (Primer Predloga za spomenik ili Portreta). Izvan uslovljenosti prostorom i vremenom, kao i tragičnim događajima II svetskog rata, ne može se shvatiti ni umetnost Olge Jevrić. Moglo bi se reći da je ona kristalizacija svega doživljenog na putu koji nije bio nimalo lagodan. Ona takođe nosi i delić duha ovog prostora koji je pronicljivo zapazio C. Doelman napisavši: „Njena forma je snažna, izgleda kao da se na njoj vide tragovi iz iskonskih vremena. Zaista, Olga Jevrić je bila inspirisana skulptovanim nadgrobnim kamenjem koje se nalazi u njenoj zemlji rasuto po grobljima iz prošlih epoha. Ta tema se najbolje oseća u njenom predlogu za spomenik koji je posvećen uspomenama na one koji su pali u borbama protiv Nemaca.”[4] Ješa Denegri, kao neko ko se najviše bavio delom Olge Jevrić, nasuprot tome ističe i rasvetljava njene duhovne razloge i nužnosti njene kreativne misije: „Bila je svesna duhovnih korena, kulturnih temelja i životnih uslova socijalne okoline iz kojih je njeno poimanje umetnosti proizilazilo, drevni nasleđeni i savremeni lično proživljeni duh mesta sopstvene sredine utisnuti su u dubinsko značenje ove skulpture.” [5]
[1] Tokom 1991. godine Olga Jevrić je učestvovala u radu 10. Internacionalnog simpozijuma skulpture u terakoti Terra u Kikindi.
[2] Olga Jevrić je skulpturu Za izotopni prostor II a (1992) poklonila Galeriji SANU u Novom Sadu, 2001. godine.
[3] Miodrag B. Protić, Olga Jevrić, Savremenici II, Nolit, Beograd 1964.

[4] Cornelis Doelman, De Biennale, Niewe Rotterdamse courant, Rotterdam, 5. VIII 1958, prevod u katalogu izložbe Umetnici članovi SANU, Beograd, 1980.

[5] Ješa Denegri, Olga Jevrić, Beograd, Topy, 2005, str. 65.