Aula novosadskog sajma, međunarodna izložba ART EXPO 2020, Hajduk Veljkova 11. Novi Sad. 03. – 09. mart 2020.
Lazar Trifunović (1958)
Livena u gvožđu i od starog gvožđa, ova skulptura je rodila i obnovila život na crnom pepelu ugašenog života; ona je izronila iz težnje čoveka da se održi danas i ovde, danas: u vremenu čija je prošlost zagušena zloslutnim oblakom atomske prašine a čija se budućnost nazire preko oblaka kao svetlost jednog, možda još nerpđenog sunca; i ovde: na zemlji ovoj i u njoj. Petrovićeve stravično šiljate i zubate spodobe i ratnici moderne Apokalipse, protagonisti su mita o našem dobu i herojske legende o čoveku.
Miodrag B. Protić (1962)
Petrovićeva umetnost je opora i tamno simbolična. Gledalac, dakle, nije saučesnik već svedok i posmatrač. Petrovićeva umetnost je, međutim, tako bogata misaonim i osećajnim podtekstom, tako puna strastvenog istraživanja, tako humana u svojoj osnovnoj pobudi, da je njena antihedonistička oporost u istoj meri estetska kao i moralna vrednost.
Ješa Denegri
Oblici u željezu Zorana Petrovića uneli su u našu posleratnu skulpturu jednu osetljivost, koja je do vremena njegove pojave bila u njoj i kao ideja i kao realizacija sasvim nepoznata. Ovo treba istaći, tim više, što je skulptura beogradskog kruga u periodu 1955-1958. godine, ako izuzmemo prodor u dubinu eksperimenta koji je na jednom drugom planu zacrtala Olga Jevrić, još nije bila pripremna da akceptira neke nove metode gradnje forme. Zato nam se Petrovićev skulptorski opus, ma koliko nam se u pojedinim momentima svog razvoja mogao učiniti nedovoljno pročišćenim, otkriva danas kao gest jedne savremene duhovne orijentacije, i upravo u toj težnji ka afirmisanju nekih novih iskustava i ideja, moramo sagledavati njegovo prevashodno značenje.
Sa neizmernim zadovoljstvom kopija pisma Zorana Petovića, slikara, vajara pisca i profesora, primljena je za muzejsku dokumentaciju Gradskog muzeja Vršac. Pismo je upućeno iz Beograda 15. oktobra 1994. godine Dušanu Belči, književniku, nekadašnjem direktoru vršačke Gradske biblioteke i velikom prijatelju slikara.
Kroz dogovor o otvaranju izložbe, Petrović objašnjava Belči svoje motive. U sadržaju pisma jasno se ogleda namera umetnika da sa predstojeće, planirane izložbe u Vršcu, formira kolekciju koja će kao poklon Muzeju ostati u Umetničkom odeljenju.
Poklon vršačkom Muzeju nije slučajnost. To je, pre svega dobro promišljen i emotivno obojen lični čin. U pismu su očigledni motiv poklonodavca vredne kolekcije našem Muzeju. Lični kontakti, poznanstva, učinili su da umetnik zavešta značajan broj radova Sterijinom gradu. Često je Petrović boravio u Vršcu, u poseti prijateljima, kolegama, nekadašnjim studentima, ili kao učesnik kolonije. Govorio je i pisao o gradu, ambijentu, prijatnim ljudima, Steriji, zanatima, gospodskim kućama i krivudavim ulicama, kibic-prozorima i sudbinama koje kriju ti isti prozori. Na prvoj strani pisma Petrović pominje nekadašnjeg studenta i sadašnjeg kolegu Javora Rašajskog, čijom su zaslugom i ličnim angažovanjem i pribavljeni radovi umetnika za tada Narodni muzej Vršac.
Sa ponosom se Petrović seća da je, 1970. godine, kao dramski pisac, za Selo Sakule, a u Banatu, primio na Sterijinom pozorju nagradu za komediografske fragmente. Predstava po ovom tekstu, kao i tekst Bećarca, u vršačkom pozorištu, pa i u Rumuniji (Temišvar, Arad), doživeli su brojna izvođenja i gostovanja. Takođe, u lepoj uspomeni ima jedno izlaganje u vršačkom muzeju: „…1966. godine imao sam u Gradskom muzeju za vreme direktorovanja pok. Rastka Rašajskog, a sjajnim angažovanjem koleginice Mire Mareš najgspodstvenije izlaganje u mom likovnom životu.“ Kao učesnik kolonije 10 vajara koji rade u metalu, seća se angažovanja kolege Santrača. Nakon rada u ovoj koloniji, 1984. godine, nekoliko radova Petrovića ostaje u dvorištu fabrike Briksol. Sa posebnom emocijom pominje svoje studente i postdiplomce. To su bili Petru Marina, Javor Rašajski i Toma Suhecki. „Svi ovi podaci bili su presudni za postavu ove sadašnje izložbe iz koje mislim da formiram-sobu legata Z.P.“, navodi Petrović. Na kraju pisma kaže: „Osećam veliku odgovornost za ovaj čin, prvo zbog slavnog Paje Jovanovića, a zatim zbog sjajnih brojnih likovnih umetnika u Vršcu, koji će i sami poželeti da osnuju legate.“
Izvod iz teksta Dragane Kuručev, Pismo prijatelju – darovi Sterijinom gradu, Glasnik muzeja Banata, Prilozi za nauku, kulturu i umetnost, broj 18, Pančevo 2016.
Zoran Petrović (Sakule,1921 – Beograd, 1996). Gimnaziju je završio u Pančevu. Diplomirao na Akademiji za likovne umetnosti u Beogradu na odseku za slikarstvo (1948) a magistrirao na istoj Akademiji u klasi Đorđa Andrejevića Kuna (1949). Neposredno posle okončanja studija postao je asistent a potom profesor. Na Akademiji likovnih umetnosti u Beogradu je radio sve do odlaska u penziju (1968). Bavio se slikarstvom, crtežom, grafikom, kolažom, skulpturom…
Bio je član grupe Samostalni od 1951. do 1953. i jedan od osnivača Decembarske grupe, gde je član od 1955. do 1960. godine. Bio je aktivan u radu vojvođanskih kolonija u Bačkoj Topoli,
Senti, Vršcu, Pančevu, Deliblatskom pesku. Inicijator je osnivanja Umetničke kolonije Ečka, 1956.
Izlagao je na brojnim grupnim izložbama u zemlji i inostranstvu, a 1961. bio predstavnik Jugoslavije na VI bijenalu u Sao Paolu u Brazilu. Tom prilikom je dobio nagradu za crteže Leirner fondacije. Imao je brojne samostalne izložbe u tadašnjoj Jugoslaviji, u Beogradu, Novom Sadu, Zrenjaninu, Nišu, Pančevu, kao i širom sveta, u Parizu, Veneciji, Londonu…
Dobitnik je brojnih nagrada. Njegova dela se nalaze u muzejima, galerijama i privatnim kolekcijama širom sveta.
Dela Zorana Petrovića se nalaze u mnogim muzejima i galerijama. Pančevu, gradu svog školovanja, ostavlja legat od preko 300 radova. U Gradskom muzeju Vršac nalazi se legat sa preko 50 njegovih crteža, kolaža i skulptura. Proglašen počasnim građaninom Vršca aprila 1996. godine.
Pored likovne umetnosti bavio se i književnim stvaralaštvom. Mnoga njegova dela su doživela svoju dramatizaciju i izvođena su u brojnim pozorištima. Seriju od sedam emisija Banatska kazivanja (monodrame) emitovala je TV Beograd. Po njegovom scenariju je snimljen i film Hitler iz našeg sokaka.
Ovaj projekat je realizovan uz podršku Gradskog muzeja Vršac