Galerija Bel Art u saradnji sa Muzejem vojvođanskih Slovaka, povodom 24. međunarodne izložbe umetnosti Art Expo Novosadskog sajma, priredila je izložbenu postavku ,,Geometrijska apstrakcija u likovnoj umetnosti vojvođanskih Slovaka”. Izložba je bila postavljena u Auli Master centra Novosadskog sajma i činila su je dela umetnika: Mira Brtka, Jozef Klaćik, Rastislav Škulec, Marjan Karavla, Danijela Trijaška i Emilija Valenćik. Autori izložbe su Sava Stepanov, likovni kritičari i Vladimir Valenćik, istoričar umetnosti. Izložba je realizovana uz podršku Pokrajinskog sekretarijata za kulturu i javno informisanje i odnose sa verskim zajednicama AP Vojvodina.
Izložba je trajala od 05. do 11. marta.
U krugu umetnika Slovaka koji deluju u Vojvodini, Mira Brtka (1930-2014), Jozef Klaćik i Rastislav Škulec – razvili su višedecenijske geometrijske opuse. Iako se radi o umetnicima višeslojnih interesovanja (skulptura, instalacije, ansamblaži, konceptualna umetnost i dr.) geometrijska rešenja su izrasla u prepoznatljivi specifikum njihovih umetničkih akcija. Kod Brtke, Klaćika i Škuleca uvek se radi o forsiranju tipično modernističkog delovanja u kojem se geometrija kao pikturalni koncept usmerava ka ostvarenju estetskih načela, dok se geometrija kao princip nameće društvu kao priziv etičkih normi i ideala. Uz Klaćika i Škuleca, na današnjoj umetničkoj sceni svojim geometrijskim ostvarenjima posebno se izdvajaju slikar Marjan Karavla i grafičarke Danijela Trijaška i Emilije Valenćik.
*
Mira Brtka (1930-2014) zauzima važno mesto u tokovima srpskog modernizma. Njeno minimalističko i geometrijsko slikarstvo nastaje u Rimu šezdesetih godina, u vreme kada je Rim bio istinski centar svetske i evropske savremene umetnosti. Njene slike iz šezdesetih godina predstavljaju najčistiji oblik visokomodernističkog koncepta u vojvođanskoj umetnosti druge polovine XX veka: Istovremeno, upravo taj deo Brtkinog opusa predstavlja fundament iz kog započinje latentna linija modernosti u umetnosti vojvođanskih Slovaka. Tokom osamdesetih godina Brtka se udaljila od radikalnog modernizma zabavljena brojnim mogućnostima i izazovima post-modernističkog obilja. Geometrijskoj varijaciji modernizma vratila se neposredno nakon 2000-te godine, kada slika seriju svedenih crno-plavih slika. U poslednoj decenijisvog stvaralaštva, Brtka je naslikala poveći ciklus belih slika.
Jozef Klaćik (1949) nakon studija u Bratislavi, vraća se u Novi Sad i odmah se uključuje u tokove vojvođanske umetnosti. U svojim asamblažima iz tog vremena posvećuje se karakterističnoj strategiji ,,citata”, štampa monotipije sa lapidarnim prizorima izdvojenih pradmeta (kravate, kašike i sl.), istražuje u domeni fotografije, kseroks-a i drugih, tada – ,,novih medija”. Krajem XX i početkom XXI veka, Kalćik ustanovljava izrazito geometrijsko slikarstvo. Nakon 2000-te Kalćik, Kalćik svoje geometrijske slike ,,unapređuje” u prostorne objekte, na taj način definiše formu koja ,,izlazi” u prostor. Slika se pretvara u svojevrsni reljef formiran od ,,podignutih” jednostavnih, monohromnih, ravnih i dobro ritmizovanih kosina. Stav o slici-objektu Kalćik redikalizuje serijom novih ostvarenja. Bojene letve, kvadratne, pravougaone i kružne ploče umetnik spaja u konstrukte koji poseduju specifičnu geometrijsku uređenost, pri čemu nam pokazuje da je moguće ideju geometrije učiniti konkretnom, postojećom, primenljivom i stvarnom.
Radoslav Škulec (1962) svoju stvaralačku avanturu započeinje krajem osamdesetih godina prošlog veka, kada je kao student noosadske Akademije umetnosti učestvovao u pokretanju ,,Žute kuće” (1988), jedinstvene asocijacije mladih novosadskih umetnika bliskih duhu tada aktuelne (neo)ekspresionisičke ,,umetnosti osmadesetih”. Krajem osamdesetih i početkom burnih devedesetih godina, Škulec se okreće skulpturi. 1990. započinje seriju geometrijskih slika. Radi se o svedenim linearnim skulpturama, o traganju za skladom i dobrim odnosima unutar slike. Naslov slike ,,Naši su životi kao Švajcarska” (1991) razotkriva razloge umetnikovog posvećivanja geometriji. Škulec se svojim slikama priklonio nastojanjima koja su aktuelna još od vremena Bauhausa, Mondrijanovog neoplasticizma i De Stijla, kojima su umetnici nastojali da geometrijsku sliku preporuče kao estetski model za preuređenje sveta. Škulecova slikarska aktivnost prekinuta je 1996-te, a nastavljena 2008. godine. Od tada ovaj umetnik uporedo sa skulptorskim radom ponovo slika – geometrijske slike. Njegova geometrija zasnovana je na organizovanju skladnog protoka uporednih linija-traka, te na strukturiranju linearnih prepleta. U današnjem vremenu (2017-2018) Škulec se bavi slikama konstruktima. On sklapa monohromne površine velikih formata u skladne celine. Ovim slikama-sklapalicama on sugeriše mogućnost izbora, opredeljenja i odluke.
Marjan Karavla (1970) svoj umetnički rad započeo je tokom poznih devedesetih godina. Na našoj umetničkoj sceni on se afirmisao ekspresivnim i dinamično razvijenim kompozicijama u kojima su figurativni prikazi postupkom redukcije svođeni na autentične asocijativne likovne predstave. Kasnije, „provlačeći“ svoje slike i crteže kroz kompjuter, redukcija postaje strožija a prizori slika svedeniji i apstraktniji. U jednom trenutku Karavla dospeva do geometrijske jednostavnosti i minimalizma. Kompjuterski predlošci su, potom, prevođeni u slikarska geometrijske ostvarenja mondrijanovskog tipa – te na njegovim platnima dominiraju jasne i „čiste“ osnovne boje, čvrsto struktuirane vertikale i horizontale, skladne kompozicije. Karavla svoju svoju (neo)modernističku sliku integriše u svet slika današnjeg medijalizovanog sveta.
Geometrizam grafika Emilija Valenćik (1992) je utemeljen na strogoj redukciji viđenog. Ta redukcija je dosledna te je u njenim svedenim formalnim rešenjima skoro nemoguće prepoznati poreklo tih geometrijskih površina, no u ovim listovima kao da još uvek titra latentni duh svakodnevlja, čak je moguće govoriti da na svim tim površinama postoji skrama nataloženih čovekovih tragova… Koncept prezentacije grafika je zasnovan na poštovanju pomenute slojevitosti površina, te na njihovom struktuiranju „po visini”. Takvom strukturom, iz grafike u grafiku, mlada umetnica konstituiše svojevrsnu grafičku instalaciju zanimljivog poetskog naslova „Stepenice za nebo”. Emilija Valenćikova se, kao mlad umetnik, ne zadovoljava klasičnim geometrijskim i grafičkim rešenjima, iako unutar svakog lista dosledno poštuje principe geometrije. U našem vremenu, u dobu globalne medijalizacije života i umetnosti, mlada grafičarka nastoji da „izađe iz medija“, da iznađe personalno rešenje, da iskaže vlastiti stav i odvede svog posmatrača u nove prostore poetskog promišljanja sveta u kome živimo te da svojom umetnošću nametne jedan drugačiji model ponašanja i egzistiranja.
U aktuelnom trentku na sceni je zapaženo prisutna mlada grafičarka Danijela Trijaška (1980) . Radi se o sklopovima geometrijskih bojenih polja, o kompozicija sastavljenih od trouglastih formi. U tim grafikama je potpuno došla do izražaja umetničina sposobnost da svaki povod pretvori u autentičnu likovno-grafičku celinu. Geometrija Triaškove je inicirana realnim prizorima: do pojednostavljenih geometrijskih kompozicija, umetnica je stigla doslednom redukcijom domicilnog pejzaža. Prvobitni motiv je – vojvođanski predeo, ravnica, uređene poljoprivredne parcele. Na to upućuje i kolorit koji je definisan prijatnim odnosom crne, crvene, umbre (boje zemlje) te zelene i žute (pejzažno rastinje). U pojedinim svedenim prizorima Triaška pravilnim crtama nagoveštava i prikaz „lenija”. No, iz grafike u grafiku, stalna umetničina zagledanost u ravnicu je odvodi do čistih bojenih ravnina/površina u grafičkoj predstavi. Sve je to urađeno sa puno likovne senzibilnosti i odmerenosti, čak se može govoriti o svojevrsnoj likovno-grafičkoj eleganciji.