Galerija Bel Art
28.novembar – 14. decembar 2018. godine
Najnoviji ciklus radova Danila Vuksanovića pod nazivom Vojvođanski Antej / Mit i trauma predstavlja interpretaciju određenog aspekta umetničkog dela našeg čuvenog slikara Milana Konjovića (1898 – 1993), u godini kada se obeležava 120 godina od njegovog rođenja. Na izložbi će biti predstavljeni kolaži, slike, objekti, fotografije na pleksiglas kocki, tekstovi, navijački šalovi sa Konjovićevim potpisom, tuba crne boje izlivena u bronzi koju je najradije koristio, ali i stariji radovi na temu maestrove ličnosti (Vuksanović je za ovu priliku radio kolaže na lesonitu, Konjovićevoj omiljenoj slikarskoj podlozi).
Polazište za ovaj ciklus, Vuksanović pronalazi u mitskom karakteru Konjovićevog rada i života, u krizama koje su ga formirale kao i u načinu transformacije stvaralačkog rada skrojenog prema potrebama konstruisanja mita kojeg je o sebi i o svom radu uspeo da stvori. Unutar složene teze o stvaranju ovog mita, o metodologiji njegovog stvaranja, razlozima nastanka i posledicama koje su njegov nastanak tesno uslovile nalazi se knjiga Lazara Trifunovića Stvarnost i mit u slikarstvu Milana Konjovića. Aspekti za razumevanje složenog procesa nastanka umetničkog dela – slike, Trifunović je pojasnio u konstataciji da suština komunikacije Konjovićeve slike predstavlja mit o vojvođanskom Anteju koji je učvršćen ritualnim proslavama 1958, 1966, i 1973. godine, kada je mitska priča zaokrugljena u jedinstvenu ideološku celinu.
Lik Lazara Trifunovića na Vuksanovićevim kolažima daje polovinu svog lica upravo Konjoviću, stvarajući tako simbolički amalgam koji je proistekao iz njihovog prirodnog odnosa na relaciji slikar-tumač, zasnovanog na čuvenoj polemici kao izuzetnom nasleđu naše umetničke tradicije. Ta polemika u Vuksanovićevim „komentarima“, pretvorena u privatnu mitologiju, poprima dominirajuću ulogu i postavlja aktuelna pitanja o autorskom u savremenoj umetnosti.
Ključ, priča
Fijaker je išao polako glavnim sokakom.
Vodonoše su posedale uz crkvenu ogradu da se odmore.
Jeli su lubenice. U porti su deca mlatila krpenjaču pokraj epitafa.
U letnjem danu, svi su živeli lagano.
Tog vikenda su deca crtala kredama po asfaltu nanizani uz nakaradno zdanje robne kuće. Bilo ih je mnogo, svako je dobio ograničeno parče betona i zadatu temu. Pored njih tiskalo se mnoštvo ljudi – u prijatnoj dokolici. Pokraj socijalističko-realne građevine monotonog zabata uskomešala se grupa ljudi. Čovek sa šeširom u dotrajalom štofanom odelu pevao je staru romantičnu pesmu. Uz njegove noge ležao je omanji lokalni prosjak s ispijenim unučićem u levoj ruci. Publika ih je promatrala kao u nekom kabaretskom performansu. Čovek sa šeširom u teget odelu imao je lice potamnelo od muke i pića, istovremeno. Uporno je recitovao stihove podižući levu ruku u pravcu svetođurđevskog hrama. Nakon nekoliko nepristojnih dobacivanja, svi su se razišli.
Ostala su samo deca sa svojim utešnim nagradama, drvenim i vodenim bojicama i prikladnim knjigama. Hitro su krenuli svojim kućama da obraduju najmilije. Usput se nisu osvrtali ili skretali pogled, kao što su inače imali običaj da čine.
Jedan od njih, zastao je na trgu bez znamenja posprdnog nadimka i pogledao u latinske brojke na tornju Gradske kuće. Preslišao se u sebi (MDCXVLII…) i krenuo dalje. U tom trenutku prišao mu je pogrbljeni visoki starac i koščatom rukom pomazio ga po glavi. Upitao je: Šta to nosiš u ruci?Drvene bojice, treću nagradu – odgovorio je dečak uzbuđeno.Za šta si tu nagradu primio? Starac zapita. Za crtež kredama, tamo na glavnoj ulici, reče dečak. Fino, baš fino – uzvrati starac. A reci mi, da li znaš dečače, čim letnji pljusak padne, tvog crteža više neće biti?Zapita još jednom, tajnovito. Kako to mislite? Zatrepti dečak, stežući u rukama pakovanje drvenih bojica. Lepo, sve što si nacrtao nestaće, baš kao što će i te drvene bojice jednom da ti se istroše. Dodade patetično starac i izvadi iz džepa jedan ključ, stari i veliki. Evo ti, uzmi ovaj ključ i čuvaj ga, jer ćeš jednog dana naići na zaključana vrata. Tada se priseti ovog ključa što sam ti dao, i otključaj vrata ispred kojih ćeš stajati. Dečak zbunjeno ispruži ruku i uze stari, veliki železni ključ. Starac se okrete i poguren odšeta bez pozdrava.
Dečak je pošao kući, zamišljen i sretan u isti mah, ponavljajući u sebi reči koje mu je starac maločas govorio. Kada je stigao kući, otac ga je upitao za ishod takmičenja u crtanju na glavnoj ulici. Odgovorio mu je da je dobio treću nagradu, i za nju – drvene bojice. Otac uzvrati kobajagi razočarano – samo treću nagradu? Dečak se jako rastužio. Onda mu je pokazao ključ koji je od starca dobio. Otac mu je rekao kako misli da zna o kom starcu je reč. Dečak ga je opisivao. Otac ga prekide i reče: To je naš veliki slikar. Dao ti je ključ tajne. Ključ gledanja, posmatranja. Ključ slikarskog sveta. Samo, još je rano o tome pričati. Moraš biti strpljiv, vredan i radoznao. I znaj, nagrade ne čine umetnički život iako su svima potrebne. I nemoj se ljutiti na mene. Bila je to šala za koju si ti mali da razumeš.
Tata, a kada ću ja stati ispred zaključanih vrata? Upitao je dečak. Vrata će ti sine, uglavnom biti otvorena. Samo vrata tajne će ti stajati na putu. Za njih ćeš imati ključ. Sada idi u sobu i počni da trošiš drvene bojice, nagradne, i crtaj, dok crtaš bićeš bliži tajni. A za kišu o kojoj ti je starac pričao, ne brini.
Od tada, dečak je sanjao isti san godinama. Sanjao je kako je zastao na obali velike i mutne rekea iz ruku mu je ključ u vodu ispao. U tom času izronio je iz vode princ Čuja, dobri mladi zmaj koji mu je ključ na vezicu nakačio i oko vrata obesio.
Budio bi se veseo svakog jutra, decenijama.
