Joko, Lenon, Tito – jedna konceptualistička akcija
tekst: Sava Stepanov
Juna 1968. godine Joko Ono i Džon Lenon su u Konventriju zasadili dva žira za svetski mir. Namera im bila da u okružju konventrijske katedrale izraste hrast-živa skulptura oko kojeg je bila predviđena i kružna baštenska klupa. Taj jednostavni gest, međutim, poseduje kompleksnu mentalnu i konceptualnu podlogu: dvoje umetnika su zamislili da sadnjom dva žira simbolično usaglase Istok (koji svojim personalnmim, umetničkim habitusom i poreklom predstavlja Joko Ono) i Zapad (ovaploćenog u ličnosti i stvaralačkoj delatnosti Džona Lenona), koji su inače suprotstavljenih različitim senzibilitetima, kulturama, filozofijama, religijama, te socijalnim, ekonomskim i političkim karakteristikama i, u to vreme, čak hladnoratovskim konfrontacijama. Nažalost, ovaj njihov rad će veoma brzo biti uništen jer su ljubitelji Bitlsa izvadili žirove, uzeli tablu koja je obeležavala taj umetnički čin, a potom je Lenon zamolio svog vozača da odnese i kružnu belu baštensku klupu…
No, tom destrukcijom ova mala i naizgled neslavna epizoda jednog umetničkog projekta nije okončana. Već tokom sledeće godine akcija „Acorns“ (Žirevi) dobija svoj nastavak. Koncepcija je proširena. Umetnički par Ono-Lenon je svoj projekat proširio do univerzalnog značaja poslavši na adrese pedesetak svetskih lidera paketiće sa po dva žira, uz molbu da u svojim okruženjima zasade hrastove kao „žive skulpture“ za svetski mir… Reifikacija njihove umetničke ideje se, te godine, potvrđivala uzvratnim protokolarnim pismima sa „izveštajima“ o zasađenim žirovima, a svih ovih godina, posle 1969-te, rasli su hrastovi – žive skulpture na različitim stranama sveta. Dva žira su, u pozno leto 1969. godine, stigla na adresu predsednika tadašnje SFR Jugoslavije, i upravo od tada – raste i razvija se hrastovo drvo u dvorišnom arborijumu (bivše) rezidencije Josipa Broza Tita u Beogradu.
U osnovi, tako su izgledali vidljivi obrisi jedne umetničke ideje. Zapravo, radi se o konceptualističkoj akciji: ovde umetničko delovanje nije usmereno ka ishodovanju samog umetničkog objekta nego je jasno konceptualno usmereno ka javnom političkom delovanju… Čini se da je ovom akcijom konceptualna umetnica Joko Ono objedinila svoju umetničku aktivnost sa stvaralaštvom Džona Lenona… Kao i Lenonova muzička aktivnost i njena umetnost je već bila zapažena nekoliko godina ranije, posebno performans „Komad sa sečenjem“ koji je premijerno izveden u Kjotu a ponovljen u Tokiju leta 1964. godine, te ponovo izveden i u Njujorku naredne godine – kao protestna umetnička akcija protiv rata u Vijetnamu. Ovaj performans i njene samostalne izložbe u Galeriji AG u Njujorku (1961) te u Galeriji Indika u Londonu (1966) na kojima izlaže radove koji su, takođe, iziskivali interakcijsku aktivnost posmatrača prema umetničinim uputstvima, afirmisali su je kao umetnicu nekonvencionalnog izraza kojim se izjednačavaju umetničke i životne manifestacije. Zbog specifičnih postdadističkih, dišanovskih ideja i bliskosti sa umetničkim aktivnostima svojih savremenika Nam Džun Pajka (Nam June Paik, 1932), Jozefa Bojsa (Joseph Beuys, 1921 – 1986), Džona Kejdža (John Cage, 1912-1992) i drugih njeno stvaralaštvo postaje značajna činjenica savremenih tendencija u umetnosti šezdesetih godina prošlog veka. Aktivnost Joko Ono se često povezuje sa konceptom fluxus pokreta, iako nije prihvatila poziv osnivača Grupe Fluxus Georga Maciunasa (George Maciunas, 1931-1978) koji se zalagao za društvene, političke, filozofske i umetničke promene kroz estetizaciju svakodnevice i deestetizaciju umetnosti“. Istovremeno, fluksusovcima i umetnici Joko Ono je zajedničko „osećanje da su granice umetnosti mnogo šire nego što nas u to uveravaju konvencije“ kako to konstatuje Džorž Breht (George Brecht, 1926) u svom tekstu „Nešto u vezi s Fluksusom“.
Svoju fluksusovski intoniranu umetnost Joko Ono je, krajem sedme decenije, povezala sa stvaralaštvom Džona Lenona, sa njegovom „bitlsovskom“ pop i rok muzikom, poezijom, mirovnjačkim aktivizmom. Pozne šezdesete u kojima se sve to dešava, izuzetno su uzbudljive, pune protesta i elana mladih u borbi za ljudska prava, mir u svetu, za nove vrednosti… Protestuje se protiv militarizma (Vijetnam), protiv snažnih etatističkih stega (studentske demonstracije širom sveta), protiv autoritarnog društvenog ustrojstva… Nosioci tih protesta pripadaju generaciji koja je svoje političke stavove izražavala kroz pripadnost subkulturnim manifestacijama. Popularna muzika, pogotovo rokenrol, jeste simbol mladih a Džon Lenon je, svakako, najuticajniji roker tog vremena. „Bitlsi ni u kom pogledu nisu važili za političku grupu. Ali je Lenon to preokrenuo 1967. godine kada je javno osudio rat u Vijetnamu, uprkos snažnom protivljenju tadašnjeg menadžera Brajana Epstajna. Od tada nadalje, više nije bilo povratka. Ma koliko da je Lenon odbacivao političke ideologije, on je pored svega ostao kruti protivnik autoriteta, podržavalac različitih pokrete za jednakost i pravdu. Ostao je, međutim, upamćen po svojim mirovnim naporima“ (Bobi Maler).
2.
Tokom 1969. godine, Joko Ono i Džon Lenon su realizovali nekoliko akcija/događanja koja su svakako njihova najznačajnija zajednički ostvarena konceptualistička dela:
a) Te godine oni su poslali paketiće žireva (Acorn Event) brojnim svetskim liderima i hrastovi, zasađeni po njihovim instrukcijama, počeli su da se razvijaju u svojevrsne žive skulpture na različitim stranama sveta podignute – u ime mira.
b) Neposredno posle venčanja na Gibraltaru, Joko i Džon Lenon daju svoj čuveni višednevni intervju u krevetu (Bed In) – u sobi 902 amsterdamskog Hotela Hilton (23-31. mart) a potom i u Montrealu u Hotelu Kraljica Elizabeta (26. maj – 2. juni 1969) – svakodnevno govoreći novinarima o miru u svetu. Tokom montrealske akcije Lenon je napisao svoju čuvenu pesmu Dajte šansu miru (Give Peace a Chance) koju će premijerno izvesti na singlu sa Plastic Ono Band-om. Pesma će ubrzo postati prava mirovnjačka himna. „Bio sam srećan kada je antiratni pokret u Americi prihvatio pesmu Dajte šansu miru jer sam je napisao misleći na njih… Osećao sam obavezu da napišem pesmu koju ljudi mogu da pevaju na demonstrcijama“ rekao je Lenon u intervjuu datom novinaru Robinu Blekburnu.
c) Terminom Bagizm (Bagism) dvoje umetnika je označilo svoja nastojanja da se prevaziđu razlike među ljudima. Potrebno je ponašati se kao da svi prekriveni istim vrećama – džakovima, tako da se „prekriju“ sve razlike među ljudima (rasne, polne, verske, političke, ekonomske, zdravstvene), razlike na kojima se zasnivaju radikalističke političke doktrine koje izazivaju brojne nepravde i neprilike u svetu. U nekoliko navrata davali su intervjue sa vrećama navučenim preko glave…
d) Konačno, pred Božić, decembra 1969. godine, oni ističu postere sa tekstom „Rat je gotov! – ako ti to želiš. Srećan Božić od Džona i Joko“ (War is ower! If You want it. Happy Christmas from John & Yoko), istovremeno u Londonu, Njujorku, Los Anđelesu, Parizu, Rimu, Atini, Montrealu, Torontu, Tokiju, Hong Kongu i Porto of Spain-u na Trinidadu. Isti tekst je bio umnožen na razglednicama a štampan je u brojnim svetskim novinama i objavljen na radio stanicama.
Dakle, tokom šezdesetih godina Joko Ono i Džon Lenon realizuju seriju ostvarenja koja su akcionističkog, aktivističkog umetničkog karaktera. U tom periodu, internacionalnoj sceni snaže manifestacije novog shvatanja umetnosti, umetnosti koja je zasnovana na modernističkim načelima ali kojima se nastoji, baš kao kod Ono i Lenona, da se u uslovima hladnoratovske blokovske konfrontacije iznađu adekvatni modeli vlastitog delovanja u svetu. U tom smislu oni, među prvima, zahvaljujući rano stečenom ugledu svojevrsnih „pop-ikona“, svojoj umetnost uspevaju da obezbede univerzalnu „vidljivost“ i delotvornost. Njihovi umetnički postupci imaju ono što Akile Bonito Oliva (Achille Bonito Oliva) formuliše kao „brzu senzitivnost interpretiranja novih sredstava umetničkog stvaranja i njihovu kritičku refleksiju“
3.
U jednu od umetničkih akcija popularnog para uključen je i Josip Broz Tito, tadašnji predsednik SFRJ. Među svetskim liderima kojima su Joko Ono i Džon Lenon poslali dva žira sa molbom da zasade hrast – živu skulpturu, našla se i njegova adresa. U oktobru 1969. godine, žirevi su zasađeni u dvorištu rezidencije predsednika Republike, u Užičkoj ulici u Beogradu. U neposrednoj blizini nekadašnjeg Muzeja 25. maj (danas Muzej istorije Jugoslavije) i čuvene Kuće cveća, postoji visoki četrdesetjednogodišnji hrast.
Tako je voljom slavnog umetničkog para predsednik Tito, sasvim nenadano, „učestvovao“ u tokovima najaktuelnije umetnosti. Njegovi porivi su, verovatno, bili drugačije prirode. Pragmatični političar je „odobrio“ sadnju hrasta – žive skulpture u arborijumu rezidencijskog parka, prevashodno kao zagovornik mira i, kako se to tada kvalifikovalo: miroljubive koegzistencije…
No, da li je Josip Broz bio „senzibiliziran“ za ovakvu umetničku aktivnost? Odgovor može biti dvojak. Jer, njegovo „bavljenje umetnošću“ – teorijsko i praktično – upravo tih istih šezdesetih godina prošlog stoleća, navodi na oprečne podatke i zaključke.
U svojoj novogodišnjoj poruci pred 1. januar 1963. godine, Tito je najavio svoje „nezadovoljstvo stanjem u našem kulturnom i moralno-političkom životu… naročito u književnosti i umetnosti uopšte“ a već 24. januara, u govoru na Sedmom kongresu Narodne omladine Jugoslavije, izražava svoje shvatanje umetnosti: „Ja nisam protiv stvaralačkog traženja novog, recimo u slikarstvu, skulpturi i drugim umjetnostima, jer to je potrebno i dobro. Ali ja sam protiv toga da dajemo novac zajednice za neka takozvana modernistička djela koja nemaju nikakve veze sa umjetničkim stvaralaštvom, a kamoli sa našom stvarnošću. Sa umjetničke strane, u modernom slikarstvu ima i značajnih djela, ponekad i trajne vrijednosti, ili takvih koja predstavljaju dekorativnu vrijednost, ali ipak ima i onoga što nema nikakve umjetničke vrijednosti. I baš ta djela bez vrijednosti znatno su danas zastupljena na našim umjetničkim izložbama i naturaju se, za skupe pare, raznim ustanovama. Ko je onda kriv što je počela da preovlađuje takva kvaziumjetnost? Svakako oni koji kupuju takva kvaziumjetnička djela i troše na njih državni novac, dajući ponekad i nagrade i slično. Ako neko hoće da se bavi takvim slikarstvom ili skulpturom, neka to čini za svoj trošak, zajedno sa onima koji zastupaju pravac ultramodernističke, apstraktne umjetnosti. Zar naša stvarnost ne pruža dovoljno bogat materijal za stvaralački umjetnički rad? A baš njoj najmanje posvećuje pažnje veliki deo mladih umjetnika. Beži se u apstrakciju, umjesto da se oblikuje naša stvarnost… Razumije se da tu ne može biti govora o nekakvoj administrativnoj intervenciji. Ipak, javnost ne bi smjela biti pasivna prema tim problemima.“
Tito je još jednom, u svom čuvenom govoru u Splitu 1963. godine, ponovio slične kritičke stavove o savremenoj umetnosti. Ljubljanski teoretičar umetnosti Jure Mikuž razlog ovakvoj reakciji vidi i u sličnom govoru koji je, 1962. godine, imao Hruščov govoreći sovjetskim umetnicima, jer se radi o vremenu znatno poboljšanih rusko-jugoslovenskih političkih odnosa… Bilo kako bilo, Titova reakcija na modernizam bila je negativna, čak i kada se radilo o svojevrsnom „dobrom“ sklopu odnosa umetnost-kultura-ideologija-politika, kako to vide istoričari i estetičari koji predlažu temine socijalistički modernizam i socijalistički estetizam za karakteristične pojavnosti u srpskoj i celokupnoj jugoslovenskoj umetnosti poznih pedesetih i ranih šezdesetih godina…
U istoj deceniji Tito se i „praktično“ predstavio kao „umetnik“. Naime, njegova pasija prema fotografiji je bila primetna. Često je viđen (i snimljen) sa fotoaparatom, pri snimateljskim aktivnostima. To je podstaklo članove Foto savez Jugoslavije: načinjen je izbor iz Titovog fotografskog opusa te su mu priređene tri samostalne izložbe – u Videm-Krškom oktobra, a Mariboru novembra 1962. godine, a potom i Sarajevu, aprila 1963. godine. Radi se o tipično amaterskim fotografijama na kojima je, sasvim moguće, prepoznati talenat čoveka koji je shvatio osnovne medijske obrise te je vidljivo njegovo nastojanje da ostvari izraz kojim objedinjuje realističko-dokumentarističke i estetske značajke fotografske slike. U nešto poznije nastalim polarioidima Tito slično reaguje, ali je primetna jedan intimniji i subjektivistički pristup motivu… Naravno, valja zaključiti da Titovu fotografsko stvaralaštvo, ma koliko obimno bilo, nikako ne treba razmatrati kao seriozni umetnički opus. No, iako je sve ostvareno na nivou ljubiteljskog bavljenja fotografijom, ostaje činjenica da se nekoliko njegovih fotografija nalaze evidentiranih u Muzeju moderne umetnosti u Njujorku, što svakako zavređuje pažnju, pa makar se radilo o svojevrsnom kuriozitetu…
P.S.
Na kraju, vredno je upozoriti i na jedan od mogućih razloga koji je opredelio Joko Ono i Džona Lenona da u svoj spisak za Acorn Event uvrste i Josipa Broza. Naime, u jednom intervjuu datog novinarima Tariku Aliju i Robinu Blekburnu za časopis Red Mole, 1971. godine, oni u određenom kontekstu, svojim kombinovanim odgovorima, pominju Jugoslaviju:
Robin Blekburn: Čini se da tvoj zahtev za estetskim preispitivanjima svakodnevnog života proističe iz insistiranja da umetnost ne sme biti utamničena u muzejima i galerijama, zar ne?
Joko Ono: Upravo tako. Želim da potaknem ljude da se oslobode stiska u kojem ih drži sistem. Ne treba da se plaše da sami stvaraju – zato se trudim da stvari koje radim budu otvorene i da ljudima omogućim da sami nešto promene i dodaju. Jer, u suštini postoje dve vrste ljudi: oni koji su sigurni u sebe jer su stvaralački sposobni i oni koji su demoralisani, koji nemaju samopouzdanje, koji nemaju mogućnosti da stvaraju – nego samo prihvataju naredbe. Sistem voli ljude koji nisu spremni da preuzmu odgovornost i nemaju samopoštovanja.
Robin Blekburn: Pretpostavljam da je u tome suština radničkog samoupravljanja…
Džon Lenon: Zar to nisu probali u Jugoslaviji; oni su se otresli Rusa. Voleo bih da odem tamo i vidim kako to funkcioniše…
4.
Izložba Joko Ono, Lenon, Tito – jedna konceptualistička akcija svojim eksponatima ukazuje na jedan sasvim specifičan umetnički gest iz poznih šezdesetih godina dvadesetog veka. U skladu sa tadašnjim umetničkim tendencijama Joko Ono i Džon Lenon su nastojali da ostvare angažovane umetničke poruke. To što su u akciju bili uključeni Tito i drugi značajni svetski lideri – pokazuje univerzalnost njihove umetnosti, autentičnost i delotvornost konceptualističkog stava umetnost = život, i iskrenost želje da se ostvari jedan bolji i humaniji svet.
Novi Sad, krajem marta 2010.