29. avgust 2014
Dunavski dijalozi, novosadski festival savremene umetnosti, u svom naslovu sadrži Dunav kao geografski pojam, ali, još značajnije, i kao metaforu i podsticaj za susret i dijalog kultura i umetnosti zemalja Nemačke, Austrije, Slovačke, Mađarske, Hrvatske, Srbije, Rumunije, Bugarske, Moldavije i Ukrajine. Namera Galerije Bel Art, inicijatora i priređivača Dunavskih dijaloga 2013 jeste da ustanovi Novi Sad kao grad susretanja, prezentovanja i filozofiranja aktuelnih umetničkih ideja i sadržaja, kao priliku za međusobno upoznavanje, saradnju, komparaciju, razmenu i uvažavanja različitosti umetnika i umetnosti kulturološki bogatog i raznovrsnog evropskog regiona. Upravo podunavski region može biti reprezentativan uzor za sagledavanje aktuelnih zbivanja i tendencija, jer nam geografski princip pruža mogućnost upoznavanja umetnosti najrazvijenijeg dela Evrope, ali i područja gde je još uvek važno problematizovanje teme tranzicije. Ideja dijaloga na Dunavu ima svoje snažne korene, jer su tokom istorije međusobne saradnje i uticaji bili mnogostruki u umetnostima Podunavlja i srednje Evrope. Školovanja umetnika iz podunavskih zemalja u velikim centrima poput Beča, Minhena i Budimpešte značajna su činjenica naših istorija umetnosti. Razmenjivale su se izložbe, a mnogi umetnici ovovremenskog senzibiliteta menjali su svoja staništa, umetničke navike i izraze.
Projekat Dunavskih dijaloga je zamišljen kao mozaička manifestacija multimedijalnog tipa koja se istovremeno realizuje u/na različitim galerijskim i alternativnim prostorima. Slike, skulpture, performansi, projekcije video radova, izložbe umetničkih zastava, instalacije, tribine i radionice, prisustvo brojnih umetnika, kritičara i publike čine jedinstven i dinamičan umetnički ambijent.
Umetnički direktor poziva selektore za grupne izložbe, svaka zemlja se predstavlja pojedinačnom izložbom, a zanimljivost Dunavskih dijaloga su dijaloške izložbe domaćih umetnika sa umetnicima iz jedne od podunavskih zemalja, koja na taj način dobija status partnera manifestacije.
Želja nam je da u budućim festivalskim izdanjima ovaj koncept proširimo na druge gradove duž Dunava i da kontinuirano okupljamo umetnike, istoričare i teoretičare umetnosti, galeriste, kolekcionare, ljubitelje i publiku, te da u razmeni ideja i energija promišljamo, istražujemo i definišemo specifičnosti, sličnosti i različitosti aktuelne umetnosti regiona.
Tokom avgusta i septembra 2013. Novi Sad je bio značajno stecište savremene umetnosti. Zahvaljujući selekciji umetnika po izboru nacionalnih selektora i art direktora, festival se odlikovao veoma uspelim izložbama: Slovačku je samostalnom izložbom predstavljao Viktor Huljik (Viktor HULÍK)
iz Bratislave, Rumuniju Liliana Popa (Liliana Popa) iz Temišvara (selektorka Ileana Pintilie), Hrvatsku Vladimir Frelih iz Osijeka, Nemačku Georg Garc (Georg Gartz) iz Kelna, Srbiju umetnički par diSTRUKTURA iz Beograda, Austriju autorska izložba kustoskinje Pie Žardi (Pia Jardí)
Pozdrav iz Beča na kojoj su učestvovali Džordžija Krajmer, Zilke Majer, Leopold Kesler i Kristof Švarc (Georgia Creimer, Silke Meier, Leopold Kessler and Christoph Swarz), Mađarsku umetnici Juhaz Jožef, Eroš Apolka, Oros Ištvan i Baboš Zili Bertalani (Juhász József, Apolka Erös, István Orosz and Zsili Babos Bertalani) u selekciji Marte Silađi (Márta Szilágyi).
Novosadska publika je bila u prilici da vidi i izložbu umetničkih zastava u glavnoj pešačkoj ulici, u starom jezgru grada, na kojoj su učestvovale renomirane budimpeštanske umetnice Andrea Rutka i Vilo Štajner, potom grupa mladih umetnika iz Osijeka – Robert Fišer, Dražen Budimir, Mario Matoković, Dora Tomić, Josip Kaniža, Kristina Marić, Ana Petrović, te srpski umetnici Dušan Todorović, Marta Kiš Buterer, Goran Despotovski, Zvonimir Santrač, Svetlana Milić, Jastra Jelača, Tamara Vajs, Dragan Jevdić, Rastislav Škulec, Sibila Petenji, Korina Gubik, Danijel Babić, Bosa Zirojević, Milan Jakšić, Nada Denić, Monika Sigeti.
Izložbu nemačkog crteža (Štefani fon Hojos, Štefan Jutner, Ingrid Redlih-Pfund, Hansjirgen Fogel, Štefan Vemajer, Roza Čau / Stephanie von Hoyos, Stefan Jűttner, Ingrid Redlich-Pfund, Hansjürgen Vogel, Stefan Wehmeier Rosa Zschau) priredila je Maja Erdeljanin, slikarka i urednica Galerije KCNS, a promišljene projekcije video radova istaknutih umetnika regiona (Ulu Braun, Antal Luks, Fabian Grode, Joerg Piringer, Zoltan Lanji, Peter Lihter, Mihai Greku, Aleksander Isaenko/ Ulu Braun, Antal Lux, Fabian Grodde, Joerg Piringer, Zoltán Lányi, Peter Lichter, Mihai Grecu and Alexander Isaenko) načinio je umetnik i kritičar Andrej Tišma.
Na završnoj večeri otvaranja Dunavskih dijaloga 2013 izvedeni su performansi Jožefa Juhaza (Juhász József) iz Budimpešte i Nenada Bogdanovića iz Odžaka, a prikazana je i video instalacija Dunav Stevana Kojića, umetnika iz Novog Sada.
Poseban događaj na festivalu činila je umetnička kolonija profesora umetničkih akademija u Novom Sadu i Beču Nite Tandon i Bosiljke Zirojević sa studentima Marijom Kozmom, Oliverom Alunovićem, Marijom Cvetković, Marinom Milanović i Sonjom Radaković. Kolonija je realizovana od 27. do 31. avgusta u pitoresknom ambijentu parka dvorca u Ečki kraj Zrenjanina, na mestu gde se preko 50 godina tradicionalo organizuju umetničke kolonije. Učesnici su se upoznavali, družili, razmenjivali ideje i u konstruktivnoj atmosferi zajednički stvarali.
Austrijsko-srpski art dijalozi su realizovani u saradnji sa Austrijskim kulturnim forumom iz Beograda, sa kojim Galerija Bel Art neguje dugogodišnju uspešnu saradnju. Selektorskim izborom likovnog kritičara Save Stepanova, art direktora festivala, srpski i austrijski umetnici su dovedeni u svojevrsni dijaloški odnos i komunikaciju. Na prikazanim izložbama bile su vidljive sličnosti (i razlike) u opusima Roberta Hamerštila (Robert Hammerstiel) and Petar Ćurčić; Frica Ruprehtera (Fritz Ruprechter) i Mire Brtke, Josefa Linšingera (Josef Linschinger) i Ljubomira Vučinića, te Eve Petrič i Nataše Teofilović.
Festival je nedvosmisleno pokazao da je umetnost sposobna da svojim univerzalnim načinom komuniciranja prevlada lingvističke, političke, socijalne, kulturološke i druge „prepreke” i da značajno doprinese međusobnom upoznavanju, razumevanju, toleranciji. Istovremeno smo posetiocima manifestacije ukazali na krucijalno značenje sinteze estetskih i etičkih načela – toliko potrebnih u ovom sumornom i kriznom vremenu. Upravo zbog toga čini nam se da pokretanjem ove izložbene manifestacije činimo pravu stvar za umetnike i za publiku, za naš grad i njegova nastojanja da se promoviše u evropsku prestonicu kulture.
Zadovoljstvo mi je što su otvaranja i programi protekli u prijatnoj atmosferi i uz brojnu publiku i interesovanje medija. Rezultati prvog izadanja Dunavskih dijaloga predstavljaju dobar razlog i podsticaj da Galerija Bel Art započne pripreme za sledeće festivalsko izdanje. Ostvarenje ove manifestacije jeste izazovan zadatak i za Grad Novi Sad i za Sekretarijat za kulturu APV, ali i za ovogodišnje sponzore da i narednih godina istraju u podršci kako bi se ostvarila namera da Novi Sad na Dunavu postane stecište savremene umetnosti. Zahvaljujem se partnerima Dunavskih dijaloga 2013 – Austrijskom kulturnom forumu iz Beograda i Erlin galeriji iz Budimpešte, Turističkoj organizaciji Novog Sada, Wiener Staditsche osiguranju i Erste banci, medijskim sponzorima, Savi Stepanovu, art direktoru festivala, koji je imao izuzetno zahtevan zadatak, kao i galerijama, muzejima i kulturnim institucijama koje su pokazale partnersko razumevanje. Zahvalnost upućujem i svima onima koji su na bilo koji način pomogli u realizaciji ove manifestacije, a posebno umetnicima koji su najviše doprineli visokom umetničkom kvalitetu festivala.
Vesna Latinović, osnivač i direktor Dunavskih dijaloga
Geografija velike reke je veličanstveno oblikovala jedan zanimljiv evropski region: od visokorazvijene centralne Evrope do njene manje razvijene crnomorske periferije poređano je deset država. Danas te države sa dunavskih obala (Nemačka, Austrija, Slovačka, Mađarska, Hrvatska, Srbija, Rumunija, Bugarska, Moldavija i Ukrajina), sve više i sve vidljivije, nastoje da se integrišu u jedinstven evropski kompleks. Aktuelna nastojanja umetnost je već anticipirala: još davnih osamdesetih godina prošlog veka italijanski pisac Klaudio Magris je u svojoj knjizi jednostavnog naslova Dunav (1986) jedinstvenim video i shvatio podunavski kulturni prostor u kojem su delovali brojni značajni umetnici, književnici, filozofi, naučnici poput Ničea, Hajdegera, Vitgenštajna, Kafke, Krleže, Konrada, Pope, grofa Drakule, Ovidija i drugih. O tom specifičnom (po)dunavskom kulturnom jedinstvu upravo je u Novom Sadu govorio i ugledni mađarski spisatelj Đerđ Konrad, inače i sam jedan od Magrisovih „junaka”: „O čemu bismo drugom i mogli da razmišljamo u novosadskoj Dunavskoj ulici, šetajući u prijateljskom društvu. Toliko je raznovrsnih zajednica u Evropi: narodi, narodnosti, predeli, regioni, gradovi, rečne doline kao što je, na primer, Dunavski basen! Preporučujem pažnji akademskih lovaca na identitete da pronađu i da ispevaju dušu Podunavlja, poklonivši se s ove udaljenosti i Klaudiju Magrisu. Možda smo zaista ovako zajedno, od Crne šume do Crnog mora, poprilično šareno i mnogobrojno društvo unutar Evrope. A to je jedan zaseban roman.”
Vođeni tom konradovskom mišlju novosadski organizatori su na Dunavu, ispod velelepne Petrovardinske tvrđave, uspostavili Festival savremene umetnosti Dunavski dijalozi. Manifestacija je pokrenuta u vremenu posle već stišanih i okončanih burnih, neki put čak i revolucionarnih promena, u većem broju podunavskih zemalja. Danas, početkom 21. veka, čitav ovaj region geopolitički izgleda znatno drugačije – nakon pada Čaušeskua, rušenja Berlinskog zida, raspada SSSR-a, ponovnog ujedinjenja Nemačke, razlaza Češke i Slovačke, krvavog i tragičnog raspada Jugoslavije, izlaska Ukrajine i Moldavije iz Sovjetskog Saveza. A sve to vreme kontinuirano je ostvarivan veliki projekat ujedinjenja Evrope.
Organizatori Dunavskih dijaloga, promišljajući nedavna zbivanja, nametnuli su selektorima i umetnicima logično pitanje: Kako su se nedavni istorijski događaji odrazili u aktuelnoj umetnosti? Da li su i kako, svi ti lokalni, regionalni i nacionalni povodi iznedrili nova značenja i univerzalne „poruke”?
Pokazalo se da aktuelna umetnost nameće nove standarde u atmosferi „ikonosfere”. Formirana kompjutersko-elektronskom umreženošću savremenog sveta ona sasvim agresivno nameće globalističko poimanje kulture. Ne bi se smelo zaboraviti da je evropska umetnost, još tokom postmodernističkih osamdesetih, insistirala na značaju nacionalnih identiteta, te da su u tadašnjim diskursima funkcionisala označenja umetničkih pravaca poput: italijanska transavangarda, nemački novi eskpresionizam, neue slovenische kunst i dr. Danas se obnavlja (l)egalizacija i (re)afirmacija prava na univerzalne poruke i koncepte. I u tim promenama postoji jedan specifičan proces. Jer, sve donedavno, na velikim internacionalnim izložbama male zemlje i kulture kao da su dobijale pravo na modernost tek posle reinventarisanja i recikliranja sopstvene istorije, tek nakon svojevrsnog pokazivanja i dokazivanja vlastitih korena. Tokom devedesetih, afirmacijom Klocove teze o obnovljenoj, novoj ili drugoj moderni u umetnosti – pogotovo u onoj koju hoćemo da vidimo kao autentičnu – prevashodno se insistira na uspostavljanju ontoloških značenja i vrednosti. A upravo je takva umetnost delotvorna, primenljiva, čak partikularna. Uostalom, još je Filiberto Mena zapisao „da umetnost ima pravo na zasebnost ne da bi se izdvojila, nego da bi svojim modelom bila primer drugim znanjima i drugim praksama.”
Važno je konstatovati da se umetnost u najvećem broju podunavskih zemlja u aktuelnom trenutku odvija u demokratskim društvima. Danas je stanje demokratije u podunavskim zemljama bolje nego bilo kad pre, bez obzira na prepreke nametnute ekonomskom krizom, te bolnim tranzicijskim procesima u zemljama bivšeg socijalizma. Početkom ovog veka Jost Smirs je, baveći se promocijom kulture raznolikosti u doba globalizacije, u svojoj knjizi karakterističnog i i te kako primenjivog naziva Umetnost pod pritiskom (2003) istakao da umetnost suštinski učestvuje u demokratskim debatama, te da je njena uloga izuzetno značajna kao uverljiv i validan odgovor na najrazličitija životna pitanja. Pri tome, aktuelna umetnost nudi mnoštvo „poruka”, ona je izražajno raznovrsna, a njeno dejstvo i uticaj su intenzivniji nego u ranijim razdobljima, jer se distribuiraju putem globalno umreženih komunikacionih kanala. Zato je današnja umetnost, po Smirsu, „polje na kojem se emotivne inkompatibilnosti, društveni konflikti i pitanja statusa sukobljavaju na mnogo koncentrisaniji način nego što je to u svakodnevnoj komunikaciji”.
Dakle, umetnost u aktuelnom trenutku menja i prilagođava svoje biće zahvaljujući sve snažnijim i umnoženijim impulsima sveta, te je zatičemo u svojevrsnom „rasplinutom stanju” (Iv Mišo), ili je shvatamo kao manifestaciju „relacione estetike” (Nikolas Burio). No, možda je najubedljivije mišljenje Frančeska Bonamija koji je zaključio da je umetnost, i nadalje, samo interpretacija sveta. U jednom intervjuu on konstatuje: „Preferiram umetnost koja koristi metafore, čak i ako se odnose na etiku i politiku, ali pod uslovom da su metafore formulisane dovoljno jasno da ih posmatrač može lako protumačiti i tako ući u polje značenja umetnosti. Jer, umetnici koji me zanimaju iskazuju izrazitu meru osobenosti, ali umeju da komuniciraju sa svetom.”
U okruženju svih tih meritornih koncepcijskih stavova i mišljenja na Prvom festivalu savremene umetnosti Dunavski dijalozi 2013 u Novom Sadu postavljene su izložbe radova umetnika iz Nemačke (Georg Garc), Austrije (Džordžija Krajmer, Zilke Majer, Leopold Kesler i Kristof Švarc – u izboru kustoskinje Pie Žardi), Slovačke (Viktor Huljik), Mađarske (Apolka Eroš, Baboš Zili, Jožef Juhaz i Oros Ištvan – u izboru galeristkinje Marte Solađi), Hrvatske (Vladimir Frelih), Srbije (diSTRUKTURA, Stevan Kojić, Nenad Bogdanović) i Rumunije (Liliana Popa). Dakako, tim izložbama dominiraju tzv. individualne mitologije. Današnji umetnici se bave izazovima sociološkog, psihološkog, medijskog, kulturološkog okruženja i/ili introspekcijskim sagledavanjem vlastitog bića. Tako umetnost s početka druge decenije 21. veka na najbolji način pokazuje da je sposobna da spozna, reflektuje, protumači, čak i da sama emituje impulse svakodnevlja. Direktniji, angažovaniji odnos prema manifestacijama spoljnog sveta najčešće se ispoljava kroz konceptualizaciju „reciklirane” stvarnosti, kroz stvaralačke tehnološke poduhvate kojima se obnavlja i realizuje ideja o poistovećenju umetnosti i života; a u nekim ostvarenjima je moguće zapaziti da stvarnost nije samo tema, nego je voljom umetnika u svoj svojoj autentičnoj pojavnosti integrisani strukturalni element umetničkog dela. Takva umetnost je uvek obeležena jasnim kritičkim stavovima o svetu našeg doba, bilo da se radi o direktnom angažovanom odnosu, bilo da se radi o plastički „prikrivenim” napomenama ili preporučenim principima za prevladavanje svih tegobnosti svakodnevlja (racionalizam, geometrija, konstrukcija). Istovremeno, aktuelna umetnost je menjajući vlastito biće postala svojevrsni agens niza autentičnih životnih informacija, podstičući i zahtevajući dijalog i direktnu komunikaciju koja nas može odvesti ka novim saznanjima i zaključcima, ka nekoj novoj moralnosti i etici. Jer, „etika se nužno javlja kao moralna potreba” (Edgar Moren).
II
Posebnost ove manifestacije predstavlja serija izložbi kojima se u svojevrsni „dijaloški” odnos postavljaju radovi po jednog umetnika iz Austrije i Srbije. Tako koncipiranim postavkama je podržana ideja dijaloga na kojoj je zasnovan čitav novosadski festival, ali je, istovremeno, reafirmisano i Magrisovo načelo duhovno-prostorne objedinjenosti svih intelektualnih, filozofskih i praktičnih potencijala angažovanih u zajedničkim akcijama (političkim, ekonomskim, kulturološkim…) u zemljama dunavskog priobalja.
U likovno-vizuelnom smislu ovakve komparativne postavke daju specifične rezultate jer su u ovu jedinstvenu poziciju umetnici „dovedeni” voljom selektora, bez prethodnih poznavanja opusa svog izložbenog partnera. Kuratorska namera je da se objedine slični (ili različiti) umetnički koncepti i senzibiliteti, da se ostvari sinergijsko dejstvo, da se (još jednom) pokaže univerzalnost umetničkih poruka. Osim toga, osnivač festivala je nastojao da ovakvim izložbenim konceptima srpskim umetnicima omogući komparativno sagledavanje vlastitih stavova. Jer, još uvek nisu potpuno iščilile traumatične posledice delovanja „umetnosti u zatvorenom društvu” iz devedesetih godina proteklog veka. Produženo dejstvo tih posledica je primetno i danas zahvaljujući dugotrajnoj (tranzicijskoj) krizi srpskog društva koje još uvek ne doseže sistemske standarde evropske demokratije.
Izbor Austrije za partnera u Dunavskom dijalogu 2013 je, po mnogo čemu, sasvim logičan i opravdan. Latentna saradnja aktera ove dve umetnosti proteže se još od poznih godina 18. veka kada su na Bečkoj akademiji studirali i svoja stvaralaštva započinjali brojni istaknuti umetnici iz srpske istorije umetnosti. Od tada datiraju i brojne personalne umetničke saradnje. Slikar Uroš Predić je kao asistent u klasi za antičko slikarstvo, zahvaljujući saradnji sa svojim profesorom Kristijanom Gripenkerlom, tokom 1883. godine oslikao friz iz grčko-rimske mitologije unutar dvorane Donjeg doma u tada tek sagrađenoj zgradi Bečkog parlamenta. Interesantan je i odnos nekolicine srpskih umetnika prema velikom austrijskom slikaru Oskaru Kokoški: mladi Milan Konjović je početkom dvadesetih godina prošlog veka u Beču oduševljen Kokoškinim ekspresionizmom, te ga pismom moli da bude primljen u njegovu klasu na Akademiji u Drezdenu; tokom ratne 1942. godine srpski slikar Predrag Peđa Milosavljević sarađuje sa Kokoškom u vreme njihovih zajedničkih londonskih dana; a tokom 1948. godine, kada SFRJ ne učestvuje na Venecijanskom bijenalu, izložba Oskara Kokoške je bila postavljena u Jugoslovenskom paviljonu u Đardinu. Interesantna je i saradnja svetski afirmisanih umetnica performansa – Vali Export i Marine Abramović. Tokom 2006. godine, u njujorškom Muzeju Gugenhajm, u okviru svoje velike akcije retrospektivnog (re)interpretiranja najznačajnijih svetskih performansa, Abramovićeva je „citirala” performans Vali Export – Genitalna panika (iz 1969). Između ovih anegdotski nabrojanih nekih od značajnih dodira austrijske i srpske umetnosti odvijali su se brojni drugi saradnički kontakti, izložbe, programi, refleksije i prepleti.
Čini se da je niz novosadskih festivalskih zajedničkih izložbi sasvim diskretno, tiho i bez prenaglešenih gestova pokazao svojevrsnu podudarnost i bliskost umetnika odabranih iz aktuelnih tokova austrijske i srpske umetnosti. Radi se o umetnicima koji svoju umetnost zasnivaju na modernističkim principima, koji se brinu o autentičnostima odabranog medija, kod kojih se impulsi stvarnosti recikliraju i filozofiraju plastičkom konstitucijom ostvarenog dela.
Figuracijski slikarski koncepti Roberta Hamerštila i Petra Ćurčića posvećeni su strategiji mikro narativa. Ovi autori nam objavljuju priče iz ličnih istorija. Kod Hamerštila se radi o svedenoj, siluetnoj figuri smeštenoj u miljee vlastitih sećanja, dok Ćurčić suverenim crtačkim postupkom definiše ekspresivne slike uverljivih psiholoških studija ljudi i događaja iz svoje okoline. Njihov je stav u suštini postmodernistički – poštovanje istorije umetnosti, često čak i određena citatnost naslikanih prizora, subjektivistički stav nas upućuju na to. No, u aktuelnom trenutku ova su slikarstva validna i delotvorna svojim univerzalnim značenjima „izvučenim” iz realnih situacija. Interesantnost ovog izložbenog paralelizma je efektna i u jednom detalju: Hamerštilove siluete evociraju utisak vizantijskog shematizma u ikonografiji srpske umetnosti, dok u nekim pasažima Ćurčićeve slike postoji svojevrsni „priziv” šileovske pikturalne strukture.
Geometrije Jozefa Lišingera i Ljubomira Vučinića su zasnovane na jedinstvenosti neoplasticističke napomene o redu, skladu i harmoniji, ali i na zasebnim personalnim postupcima: Lišingerova umetnost je izrazito racionalistička, zasnovana je na epistološkoj logici, a u aktuelnim radovima ovaj umetnik poštuje matematičke propozicije enigmatske igre sudoku kako bi došao do idealnih formalnih i bojenih odnosa. Ovaj umetnik insistira na jednostavnosti, čistoti i preciznosti geometrijske likovne misli, te tako dolazi do plastičke konstitucije izuzetnih estetskih dometa. Ljubomir Vučinić je umetnik drugačijeg kova: njegov geometrizam ima „angažovano” dejstvo jer je konfrontiran manifestacijama i atmosferi društva u krizi. Umetnik ideje racionalizma, konstrukcije, likovne jednostavnosti i čistote nudi kao „recept” za prevladavanje kriznih tegoba. Multipliciranjem jednog geometrijskog motiva, obostranim štampanjem na grafičkom listu, te instaliranjem u prostoru Vučinić svoju plastičku ideju konkretizuje, čini je stvarnom i delotvornom.
Fric Ruprehter i Mira Brtka su umetnici večito posvećeni ontološkim problemima slike/slikarstva. Njihova aktivnost je usmerena ka istraživanju pikturalne površine koju Grindberg smatra ekskluzivnom karakteristikom slikarstva koju ono ne deli ni sa jednim drugim sistemom slika. Ruprehter nastoji da preciznu organizaciju slike oplemeni vidljivim tragovima vlastite senzibilnosti i to postiže diskretnim vibracijama monohromijske površine, jednostavnim „lenjirskim” linijama, blagom obojenošću. Taj tihi i „svečani” estetizam emituje ubedljivo dejstvo nekakve elementarne likovnosti. „Bele slike” Mire Brtke su naseljene diskretnim crtežom multipliciranih paralelnih linija koje izranjaju iz bele monohromije. Minimalizam, jednostavnost, suvereno organizovan plasticitet multipliciranih pravilnih paralelnih linija – karakterišu njen rad kao „konkrete kunst”. Ipak, i iz Ruprehterovih i iz Brtkinih slika proističe snaga jednog pročišćenog stava koji, na nivou principa, ima i te kakvu partikularnost i te kako potrebnu u aktuelnom trenutku sveta i vremena u kome živimo.
Eva Petrič i Nataša Teofilović suvereno vladaju medijsko-tehnološkim slikama, izražavajući dva potpuno personalizovana shvatanja sveta. Ono što je ovim umetnicama zajedničko jeste sposobnost da minorizuju značaj vlastite izuzetne tehnološke spretnosti i opremljenosti – medij jeste tek dobro upotrebljeno sredstvo za jasno definisanje vlastitih estetskih i etičkih načela. U okruženju globalne „ikonosfere” Eva Petrič printa crno-bele slike na prozirnim pločama od pleksiglasa. Ova umetnica snimajući sebe, sopstveno telo, te čineći poetski intonirane video zapise mesta u kojima je boravila, prezentuje jednu profilozofiranu refleksiju vlastitog (i našeg) sveta. Zahvaljujući prozirnosti njenih fotografskih slika, odštampanih na pleksiglasu i postavljenih u prostoru, prizori iz okolne stvarnost su vidljivi u umetničinom delu. Umetnost Eve Petrič stoga ne stvara iluziju stvarnosti nego postaje njen integralni deo. Nataša Teofilović se bavi virtuelnom stvarnošću, zapravo virtuelnom predstavom čoveka. Ne insistirajući na fotorealističkoj sličnosti i karakteru klona, umetnica svojim junacima čuva njihovo „kompjutersko” poreklo. Međutim, svi ti virtuelni ljudi žele da komuniciraju sa gledaocima. Teofilovićeva je uspela da svoju umetnost estetizira, da je označi vlastitom osećajnošću, da svim tim virtuelnim ljudima udahne dušu i učini nam ih dragim, bliskim. I sasvim sposobnim da nas vrate – sebi samima.
Sava Stepanov
Mali likovni salon – Slovačka: Viktor Hulik
Galerija Srbinovski – Srbija: diSTRUKTURA
Galerija Bel Art – Rumunija: Liliana Mercioiu Popa
Galerija Most – Nemačka: Georg Gartz
Zmaj Jovina ul. – Internacionalna izložba umetničkih zastava
Galerija Podrum – Hrvatska: Vladimir Frelih
Petak, 30. avgust
Austrijsko srpski dijalog: Eva Petrič (A) – Nataša Teofilović (SR), Galerija KCNS (Katolička porta 4)
Austrija: Pozdrav iz Beča – Georgia Creimer, Silke Maier, Leopold Kessler, Chirstoph Schwarz, Galerija Zlatno oko (Laze Telečkog 3)
Mađarska: Erős Apolka, Babos Bertalan Zsili,Steiner Villő, Orosz Juhász R. József István, Orosz, Galerija SANU ogranak u Novom Sadu (Pašićeva 6)
Austrijsko srpski dijalog: Josef Linschinger (A) – Ljube Vučinić (SR), Zbirka strane umetnosti, Dunavska 31
Austrijsko srpski dijalog: Robert Hammerstiel (A) – Petar Ćurćić (SR), Muzej Vojvodine (Dunavska 35)
Skulpture umetnika podunavskih zemalja (iz zbirke simpozijuma Terra, Kikinda), Atrijum Muzeja Vojvodine
Subota, 31. avgust
Video radovi umetnika iz podunavskih zemalja, selektor Andrej Tišma – Muzej savremene umetnosti Vojvodine, Dunavska37
Izložba kolonije Dijalog, Galerija Gradić (Petrovaradin, Beogradska 7)
Austrijsko srpski dijalog: Fritz Ruprechter – Mira Brtka – Fondacija Brtka Kresoja (Petrovaradin, Beogradska 23)
Nemački crtež (Hansjürgen Vogel, Stephanie von Hoyos, Rosa Ztchau, Ingrid Redlich-Pfund,Stephan Juttner, Stefan Wehmeier, Ulu Braun, Fabian Grodde) – Galerija u podrumu samostana sv Juraja, (Štrosmajerova 20)
Performansi: Nenad Bogdanović (Srbija)
Jožef Juhas (Mađarska)
Instalacija: Stevan Kojić (Srbija), Pokrajinski zavod za zaštitu spomenika kulture, Štrosmajerova 22 (dvorište)
