26. Izložba umetnosti ART EXPO, Novosadski Sajam

3.3.2022. – 10.3.2022. od 10:00h do 20:00h

Tokom posleratnih pedesetih godina prošlog veka na našu umetničku scenu je stupila generacija umetnika koja će bila primorana na sukob sa programom “socijalističkog realizma”. Politika je nastojala da umetnosti nameni funkcionalnu ulogu u popularisanju i snaženju ideja jednog novog ideološkog i etatističkog sistema. Dakako, takvo shvatanje je strano autentičnojm umetničkom stvaralaštvu te su se umetnici oštro suprotstavljali tim političkim zahtevima. Da bi im se suprotstavili umetnici se samoorganizuju i tokom pedesetih godina XX veka u malim vojvođanskim varošicama se pokreću brojne umetničke kolonije (Senta, 1952; Bačka Topola 1953; Bečej, 1954; Ečka, 1956…) dok su u Beogradu umetnici okupljaju u grupe (Zadarska grupa, Samostalni, Petorica, Desetorica, Beogradska grupa, Decembarska grupa, Mediala…) Dakle, radilo se o grupacijama zagovornika novih tendencija, prvenstveno o pristalicama slobodnog stvaralaštva sa modernističkim predznakom, kojim je, konačno, i pokrenut postonji umetnički razvoj naše umetnosti. Šta više, na Zapadu, jugoslovenske umetničke izložbe su uveravale kritiku i posmatrače da je, za razliku od ostalih komunističkih zemalja, zvanična umetnost upravo modernistička i bliska progresističkoj atmosferi kojom je započinjala druga polovina XX veka.

Među vojvođanskim umetnicima bilo je značajnih podržavalaca novih tendencija a Jožef Ač, Boško Petrović i vajar Jovan Soldatović su upravo tada jasno definisali svoje umetničke stavove čije su vrednosti relevantne i danas. Sva trojica su započinjala svoje umetničke aktivnosti tokom poznih tridesetih godina da bi umetničku zrelost dostigli posle rata, tokom pedesetih godina. Tokom prve dve poratne decenije oviu umetnici bitno utiču na pravce razvoja umetnosti u Vojvodini i šire.

Jožef Ač (1914-1990) je prvi vojvođanski Mađar koji je završio Umetničku akademiju u Beogradu 1938. godine. Nakon okončanja Velikog rata uspostavljena je nova granica između tek formirane Kraljevine Jugoslavije i Mađarske, što je otežalo putovanja i fluktuaciju mađarskog življa iz Vojvodine ka Budimpešti. U posleratnim godinama Ač je jedan od najznačajnijih boraca za modernu umetnost u nas. Ispoljava izuzetan aktivizam kao osnivač najznačajnijih vojvođanskih kolonija, kao pedagog, kao likovni kritičar… U slikarstvu je bio “eksperimentator”, neprestano je težio inovativnim izrazima, nekonvencionalnostima, tragao za novim formama delovanja. Zbog toga je “upleten” u brojne stilove koji su zahvatali našu likovnu umetnost – tokom šezdesetih je među akterima apstrakcijskog slikarstva, geometrizma i enformela; sedamdesetih dospeva do konceptualne umetnosti; tokom osamdesetih je među akterima postmodernističke nove slike i jedan od najranijih zastupnika slikarstva citata. Zbog svega toga Ačova umetnost i danas iziskuje nova tumačenja, nudeći mnoštvo mogućih sagledavanja sveta i sveta umetnosti.

Boško Petrović (1922-1982) se pred sam rat upisao na Umetničku akademiju u Beogradu (1940). Ubrzo prekida studije i vraća se u Novi Sad, a zatim upisuje Akademiju likovnih umetnosti u Budimpešti. Godine 1942. uhapšen je (zbog rada u SKOJ-u) u Budimpešti i isključen sa Akademije. Nakon rata nastavlja studije na Akademiji likovnih umetnosti a potom u majstorskoj radionici Mila Milunovića u Beogradu (1949). Bavio se pedagoškim radom. Učestvuje u radu vojvođanskih metničkih kolonija a bio je i jedan je od osnivača „Grupe 57“ u Beogradu. Osnovao je radionicu za izradu tapiserija „Atelje 61“ na Petrovaradinskoj tvrđavi. Bio je profesor na Višoj pedagoškoj školi i na Akademiji umetnosti u Novom Sadu. U vojvođanskoj i jugoslovenskoj umetnosti Boško Petrović se pojavio ekspresionističkim interpretacijama pejzaža ali je veoma brzo uspeo da svoju sliku transformiše u zaseban personalni iskaz u kojem je dominantna pikturalna struktura formirana od autentičnog potencijala likovnih elemenata (linija, boja, gest, materija). Efektnost Petrovićevog slikarstva je potencirana udaljavanjem od predmetnosti, u trenucima kada se struktura slike pretače u likovne celine koje sugestivno obuhvataju teme sveta i vremena u kome su nastale a koje su umetniku omogućavale da, najdirektnije, iskaže vlastitu osećajnost i sopstveno shvatanje estetskih i etičkih umetničkih načela.

Jovan Soldatović (1920-2005) je svoju stvaralačku aktivnost započeo neposredno pred početak Drugog svetskog rata. Diplomirao je na Akademiji likovnih umetnosti a zatim je neko vreme bio saradnik Majstorske radionice Tome Rosandića. Prvi put je izlagao 1949. godine. Bio je pripadnik likovne grupe „Prostor 8“. Bavio se pedagoškim radom kao profesor na Višoj pedagoškoj školi i Akademiji umetnosti u Novom Sadu. Autor je brojnih skulptura i spomenika. Soldatovićevo umetničko formiranje je započeto u vreme kada u našoj skulpturi nastupaju velike promene, kada se posle soc-realističkih figurativnih i ekstatičnih skulptura, upravo u njegovoj generaciji mladih vajara javljaju snažne tendencije ka apstrakciji… Soldatović će, međutim, ostati figuralista ali će napraviti stvarni otklon od soc-realističkih glorifikatorskih potvrda snage jedne nove ideeologije i tek uspostavljenog etatističkog sistema. Njegova figura je formalno izdužena, prozirna, krhka i fragilna. Dakle, Soldatović je uspeo da iznađe adekvatno sadržinsko-formalno rešenje koje je blisko njegovom shvatanju sveta i čoveka; njegovoj lirskoj spoznaji, njegovom umetničkom senzibilitetu. Takva ostvarenja su, kada su postavljana na mestima na kojima su obeležavani događaji i stradanja boraca u NOB-u su zadržavale svoj komemorativni karakter ali su, istovremeno, plenile svojim skulptorskim autentičnostima i karakterom. Osim toga, celokupna umetnost Jovana Soldatovića je ostala kao jedan od najiskrenijih umetničkih gestova o čoveku i čovekoljublju.