Art Market Budapest // 2024 17-20. oktobar, 2024. Millenariš park, Budimpešta
Galerija Bel Art predstavlja se i ove godine na međunarodnom sajmu umetnosti Art Market Budapest,u Milenariš parkuu Budimpešti. Sajam se održava od17. do 20. oktobra i predstavlja vodeću međunarodnu manifestaciju te vrste u Istočnoj Evropi. Galerija Bel Art u okviru svog štanda G002 predstavlja radove Edite Kadirić (RS, FR), Kristine Pirković (RS) i Konstantinosa Patsiosa (GR).
Edita Kadirić (Banja Luka, 1976) diplomirala je na odseku za grafiku Akademije umetnosti u Novom Sadu 1997, a prvi nivo postdiplomskih studija završila je dve godine kasnije na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu. Na Univerzitetu u Barseloni pohađala je master studije iz oblasti intermedija u umetnosti 2014. i 2015. Samostalno izlaže od 1995. u Srbiji, Mađarskoj, Portugaliji i Nemačkoj, a na kolektivnim izložbama u Srbiji, Nemačkoj, Španiji i Francuskoj. Dobila je brojne domaće i internacionalne nagrade. Njena dela nalaze se u brojnim privatnim i javnim kolekcijama u Srbiji i inostranstvu.
Kristina Pirković (Smederevska Palanka, 1991), snovne i master studije završila na Filološko-umetničkom fakultetu, Univerziteta u Kragujevcu, na Odseku za primenjenu umetnost, smer Zidno slikarstvo, 2014. i 2015. godine, pod menstorstvom profesora Željka Đurovića i komentorstvom docenta Jelene Šalinić Terzić. Član ULUS-a od 2018. godine. Živi i stvara u Beogradu. Priredila je preko dvadeset samostalnih izložbi, a nagrađivana je za crtež, sliku, portret, autoportret i najboljeg studenta. Radovi Kristine Pirković nalaze se u privatnim kolekcijama, takođe u zbirkama galerija i muzeja. Neka od dela reprodukovana su u monografijama i knjigama o savremenoj srpskoj umetnosti.
Konstantinos Patsios (Atina, Grčka; 1977), studirao je ekonomiju i pravo na Univerzitetu u Pireju i na Grand Ecole de Commerce u Poatjeu (Francuska). Nastavio je na Atinskoj akademiji lepih umetnosti gde je studirao slikarstvo kod G. Psihopaidisa, M. Spiliopulosa, a vajarstvo kod N. Tranosa i na Roud Ajlend školi za dizajn (Providens, SAD). Održao je mnoge samostalne izložbe i učestvovao na brojnim grupnim izložbama u Grčkoj i inostranstvu.
Snow White I, 2021Allegory of Divine Providence, 2024La belle au bois dormant, 2024
Galerija Bel Art sa ponosom predstavlja novu postavku iz ciklusa “Iz riznice vojvođanske umetnosti”. Za ovu izložbu odabrana su dela devet najistaknutijih vojvođanskih umetnika koji su stvarali u drugoj polovini 20. veka – ona uključuje Milana Kečića, Ankicu Oprešnik, Boška Petrovića, Milana Kerca, Stevana Maksimovića, Branislava Vulekovića, Milivoja Nikolajevića, Milana Konjovića i Jovana Soldatovića – čija su imena nezaobilazna u istoriji umetnosti našeg područja. Iako dele sličnu generacijsku pripadnost, svako od njih je obogatio vojvođansku umetničku scenu svojim ličnim pečatom, uvodeći savremene estetske principe i povezujući lokalnu umetnost sa širokim tokovima jugoslovenskog slikarstva.
Najstariji član grupe umetnika jeste Milan Konjović (1898-1993), koji se smatra jednim od najplodnijih srpskih slikara. Njegov bogat opus, ispunjen antologijskim delima, oblikovao je skoro ceo vek srpske likovne umetnosti. Kroz razne faze umetničkog razvoja, pejzaž postaje ključni izraz njegove kreativnosti dok stvara prepoznatljiv stil, obeležen ekspresionističkim temperamentom i raskošnom paletom boja. Na izložbi se nalazi i delo Boška Petrovića (1922-1982), jednog od najistaknutijih vojvođanskih slikara. Njegova svestranost obuhvata različite likovne discipline, uključujući mozaik, akvarel, crtež i kolaž, posebnu pažnju pridajući tapiseriji, čime je pokazao duboku umetničku posvećenost i angažovanu inovativnost. Milan Kečić (1910-1998) donosi radove inspirisane ravničarskim ambijentom, u kojima otkriva skrivene lepote prirode. Njegova sposobnost da u jednostavnim pejzažima prepozna složene emocije dovodi do izraza duboke povezanosti s okolinom. Sam umetnik je govorio da „postoji svet koji je slep za lepote ravnice, a slikaru se ravnica nudi u raznim vidovima. Ako se usudi da slika samo golu, uzoranu zemlju i nad njom visoko nebo, to je za njega najveći zort, izazov za teški likovni megdan“.
Ankica Oprešnik (1919-2005) donosi autentičan izraz koji kritika naziva ekspresivnim lirizmom. Njena veština u tretmanu površine, linije i boje stvara sklad u grafičkim kompozicijama, ostavljajući snažan utisak na publiku. Njen suprug, Milan Kerac (1914-1980), predstavlja umetnika iz prve posleratne generacije, čiji su radovi obeleženi raznovrsnošću stilova, od impresionizma do asocijativnog ekspresionizma. Njegove slike, često prožete motivima bikova, nose sećanja iz detinjstva i duboko emoitvno preispitivanje.
Jedini vajar među ovim autorima, Jovan Soldatović (1920-2005), poznat je po bronzanim skulpturama i javnim spomenicima. Njegova dela ne samo da oživljavaju značajne ličnosti, već postavljaju i duboka pitanja o identitetu i kolektivnoj svesti. Milivoje Nikolajević (1912-1988) predstavlja umetnika čiji je razvoj vodio od postimpresionizma do asocijativnih apstrakcija, očaravajući publiku svojom sposobnošću da zabeleži suštinske asocijacije prirode. Stevan Maksimović (1910-2002) nosi prepoznatljiv pečat prefinjenog lirizma, gde se strogoća i geometrijske forme prepliću s emotivnom snagom njegovih pejzaža i figuralnih kompozicija. Njegova dela transcendiraju deskripciju prirode, postajući vizuelni simboli i zvučne metafore.
Izložba radova mladog vizuelnog umetnika i kantautora Filipa Baloša otvorena je u „Galeriji na Štrafti“, na uglu Bulevara Mihajla Pupina i Pionirske ulice u Novom Sadu, sa radom “The World is a Stage, the Stage is a World“.
Filip Baloš, rođen 2001. godine u Novom Sadu, dolazi iz muzičko dramske porodice u kojoj je od malih nogu razvio ljubav prema umetnosti. Još sa četiri godine, počeo je pokazivati interes ka slikarstvu i muzici. Kao mali, sa svojim bratom Boškom nastupao je na raznim muzičkim festivalima i učestvovao u mnogobrojnim predstavama. 2016. godine, upisao je srednju školu za dizajn, „Bogdan Šuput“. Bio je deo raznih grupnih izložbi i slikarskih kolonija. Od 2017. godine počeo je da se bavi pisanjem pesama i muzičkom produkcijom. U veoma kratkom periodu, uspeo je da izgradi svoj prepoznatljivi stil. U junu 2024. godine, Filip je postao diplomirani likovni umetnik nakon što je žavršio akademiju umetnosti u Novom Sadu, odsek slikarstvo.
Kroz ovo delo Filip se osvrće na svoje rane umetničke uticaje i postavlja pitanja koja danas određuju njegov pristup, razvoj i put:
Gluma je preobražaj, putovanje iz jednog bića u drugo, u kome su maske postale ključ slobode. Putem zamagljivanja identiteta, glumac razvija isti i oslobađa se suda kritičara – kao novorođena persona koju je šarlatan preuzeo, on ilustruje mit o umiranju i ponovnom rađanju čiji se prizori odigravaju iznova na pozornici ljudske podsvesti. Svaka uloga donosi novu snagu, dok se snaga umetnosti oslikava u slobodi koju pruža. Konačno, glumčeva je odgovornost da kada se predstava završi, na pozornici pred publikom skine masku i otkrije plodove svoje date slobode – da li je naposletku ostao svoj, sa lakoćom silovit i strastven? (Filip Baloš)
Izložba mlade slikarke Anđele Kopanje je postavljena 17. juna u Galeriji na Štrafti (ugao Bulevara M. Pupina i Pionirske ulice). Rad Imaginarni susret može da se pogleda do 8. jula, kada će se Anđelin koncept proširiti i preseliti u Galeriju Akademije umetnosti kao deo ovogodišnjeg programa EXP Projekta sa kojim Galerija na Štrafti sarađuje u okviru mreže izlagačkih prostora pored Kulturnog centra Svilara i Šok Zadruge.
Anđela Kopanja (1998. Novi Sad) je osnovne akademske studije slikarstva završila na Akademiji umetnosti u Novom Sadu 2021. godine, a zatim i master studije slikarstva na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu 2023. godine. Trenutno je na prvoj godini doktorskih akademskih studija na istom fakultetu, gde je od nedavno stekla zvanje istraživač – saradnik u nastavi. Prezentovala je svoje radove na mnogobrojnim kolektivnim i pet samostalnih izložbi/projekata, od kojih izdvaja kolektivne izložbe Masterpieces IV u galeriji U10 i Zovem se sasvim obično u Paviljonu Cvijete Zuzorić, kao i samostalnu izložbu Just do u galeriji KvART BW i samostalni projekat (Party) time u Omladinskom kulturnom centru Opens. Bila je članica organizacionog tima Bijenala mladih 2022-23. Anđelina praksa obuhvata niz medija uključujući slikarstvo, fotografiju, video, svetlosne instalacije, objekte i zvuk. Živi i radi u Beogradu.
Pored korišćenja tradicionalnih i savremenih medija u svoj rad često integrišem aktere iz polja muzike. Time želim da podstaknem osvešćivanje i prihvatanje disperzivne stvarnosti kao jedine realne u savremenom društvu. Inspiraciju crpim iz atmosfere noćnog kluba i u okviru tog konteksta gradim pojedinačne koncepte. U dosadašnjim radovima bavila sam se temama kao što su suočavanje pojedinca sa svakodnevnim pritiscima i sposobnost za samosvesnu aktivaciju čula kroz nadražaje.
Kroz svoje radove istražujem interakciju čoveka i okoline, evocirajući kako ljudski um i telo reaguju na dinamičnost svakodnevice. Kreiram ambijentalne postavke koje često smeštam izvan galerijskih prostora, u kontekst industrijskih prostora i noćnih klubova. Pored korišćenja tradicionalnih i savremenih medija u svoj rad često integrišem aktere iz polja muzike. Time želim da podstaknem osvešćivanje i prihvatanje disperzivne stvarnosti kao jedine realne u savremenom društvu. Inspiraciju crpim iz atmosfere noćnog kluba i u okviru tog konteksta gradim pojedinačne koncepte. U dosadašnjim radovima bavila sam se temama kao što su suočavanje pojedinca sa svakodnevnim pritiscima i sposobnost za samosvesnu aktivaciju čula kroz nadražaje.
Trenutno radim na projektu „Telo u transformaciji: Od rizika do adaptacije“ gde korišćenjem AI tehnologije istražujem reakcije i transformacije kroz prizmu ljudskog tela kao adaptivnog entiteta.
Anđela Kopanja
Ovu postavku organizuje Galerija Bel Art u saradnji sa Crvenim krstom Novog Sada.
Intervju sa Anđelom
Tvoji radovi obuhvataju različite medije i istražuju teme interakcije čoveka sa okruženjem i aktivacije čula. Kako su se ove teme razvijale tokom tvog umetničkog puta, od osnovnih do doktorskih studija?
Teme koje se odnose na svakodnevni život zaokupirale su moju pažnju još od početka osnovnih studija. Moje interesovanje za analizu sopstvenog okruženja razvilo se prirodno, iz želje da se bavim temama koje su mi bliske i poznate kako bih mogla da budem dosledna sebi i svom stvaralačkom procesu. Selidba iz Novog Sada u Beograd pre početka master studija donela mi je lične promene i nove perspektive.
Tokom master studija na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu prvi put sam se susrela sa temom noćnog kluba, dok bih sada svoje delovanje definisala kao istraživanje podtema unutar ambijenta noćnog kluba. Ovaj okvir omogućava mi da istražujem teme kao što su identitet, uticaj savremenog društva na pojedinca, kao i pitanja nesigurnosti, pripadanja, poverenja, hrabrosti i bliskosti.
U svom radu nastojim da prikažem senzacije koje su deo kolektivnog identiteta i te prikaze koristim kao osnovu za analizu različitih podtema. Ova tematska struktura omogućava mi da istražujem duboke i često kontradiktorne aspekte ljudskog iskustva. Takođe, kroz istraživanje tih podtema u kontekstu noćnog kluba, težim ka tome da osvetlim kako savremeno društvo oblikuje i redefiniše individualni identitet i međuljudske odnose.
Kraj tradicionalnih i savremenih medija, često uključuješ i elemente iz muzičke sfere. Kako muzika i diverzitet doprinose narativu koji želiš da kreiraš u svom radu?
Integracija tradicionalnih i savremenih medija u mom radu doprinosi stvaranju slojevitijeg narativa koji omogućava posetiocima izložbe da se povežu sa umetničkim radom na više nivoa. Korišćenjem različitih medija težim ka tome da probijem barijeru između posetioca i rada, stoga kreiram ambijentalne instalacije koje aktiviraju više čula. Muzički ili audio elementi doprinose emocionalnom i fizičkom doživljaju i time omogućavaju posetiocima da urone u atmosferu na način koji prevazilazi vizuelno. Svetlosne instalacije manipulišu prostorom i stvaraju fluidne slike koje mogu podstaći posetioce na razmišljanje o sopstenoj percepciji. Kroz povezivanje različitih oblasti dolazim do novih saznanja i rešenja, što me izuzetno uzbuđuje. Počevši od ličnog doživljaja, verujem da će se ljudi bolje i prirodnije povezati sa radom na ovaj način.
“Imaginarni susret” istražuje teme sećanja i identiteta kroz svetlost i fluidne slike. Opiši proces konceptualizacije ovog projekta i kako utiče na percepciju stvarnosti kod gledalaca?
“Imaginarni susret” istražuje teme sećanja i identiteta kroz svetlost i fluidne prikaze na slici, postavljajući ključno pitanje: “Šta zaista vidimo, a šta projektujemo iz sopstvene imaginacije?”
Iako je slikarstvo moja osnova, uvek sam težila ka tome da istražim šta postoji izvan okvira platna. U ovom radu ponovo krećem od ličnog doživljaja i pokušavam da ga prepoznam u kolektivnom kontekstu. Svetlo ovde nije samo alat za osvetljavanje, već ravnopravni medij koji menja percepciju rada u celini i time simbolizuje koliko su naši identiteti podložni spoljašnjim uticajima – likovi na slici su fluidni, njihovi identiteti se menjaju i brišu pod uticajem svetlosnih promena.
Inspirisana noćnim životom u klubovima, u radu želim da evociram atmosferu gde se granice između stvarnosti i iluzije brišu. Izazivanjem efemernog doživljaja u kontaktu sa radom, težim ka tome da otvorim mogućnost za refleksiju unutrašnjeg sveta pojedinca.
Tvoja praksa često postavlja radove van tradicionalnih galerijskih prostora, poput industrijskih postavki i noćnih klubova. Kako izbor okruženja utiče na recepciju i interpretaciju tvog rada od strane gledalaca?
U mom umetničkom radu istražujem kako delovanje izvan društveno nametnutih normi može proširiti perspektive i reinterpretirati granice umetnosti. Postavljam svoje radove u nekonvencionalne prostore poput noćnih klubova da bih videla kako različita okruženja utiču na doživljaj umetničkog dela.
Intrigira me istraživanje delovanja izvan društveno nametnutih normi, koje često postavljaju granice između različitih oblasti i medija. Smatram da je umetnost jedinstvena u svojoj sposobnosti da preispituje i preobražava granice i da time otvara prostor za nove perspektive i interpretacije. Rekla bih da se najuzbudljiviji aspekati mog rada ogledaju u tome što zahtevaju interaktivnost i povezivanje, kao i integrisanje svih elemenata koji okružuju rad u sam rad i na kraju svest o aktivnom učešću. Zbog toga ja za svoje postavke često govorim da su to ambijentalne kompozicije, a slike su deo scenografije, dok su upravo posetioci izložbe ili kluba glavni akteri.
Spomenula si svoj trenutni projekat “Telo u transformaciji: Od rizika do adaptacije”, koji uključuje AI tehnologiju za istraživanje reakcija i transformacije posredstvom ljudskog tela. Koje uvide si dobila iz ovog istraživanja i kako se ono uklapa u tvoje šire umetničke teme?
U produkcijskom kao i u konceptualnom delu ovog eksperimentalnog video rada vodim se činjenicom da mogu delimično da utičem na konačan produkt, dok vizuelne informacije dolaze generički, na osnovu mojih usmerenja. Fascinantno mi je bilo da vidim kakvi svetovi mogu da ožive iz mojih prethodnih slika. Taj process, sam po sebi, je nadogradnja na teme kojima sam se bavila u projektima kao što su “Just do” u galeriji KvART BW i “Party time” u OKS Opens.
Korišćenjem AI softvera za generisanje kratkih videa na osnovu fotografija, stvorila sam novi svet, raskošan i uzbudljiv ali i nestalan, začudan i možda čak zastrašujući, što me podsetilo na našu stvarnost. Ceo proces me je naveo da konceptualno i produkcijski prikažem kako su očekivanja o kontroli često pogrešna.
Projekat će prvi put biti izložen u galeriji Akademije umetnosti u Novom Sadu, kao deo izložbe “Rizik” koju organizuje udruženje Exp projekat, na otvaranju izložbe 8. jula, gde će dj. Luka Beatović izvođenjem ambijentalnih kompozicija stvoriti dijalog između mog I njegovog rada.
Gledajući unapred, koje nove pravce ili saradnje te posebno uzbuđuju u umetničkoj praksi? Postoje li određene teme ili mediji koje planiraš dalje da istražuješ?
Iako postoji mnogo toga što bih istraživala i što me uzbuđuje, spontano su se izdvojili neki prioriteti za naredni period. Pored digitalnih medija i veštačke inteligencije, prvo mesto zauzima optika. Volela bih da dublje razumem refleksiju i svetlo, tako da, ukoliko ovo čita neki fizičar koji se interesuje za optiku i umetnost, neka mi se javi!
Što se tema tiče, trudim se da pratim logičan sled i da budem dobar posmatrač. Sigurna sam da ću se u narednom periodu baviti temama koje se tiču komunikacije između društva ili pojedinaca u urbanom okruženju, poput kluba.
Na srpsku i veliku jugoslovensku umetničku scenu grafičar Slobodan Abi Knežević je stupio tokom druge polovine sedamdesetih godina. Od tada do danas njegovo stvaralaštvo se razvija kontinuirano i skladno. Osim grafikom, Knežević se bavio različitim medijima te je izlagao grafičke ploče, izrađivao svoje kARTone od papirmašea, pravio kolaže, crtao, slikao, izrađivao objekte. U svim tim višemedijskim radovima ovaj umetnik je izražavao jasno definisanu likovnu misao koja je uvek bila zasnovana na odlučujućoj ulozi linije kao primarnog izražajnog elementa.
Izložba obuhvata radove izvedene u različitim tehnikama, nastale u periodu od 1976. do 2021. godine i specifična je jer se organizuje u saradnji sa beogradskom galerijom ”B2” koja u subotu 13. aprila u svom prostoru u Balkanskoj ulici otvara prvi deo ove zajedničke izložbene postavke. Izložba u galeriji B2 nosi naziv ”Rukotvorine”, a izložbe se nadovezuju jedna na drugu i pružaju zanimljiv uvid u stralaštvo značajnog novosadskog umetnika. Za delo Kneževića, kako ističe Irina Subotić, u celosti važi Gropiusov iskaz “Rukotvorina je osnova svakog umetnika”. Uprkos novim tehnologijama, mrežama, fantastici, dematerijalizaciji, konceptualnim idejama i dubokim teorijama, rad Slobodana Kneževića Abija, je rukotvorina u kojoj prepoznajemo čin njegovog stvaralačkog trenutka grafike ispunjene događanjima u materiji.Ne možemo se oteti utisku da inventivnost, celovitost i duhovitost vizuelnog iskaza Abija Kneževića, iskazanog kroz svaku disciplinu kojoj se posveti, ostavlja mnogo prostora za uvek nove doživljaje, razmišljanja i tumačenja. To je vrednost njegove kreativnosti.” Izložba će za posetioce biti otvorena do sredine maja.
Vertikalno – horizontalno, 2023. (triptih)
BIOGRAFIJA UMETNIKA:
Slobodan Knežević – Abi je rođen 1948. godine u Bačkom Dobrom Polju. Završio je Fakultet likovnih umetnosti, odsek grafike 1977. i magistarske studije 1979. godine u klasi profesora Marka Krsmanovića. Član je ULUS-a i SULUV-a. Od 1980. godine zaposlen je na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, od 1996. u zvanju redovnog profesora na predmetu Grafika sa tehnologijom, a od 2016. godine u penziji.
Zdravku Joksimoviću, vajaru iz Beograda, na 28. međunarodnoj izložbi umetnosti „Art expo“ na Novosadskom sajmu uručena je nagrada za likovnu umetnost „Sava Šumanović“. Ovo priznanje po 26. put dodeljuju Galerija Bel Art i „Art expo“ u nameri da se u savremenom vremenu afirmiše delo jednog od najznačajnijih stvaralaca u istoriji srpske i jugoslovenske umetnosti i kultureSave Šumanovića (1896-1942) kao i da se podsticajno doprinese dinamičnom razvoju umetničkih ideja na srpskoj umetničkoj sceni. Neposredni povod da se Joksimoviću dodeli ova nagrada su dve njegove nedavne samostalne izložbe u galeriji X vitamin i u Muzeju Zepter u Beogradu, a odluku je jednoglasno doneo žiri u sastavu Svetlana Mladenov, istoričarka umetnosti, Vesna Latinović, galeristkinja, direktorka Galerije Bel art i Sava Stepanov, likovni kritičar.
Joksimović se na našoj umetničkoj sceni pojavio krajem osamdesetih godina prošlog veka, zajedno sa grupom tada mladih vajara koji su promovisali tzv.“novu skulpturu”. Usred ekspresionističkih i subjektivistički intoniranih tendencija koja su karakterisala tadašnju postmodernističku situaciju u društvu i umetnosti, Joksimović i njegovi ispisnici unose racionalistički definisanu formu, geometriju i konstrukciju kojim su se suprotstavljali upravo tada započetim destrukcijskim procesima raspada SFRJ. Tako se, već na samom početku svoje umetničke avanture, Zdravko Joksimović promovisao kao umetnik koji permanentno iskazuje potpuno individualiustički, autentičan i visoko etički način poimanja pozicije umetnika i umetnosti u svetu i vremenu u kome živimo.
Neposredan povod da se vajaru Zdravku Joksimoviću dodeli Nagrada “Sava Šumanović” za likovnu umetnost bile su dve njegove nedavne samostalne izložbe u galeriji X vitamin i u Muzeju Zepter u Beogradu.
Na izložbi naslovljenoj “Beauty Blender” u beogradskoj galeriji X vitamin Zdravko Joksimović se predstavio serijom zidnih skulptura koji se logično nadovezuju na radove iz dugogodišnjeg ciklusa “Lečenje umetnošću” započetog još 2017. godine. Varirajući okrugle forme i njihovu struktuiranost, baveći se najrazličitijim materijalima, umetnik svojim zidnim reljefima aludira na sveprisutnost lekova i tableta u našim životima zahvaćenim najrazličitijim neurozama, epohalnom pandemijom, različitim bolestima i inhibicijama. Forma ovih skulptura je perfekcionistički definisana, što jeste jedna od glavnih osobenosti Joksimovićeve umetnosti kojom umetnik uspeva da autoritativno i sugestivno nametne kritičke duhovne, estetske i etičke preporuke za izlečenje čoveka pojedinca ali i čitavog društva u krizi.
Na svojoj jubilarnoj pedesetoj samostalnoj izložbi u Muzeju Zepter u Beogradu, koja je još uvek u toku, Joksimović sličnim načinom varijacija razmatra slikarsko delo Bore Iljovskog, umetnika kojeg duboko poštuje. Insipirisan slikarstvom vajar Joksimović gradi autentične reljefne skulpture jednostavnih svedenih formi ponovo primenjujući metod sintetisanja najrazličitijih materijala (metala, gume, aluminijuma, grafita, bakra, kože i drveta). Sve to rezultira kompaktnim plastičkim ostvarenjima iz kojih se emituju jasne estetske i etičke poruke.
Zbog svega toga, članovi Žirija za dodelu Nagrade “Sava Šumanović” uvereni su da je zbog svog četiri i po decenije aktivnog prisustva na umetničkoj sceni, zbog ostvarenih visokih dometa, zbog svojih izuzetnih i specifičnih umetničkih ostvarenja kojima je posvećen u aktuelnom trenutku, baš kao i zbog svog ukupnog doprinosa našoj umetnosti – Zdravko Joksimović dostojan nagrade koja nosi ime Save Šumanovića, jednog od najznačajnijih slikara u celokupnoj istoriji srpske umetnosti.
Zdravko Joksimović (Buče, 1960) je diplomirao na vajarskom odseku Fakulteta likovnih umetnosti u Beogradu 1986, magistrirao 1989. u klasi profesora Nikole Jankovića, a od 1992. i radi na istom fakultetu. Izlagao je na 50 samostalnih izložbi u zemlji i inostranstvu, kao i na brojnim kolektivnim izložbama u više evropskih gradova. Dela mu se nalaze u javnim i privatnim kolekcijama u Srbiji i inostranstvu. Dobitnik je više nagrada iz oblasti likovne umetnosti među kojima su: Oktobarska nagrada grada Beograda za najbolje radove studenata 1986, Nagrada Sekreterijata za kulturu grada Beograda za najbolje ostvarenje u 1992, nagrada Bijenala mladih u Vršcu 1995, kao i „Politikine“ nagrade za najbolju izložbu u 2016.
