Zdravku Joksimoviću, vajaru iz Beograda, na 28. međunarodnoj izložbi umetnosti „Art expo“ na Novosadskom sajmu uručena je nagrada za likovnu umetnost „Sava Šumanović“. Ovo priznanje po 26. put dodeljuju Galerija Bel Art i „Art expo“ u nameri da se u savremenom vremenu afirmiše delo jednog od najznačajnijih stvaralaca u istoriji srpske i jugoslovenske umetnosti i kultureSave Šumanovića (1896-1942) kao i da se podsticajno doprinese dinamičnom razvoju umetničkih ideja na srpskoj umetničkoj sceni. Neposredni povod da se Joksimoviću dodeli ova nagrada su dve njegove nedavne samostalne izložbe u galeriji X vitamin i u Muzeju Zepter u Beogradu, a odluku je jednoglasno doneo žiri u sastavu Svetlana Mladenov, istoričarka umetnosti, Vesna Latinović, galeristkinja, direktorka Galerije Bel art i Sava Stepanov, likovni kritičar.
Joksimović se na našoj umetničkoj sceni pojavio krajem osamdesetih godina prošlog veka, zajedno sa grupom tada mladih vajara koji su promovisali tzv.“novu skulpturu”. Usred ekspresionističkih i subjektivistički intoniranih tendencija koja su karakterisala tadašnju postmodernističku situaciju u društvu i umetnosti, Joksimović i njegovi ispisnici unose racionalistički definisanu formu, geometriju i konstrukciju kojim su se suprotstavljali upravo tada započetim destrukcijskim procesima raspada SFRJ. Tako se, već na samom početku svoje umetničke avanture, Zdravko Joksimović promovisao kao umetnik koji permanentno iskazuje potpuno individualiustički, autentičan i visoko etički način poimanja pozicije umetnika i umetnosti u svetu i vremenu u kome živimo.
Neposredan povod da se vajaru Zdravku Joksimoviću dodeli Nagrada “Sava Šumanović” za likovnu umetnost bile su dve njegove nedavne samostalne izložbe u galeriji X vitamin i u Muzeju Zepter u Beogradu.
Na izložbi naslovljenoj “Beauty Blender” u beogradskoj galeriji X vitamin Zdravko Joksimović se predstavio serijom zidnih skulptura koji se logično nadovezuju na radove iz dugogodišnjeg ciklusa “Lečenje umetnošću” započetog još 2017. godine. Varirajući okrugle forme i njihovu struktuiranost, baveći se najrazličitijim materijalima, umetnik svojim zidnim reljefima aludira na sveprisutnost lekova i tableta u našim životima zahvaćenim najrazličitijim neurozama, epohalnom pandemijom, različitim bolestima i inhibicijama. Forma ovih skulptura je perfekcionistički definisana, što jeste jedna od glavnih osobenosti Joksimovićeve umetnosti kojom umetnik uspeva da autoritativno i sugestivno nametne kritičke duhovne, estetske i etičke preporuke za izlečenje čoveka pojedinca ali i čitavog društva u krizi.
Na svojoj jubilarnoj pedesetoj samostalnoj izložbi u Muzeju Zepter u Beogradu, koja je još uvek u toku, Joksimović sličnim načinom varijacija razmatra slikarsko delo Bore Iljovskog, umetnika kojeg duboko poštuje. Insipirisan slikarstvom vajar Joksimović gradi autentične reljefne skulpture jednostavnih svedenih formi ponovo primenjujući metod sintetisanja najrazličitijih materijala (metala, gume, aluminijuma, grafita, bakra, kože i drveta). Sve to rezultira kompaktnim plastičkim ostvarenjima iz kojih se emituju jasne estetske i etičke poruke.
Zbog svega toga, članovi Žirija za dodelu Nagrade “Sava Šumanović” uvereni su da je zbog svog četiri i po decenije aktivnog prisustva na umetničkoj sceni, zbog ostvarenih visokih dometa, zbog svojih izuzetnih i specifičnih umetničkih ostvarenja kojima je posvećen u aktuelnom trenutku, baš kao i zbog svog ukupnog doprinosa našoj umetnosti – Zdravko Joksimović dostojan nagrade koja nosi ime Save Šumanovića, jednog od najznačajnijih slikara u celokupnoj istoriji srpske umetnosti.
Zdravko Joksimović (Buče, 1960) je diplomirao na vajarskom odseku Fakulteta likovnih umetnosti u Beogradu 1986, magistrirao 1989. u klasi profesora Nikole Jankovića, a od 1992. i radi na istom fakultetu. Izlagao je na 50 samostalnih izložbi u zemlji i inostranstvu, kao i na brojnim kolektivnim izložbama u više evropskih gradova. Dela mu se nalaze u javnim i privatnim kolekcijama u Srbiji i inostranstvu. Dobitnik je više nagrada iz oblasti likovne umetnosti među kojima su: Oktobarska nagrada grada Beograda za najbolje radove studenata 1986, Nagrada Sekreterijata za kulturu grada Beograda za najbolje ostvarenje u 1992, nagrada Bijenala mladih u Vršcu 1995, kao i „Politikine“ nagrade za najbolju izložbu u 2016.
Od 4. marta do 15. aprila 2024. godine u Galeriji na Štrafti mlada umetnica Anastasija Maletaškić novosadskoj publici predstavlja deo svog projekta UMETNOST ODLAGANJA OBAVEZA u kojem ona preuzima i koristi svoje rđave svakidašnje navike kao pokretačku silu i oblik samospoznaje koji poništavaju samosažaljevajući narativ prokrastinacije i transformišu je u oblik inspiracije i trijumfa nad lenjošću svojim zaigranim, apstraktnim površinama i ironičnom repeticijom.
Svaki dan započinjem sa jasnim planom i uređenom koreografijom, ali se do kraja dana ništa od planiranog ne odigra, a ja završim u otupljujućoj paralizi što je postao moj krevet. Uvek imam plan, no svaki put mi nešto zanimljivije odvuče pažnju i kažem sebi: “Ma, posle ću.” Na početku, to bude za sat vremena, pa za dva, tri-četiri-pet, dok se ne pretvori u “Sutra ću.” Pritom se ni sutradan ne desi. Ni dan nakon tog. Pala sam u repeticiju koja vodi u nedogled iz dana u dan poput pokvarene ploče dok se obaveze, planovi i želje gomilaju u ćošku spavaće sobe, a vremena ponestaje. Uskoro će gomila izaći u hodnik. (Anastasija Maletaškić)
Prokrastinacija 2, 2023.
Prokrastinacija 3, 2023.
Anastasija Maletaškić rođena je u Vrbasu 2001. godine. Završila je gimnaziju „Veljko Petrović“ u Somboru. Trenutno je student četvrte godine osnovnih studija na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, modul Slikarstvo u klasi profesora Gorana Despotovskog. Do sada je imala nekoliko grupnih izložbi ( „Razlike“, „Muzika u drugačijem ključu“, „Ja i hrana u 7 dana“, „U enterijeru: figura u prostoru“, izložba crteža studenata treće godine…) i samostalnu izložbu „Otkrivene vizije“. Svoj umetnički koncept iskazuje kroz sliku, koristeći se tehnikom akril na platnu. U svom koloritu izbegava korišćenje belog i crnog akrila, ostavljajući površine jarkim i upečatljivim. Kroz svoj rad ona predstavlja scene iz svakodnevnog života kroz repeticiju pojednostavljenih figura.
Novosadska galerija Bel Art priređuje izložbu Boška Petrovića (1922-1982) jednog od najznačajnijih vojvođanskih umetnika druge polovine 20. veka. Postavku čine slike i kolaži iz privatnih kolekcija, a kustoskinja izložbe je istoričarka umetnosti Slavica Žarković iz Savremene galerije u Zrenjaninu. Ova izložba deo je ciklusa „Iz riznice vojvođanske umetnosti“ kojim, kroz povremene postavke, Galerija afirmiše umetničko nasleđe druge polovine 20. veka, a u kome stvaralaštvo Boška Petrovića zauzima istaknuto mesto.
U protekle dve godine brojne muzejske ustanove su obeležile značajan jubilej 100 godina od rođenja i 40 godina od smrti umetnika Boška Petrovića. Na izložbama u Muzeju savremene umetnosti Vojvodine, Muzeju Vojvodine, Savremenoj galeriji Zrenjanin i Muzeju grada Novog Sada, ukupno je prikazano više od 200 dela Boška Petrovića iz kolekcija ovih ustanova na kojima se uočava izuzetna kompleksnost i slojevitost njegovog stvaralaštva. Upotpunjujući ovu sliku o umetniku, koji je ostavio snažan uticaj na umetnost druge polovine 20. veka, Galerija Bel art se odlučila da predstavi dela iz privatnih kolekcija koja do sada nisu javno izlagana.
Kustoskinja Slavica Žarković za izabrane radove navodi da su između figuracije i apstrakcije, kao i da je ekspresionizam kao konstanta uvek bio prisutan u stvaralaštvu Boška Petrovića. Pejzaži su, po njenim rečima, slikani širokim potezom i odisali su optimizmom bez obzira na svedeni sivo plavi kolorit koji deluje sumorno. U isto vreme autor započinje cikluse pod nazivima „Manastiri“, „Kalvarije“, „Katedrale“ kojima će se u tematskom smislu iznova vraćati u narednim decenijama.
Kreveti na sprat 2, 1969 – 1976
Vertikale 2, 1973
BIOGRAFIJA BOŠKA PETROVIĆA:
Boško Petrović je rođen 1922. godine u Novom Sadu. Akademiju likovnih umetnosti u Beogradu je upisao 1940. godine, ali zbog rata 1941. godine upisuje Akademiju likovnih umetnosti u Budimpešti. Tokom rata je bio hapšen i vraćen za Novi Sad gde je radio u Propagandnom odeljenju glavnog štaba Vojvodine kao rukovodilac Odeljenja za dokumentarne i umetničke izložbe Agitpropa JNOF-a. Nakon rata se vraća u Beograd na Akademiju, a zatim 1949. godine prelazi u majstorsku radionicu Mila Milunovića kada postaje i profesor u Školi za primenjenu umetnost u Novom Sadu. Učestvovao je u osnivanju i radu umetničkih kolonija u Senti, Bačkoj Topoli, Bečeju i Ečki, a bio je i osnivač i član umetničke grupe Grupa 57 u Beogradu. Takođe je sa tkaljom Etelkom Tobolkom 1961. godine osnovao prvu jugoslovensku radionicu za izradu tapiserija „Atelje 61“ u svom ateljeu na Petrovaradinskoj tvrđavi. Na Akademiji likovnih umetnosti u Beogradu diplomirao je 1969. godine i počeo da radi kao profesor na Višoj pedagoškoj školi u Novom Sadu. Na Akademiji umetnosti u Novom Sadu izabran je za vanrednog profesora 1975. godine, a naredne godine za redovnog profesora. Preminuo je 1982. godine u Novom Sadu.
Radno vreme izložbe: radni dan 9-16h / subota 12-18h / nedelja neradna
Umetnici: Đinko Suzuki, Terunuma Acuro
Kustoskinja: Ksenija Marinković
Naziv izložbe Sharing (Deljenje) poziva na promišljanje o ulozi koju svaki pojedinac ima u osmišljavanju i negovanju zajedničkog životnog prostora kako fizičkog tako i idejnog i emocionalnog. Raznovrsnost materijala, tehnika i perspektiva ima za cilj da inspiriše i podstakne posetioce da angažuju svoje emocije i empatiju i da sagledaju raznolikost detalja čije preklapanje i uklapanje čini veću sliku snažnijom i lepšom. Pojam deljenja ovde označava neminovnost uzajamne razmene u prirodi i društvu. Sve što puštamo van višestruko utiče na celinu i sudbinu našeg postojanja i vraća se kao bumerang. Svest o prolaznosti materije i irelevatnosti jedinke u mnoštvu u kome se gubi njen autentični glas može na prvi pogled delovati deprimirajuće dok nas s druge strane uči da postoje procesi koji prevazilaze prosečan ljudski vek i da se svaki pa i najmanji doprinos računa. Ovo dvoje umetnika sa sopstvenih pozicija komentariše teme koje se tiču bliskosti, eksploatacije, razumevanja i smisla.
Rad Đinko Suzuki u najširem smislu reči obuhvata rad u tehnici tkanja. Od svojih najranijih studentskih dana posvećena je istraživanju ovog medija i ispitivanju osobenosti različitih matetrjala i različitih tehnika oblikovanja. Od tradicionalnih Ikat i Hoguši-gasuri tehnika, stvorila je svoj složen, prepoznatljiv stil zahvaljujući kojem se njena dela nalaze u brojnim privatnim i javnim kolekcijama u Japanu. Pored tekstila u svom radu koristi i papir, tj posebnu tehniku izrade vlakana od papira upotrebom novinske hartije u boji, gde je vesti pretvarala u niti dajući im novi sadržaj i značenje. Nije pristalica striktnih medijskih podela i smatra da za neke pojave u prirodi i u umetnosti ne postoje jasne granice, da se mogu preklapati i donositi nova rešenja ali i nove probleme u domenu onoga što je moguće i da je zadatak umetnika da se time bavi. Suzuki nastavlja da eksperimetiše sa materjalima, te u delu pod nazivom Medvedi planina Nametoko, pravi figuru medveda od kukuruzne svile i upliće je u mrežu istkanu od vlakana konoplje. Rad Polarni medved oblikovan je od ljuske kukuruza. Za ovog medveda je odabrala format viseće mreže od konoplje bojene indigom kako bi dočarala sliku mora čineći da medved hoda preko njega. Upotreba formi i materjala ima pored likovne i simboličku ulogu u radu Đinko Suzuki. Medved je moćna i snažna životinja koja predstavlja prirodu, tj onaj njen deo koji se opire industrijalizaciji i uništenju, i biva upleten i ranjiv postajući ikonično upozirenje na granice čovekove iluzije o dominaciji prirodom. Konoplja se koristi u proizvodnji od industrijske do medicinske. U mnogim zemljama regulacija uzgajanja konoplje zavisi od zloupotrebe na tržištu narkotika odnosno zakona koji reguliše upotrebu konoplje.
Terunuma Acuro, na svojim slikama i video animacijama, kreira atmosferu prenatrpanosti, koja proizilazi iz zasićenja senzacijama kako vizuelnim tako i društvenim, tj onim koje su u polju našeg iskustva življenja u savremenoj civilizaciji. Njegova kritika sa dozom satiričnog humora i anima estetike upućena je pre svega lokalnom ambijentu Japana. Slike gradova u kojima se aktivnost odvija danonoćno, gde se akteri doslovno sudaraju i preklapaju ali se suštinski međusobno ne vide i ne prepoznaju upućuje na otuđenost i usamljenost koja izaziva frustraciju. Ovaj strah od nebivstvovanja izražen je videom pod nazivom Yumokusei što bi se moglo prevesti kao isparavanje. U ovom ali i u nekim drugim Acurinim radovima pojavljuje se anima koja nam se obraća u ime umetnika, kao alter ego. Anima Mienai Nozomi se pojavljuje i nestaje u mnoštvu događanja u urbanom futurističkom pejsažu, sa rečima :
… ne želim da vidim.Ne znam ni put kojim sam došla ni put da kojim ću da se vratim, jer ne vidim nijedan znak zdravog razuma. Moram da vam ponudim ekstremni san, zato što stimulacija brzo prolazi…
Problem eksploatacije resursa, na svim nivoima od radnih, ekonomskih, ekoloških i emocionalnih na kraju dovodi do suočavanja sa apsurdom, tema koja je često tumačena u različitim istorijskim kontekstima. Apsurd našeg doba leži u mogućnostima kojima raspolažemo tehnološkim i intelektualnim i nemoći da se odupremo osećanju besmisla i ranjivosti.
Likovni izraz Terunuma Acure objedinjuje neobavezni stil andergraund crteža i ilustracije, dok u tehničkom smislu predstavlja veoma precizno ostvarenje u mediju akrila na platnu.
(Ksenija Marinković)
Terunuma Acuro
BIOGRAFIJE:
Terunuma Acuro, rođen je 1983. godine u Čibi. Diplomirao je na odseku za slikarstvo na Univerzitetu umetnosti Tama 2007. Pored slikarsrva izražava se u mediju videa i filma, u kojime samostalno realizuje sve segmente od ilustracije, animacije do muzike.
Đinko Suzuki živi i radi u Tokiju. Diplomirala je na u Musašino univerzitetu umetnosti u Tokiju gde danas radi kao redovni profesor. Izlagala je samostalno i grupno u Japanu i inostranstvu a ovo joj je treća izložba u Srbiji. Prilikom ranijih boravaka u Srbiji održala je i nekoliko radionica i predavanja na Fakultetu primenjenih umetnosti u Beogradu na odseku za tekstil, kao i radionica za širu publiku u Centru za likovno obrazovanje Šumatovačka.
Izložbu je podržao EU–Japan Fest program kulturne saradnje koji je od 1992. usmeren na podsticanje razmene između Kulturnih prestonica Evrope sa ciljem da podrži transnacionalne aktivnosti umetnika, razvija društvenu odgovornosti i doprinese razvoju zdravog društva.
Galerija Bel Art i Kulturna stanica Svilara zajednički realizuju izložbu KRISTINA PIRKOVIĆ: STVARANJE ČOVEKA koja će biti postavljna u dva izložbena prostora, predstavljajući odvojeno umetnicin slikarski i crtački opus.
Prizori slika Kristine Pirković nalikuju scenama Nojeve barke jer su ispunjeni brojnim ljudskim figurama, različitim spodobama, životinjama, čudesnim kombinacijama pejzaža i isprepletanosti linija krvotoka, anatomskim modelima, odbačenim dečjim igračkama, običnim stvarima, elementima vaskolike prirode…
Čini se da je takva ispunjenost i natrpanost slike, po Kristini Pirković, najubedljiviji način da se ukaže na enigme našeg doba i čovekovog ovovremenskog usuda. Taj i takav svet slika Kristina Pirković predočavajući nam svojim metaforičkim prizorima svojevrsni “pad čoveka”, kako je glasio naslov jedne njene izložbe. Umetničkom intuicijom i vlastitim slikarskim senzibilitetom shvatila je da je u mnogim oblastima ljudskog delovanja oslabila homocentrična usredsređenost, tome se usprotivila usmerivši svoju umetnost ka temi čoveka i njegove sudbine tokom ranih decenija XXI stoleća.
Fantazmagoričnim kompozicijama zasnovanim na konceptima “art bruta” i “estetike ružnog”, Kristina Pirković je dosegla dostojanstvo slike kojom na pikturalno organizovani i kultivisan način upozorava svoje posmatrače na karakter sveta u kome živimo. Takvim slikarstvom ona nastoji da ukaže na suštinske istine, na istine sa kojima se čovek mora suočiti (izvod iz teksta Sve Stepanova)
Biografija:
Osnovne i master studije završila na Filološko-umetničkom fakultetu, Univerziteta u Kragujevcu, na Odseku za primenjenu umetnost, smer Zidno slikarstvo, 2014. i 2015. godine, pod menstorstvom profesora Željka Đurovića i komentorstvom docenta Jelene Šalinić Terzić. Član ULUS-a od 2018. godine. Živi i stvara u Beogradu.
Priredila je preko dvadeset samostalnih izložbi, a nagrađivana je za crtež, sliku, portret, autoportret i najboljeg studenta. Između ostalog: 2021. Druga nagrada za crtež iz Fondacije Vladimir Veličković, Galerija Haos, Beograd; 2019. Nagrada za slikarstvo Krajiškog salona „Boris Markoš-Mingo“, Muzej Železnice, Beograd; 2014. Nagrada za najboljeg studenta Filološko-umetničkog fakulteta, Univerziteta u Kragujevcu, odsek za primenjenu umetnost, smer zidno slikarstvo; 2014. Osvojeno I mesto na Prvom bijenalu umetničkog crteža, Memorijalna galerija Dušan Starčević, Smederevska Palanka; 2013. Pohvala za crtež Fondacije Vladimir Veličković, Galerija Haos, Beograd.
Radovi Kristine Pirković nalaze se u privatnim kolekcijama, takođe u zbirkama galerija i muzeja. Neka od dela reprodukovana su u monografijama i knjigama o savremenoj srpskoj umetnosti.
Galerija Bel Art izlaže na međunarodnom sajmu umetnosti Art Market Budapest koji se održava od 19. do 22. oktobra 2023, u Balna centru u Budimpešti.
Ovaj sajam predstavlja vodeću međunarodnu manifestaciju te vrste u Istočnoj Evropi. Galerija Bel Art će u Balna centru, na štandu G101 predstaviti radove Edite Kadirić, Jelene Đurić i Ljubomira Vučinića.
Edita Kadirić
Jelena Đurić
Ljubomir Vučinić
Edita Kadirić (1976, Banja Luka) diplomirala je na odseku za grafiku Akademije umetnosti u Novom Sadu 1997. godine, dok je prvi nivo postdiplomskih studija završila dve godine kasnije na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu. Na Univerzitetu u Barseloni pohađala je master studije iz oblasti intermedija u umetnosti 2014. i 2015. godine. Samostalno izlaže od 1995. godine u Srbiji, Mađarskoj, Portugaliji i Nemačkoj, dok je za kolektivne izložbe selektovana u Srbiji, Nemačkoj, Španiji i Francuskoj. Za svoje delo dobila je brojne domaće i internacionalne nagrade: najbolji student generacije Akademije umetnosti u Novom Sadu (1997), Nagradu „Dr Ferenc Bodrogvari“ u Subotici (1997), nagradu Bijenala studentskog crteža Univerziteta umetnosti u Beogradu (2005), rezident Cité International des Arts u Parizu (2006, 2007), rezident Prodart u Barseloni (2015), Prvu nagradu IX Bijenala umetnosti Ruidebitlles u Barseloni (2016), rezident Draw International u Kaulusu (2018). Njena dela nalaze se u brojnim privatnim i javnim kolekcijama u Srbiji i inostranstvu.
Jelena Đurić (1978, Niš) diplomirala je na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, na likovnom odseku, na smeru slikarstvo, u klasi prof. Milana Blanuše. 2005. godine magistrirala na Akademiji umetnosti u Novom Sadu kod prof. Milana Blanuše. Samostalne izložbe imala je u Galeriji SKC, Beograd (2002); Galeriji ,,Kolarac”, Beograd (2002); Galeriji ,,Paviljon“, Niš (2002); Art klinici, Novi Sad (2005); Narodnoj banci Srbije, Beograd (2006); Galeriji ULUV-a, Novi Sad (2006); Nacionalnoj galeriji, Beograd (2008); Gradskoj galeriji ,,Mostovi Balkana”, Kragujevac (2009), Galeriji ,,Vaedro Arte”, Madrid (2012). Od 2004. godine članica je SULUV-a, a od 2005. godine ULUS-a. Živi i radi u Novom Sadu.
Ljubomir Vučinić (1956) završio je osnovne i magistarske studije grafike na Akademiji umetnosti u Novom Sadu sa temom OTPOR-OTISAK, mentor prof. Živko Đak, i grafičkom mapom ZBIJENO /temom iz vizuelne kulture kod prof. Koste Bogdanovića. Od 2005. godine bavi se pedagoškim radom na istoj instituciji u zvanju profesora za oblast crtež. Zastupljen je na selektivnim i kustoskim izložbama koje prezentuju savremenu likovnu scenu Srbije u zemlji i inostranstvu, učesnik je u relevantnim nacionalnim projektima, nagrađivan je nacionalnim nagradama i priznanjima za autentičan doprinos likovnoj umetnosti Umetnički radovi autora nalaze se u značajnim zbirkama i kolekcijama od javnog značaja u zemlji i inostranstvu.
