Godina 2024. je započela uzbudljivim umetničkim iskustvom. Krajem januara imala sam priliku da predstavim Festival savremene umetnosti Dunavskidijalozi na uglednom LASALLE koledžu umetnosti i upoznam azijski grad-državu Singapur za koji sam verovala da će kulturološki i umetnički biti veoma zanimljivo iskustvo, različito od Kine i Japana koje sam posetila u više navrata tokom prethodne dve decenije. Poziv Milenka Prvačkog, uglednog srpskog i singapurskog umetnika, bivšeg dugogodišnjeg dekana LASALLE koledža, sadašnjeg člana borda i rukovodioca međunarodno veoma cenjenog Tropical Lab projekta, dobitnika Nagrade Sava Šumanović, Nacionalne nagrade za kulturu Singapura kao prvi i jedini stranac, i Francuskog odlikovanja viteza, da na LASALLE koledžu predstavim Festival savremene umetnosti Dunavskidijalozi bila je neodoljiva ponuda.
LASALLE koledž umetnosti je jedan od vodećih obrazovnih institucija u oblasti umetnosti i dizajna u Aziji (na šestom mestu u Aziji i prvom u jugoistočnoj Aziji). U programskom kurikulumu nudi 35 programa osnovnih i doktorskih studija iz likovne umetnosti, menadžmenta u umetnosti, kustosiranja, dizajna komunikacije, dizajna proizvoda, enterijera, filma, animacije, mode do najaktuelnijih smerova kao što su umetnost i ekologija, art terapija i terapija muzikom. Domaćini su osim Milenka Prvačkog bili profesori Dr Jan Van, Dr Kosi Fu direktorka MekNeli akademije umetnosti, Hejzel Lim rukovoditeljka programa. LASALLE ima pet galerijskih prostora namenjenih autorskim izložbama i manjim umetničkim projektima i jedan od njih koji uređuje Institut za savremenu umetnost ima lidersku poziciju i izuzetan ugled u umetničkoj i široj javnosti Singapura.
Prezentacija Dunavskihdijaloga je bila namenjena studentima master i doktorskog programa i fokus je bio na predstavljanju festivala kao uspešnog modela multilateralne umetničke saradnje. Studenti master i doktorskih studija su sa pažnjom ispratili prezentacije i zainteresovano učestvovali u diskusiji. Poseban utisak na njih je ostavio deo programa koji se odvija u galerijskim i alternativnim prostorima Podgrađa i Petrovaradinske tvrđave građene tokom 17. i 18. veka. Ništa neobično ako znamo da je Singapur grad kratke istorije i da je starije arhitektonsko nasleđe retko. U prezentaciji namenjenoj poslediplomcima je učestvovala Ksenija Marinković, istoričarka umetnosti, kustoskinja i osnivačica beogradske X Vitamin galerije koja je u uvodnom delu predstavila savremenu srpsku scenu, kao i muzejski i galerijski sektor u Srbiji. Nakon prezentacija razgovor smo nastavili sa domaćinima, profesorima i predavačima LASALLE koledža u prijatnoj atmosferi i razmeni ideja koji je iznedrio inicijativu da se na sledećem izdanju Dunavskihdijaloga 2026. godine predstavi umetnost jugoistočne Azije u segmentu Festivala u kome pozivamo partnere iz dalekih zemalja i predstavljamo našem regionu manje poznate umetničke scene (Kina 2018, Japan 2024).
Početak godine je u Singapuru u pogledu događanja u oblasti vizuelne umetnosti najuzbudljiviji period jer se pored brižljivo osmišljenih i atraktivnih redovnih programa Nacionalne galerije Singapura, Singapurskog muzeja umetnosti i Muzeja nauke i umetnosti, organizuju dve velike izložbe umetnosti Art Singapur i SEA Focus paralelno nedeljom umetnosti Singapur Art Week (SAW).
Art Singapur (19 – 21 januar) je mega-sajam umetnosti poput onih u Bazelu, Majamiju i Hongkongu smešten u prelepom arhitektonskom zdanju Marina Bej Sand-a na kome su se okupile 114 najznačajnije svetske galerije. SEA Fokus izložba (19 – 28 januar) je manji i mlađi sajam umetnosti i fokusiran je na aktuelnu umetnost Jugoistočne Azije pokrenut 2023. godine. Odvija se paralelno sa Singapur Art Week-om i na njemu su galerije predstavile umetnike iz Afrike, Azije i njihove dijaspore u 6 zasebnih prostora uglednog umetničkog centra Gillman Barracks.
Poseta Nacionalnoj galeriji Singapura je nezaboravno muzejsko iskustvo zbog ugođaja unutrašnje arhitekture i uređenosti zdanja u kome je smeštena ali i besprekorne organizacije i ljubaznosti svih zaposlenih. Kustosko vođenje kroz stalnu postavku i lokalnu istoriju umetnosti je bilo najzanimljivije muzejsko vođenje kome sam prisustvovala, zahvaljujući izuzetnom znanju, odmerenoj neposrednosti i šarmu istoričarke umetnosti Gertrude Tan. Posebno zanimljiva aktuelna izložba „Tropical: Priče iz jugoistočne Azije i Latinske Amerike“ je prva muzejska izložba velikih razmera i komparativnog pristupa koja ostvaruje dijalog umetnika dva regiona kroz postavku preko 200 umetničkih dela, skulptura, crteža, performansa i instalacija više od 70 umetnika, nastalih tokom 20. veka pokazujući kako su umetnici u ova dva regiona reagovali protiv kolonijalizma, prkosili konvencijama, podsticali solidarnost i zauzimali pozicije u svetu umetnosti.
Ugledni svetski arhitekta Moše Sadi inspirisan cvetom lotosa dizajnirao je Muzej umetnostii nauke (Art Science Museum) koji istražuje i povezuje umetnost, nauku, kulturu i tehnologiju. Muzej je kultna kulturna znamenitost Singapura nazvana „Ruka dobrodošlice Singapura“ jer se forma zgrade sastoji od 10 „prstiju“ povezanih jedinstvenom okruglom bazom u sredini. Dizajn svakog prsta otkriva poseban galerijski prostor, a krovni prozori na „vrhovima prstiju“ efektno osvetljavaju zakrivljene unutrašnje zidove. U kišnim periodima, krov muzeja kanališe kišnicu kroz centralni atrijum zgrade usmeravajući kapi vode sa 35 metara visine u mali, reflektujući bazen. Prikupljena kišnica se reciklira za upotrebu u zgradi. Od postavki koje smo videli najveći utisak je ostavila multimedijalna izložba „NOVI EDEN: transformisane mitologije naučne fantastike“ (NEW EDEN: Science Fiction Mythologies Transformed).
Singapurski muzej umetnosti (Singapore Art Museum, SAM) otvoren 1996. kao prvi muzej umetnosti je zbog renoviranja privremeno smešten u višespratnu skladišnu halu poznate tansportne kompanije u Tanjong Pagar Distripark četvrti. Muzej baštini i razvija jednu od najznačajnijih javnih zbirki savremene umetnosti jugoistočne Azije, priređuje izložbe regionalnih i međunarodno afirmisinih umetnika i raznovrstan prateći edukativni program. Najjači utisak je ostavila izložba „Jorney to the lobster planet“ Filipa Kolberta (Philip Colbert).
Posebna avenija delovanja ovog muzeja odnosi se na umetničke postavke i “site specific” intervencije u javnom prostoru koje u Singapuru srećemo doslovce na svakom koraku. Ovaj višegodišnji projekat posvećen afirmaciji umetničke prakse u javnom prostoru postao je platforma za kreativnu produkciju i eksperiment. Zasnovan na ideji da je svaki prostor kulturni prostor namenjen pre svega lokalnoj zajednici uvodi umetnost u svakodnevni život i neočekivana mesta sa namerom da podstakne kreativnosti, probudi radoznalost, aktivira maštu i uspostavi dijalog sa prolaznicima.
Studio Milenka i Delie Prvački je jedinstven umetnički prostor. Prostran atelje (nekoliko stotina metara na dva nivoa) smešten je u Woodlandsu, industrijskom delu grada. Slike Milenka Prvačkog od kojih su neke ogromnih formata i skulpture Delie Prvački izvedene u različitim materijalima, znalački su postavljene i pažljivo raspoređene u svetlom prostoru visokih stropova i velikim staklenim bočnim zidom. Poseban doživljaj za svakog posetioca.
Milenko i Delija Prvački, Vesna Latinović i Ksenija Marinković
Milenko je diplomirao slikarstvo a Delia vajarstvo na Institutu za likovnu umetnost u Bukureštu. Nakon diplomiranja živeli su u Pančevu da bi se igrom slučaja 1991. godine preselili u Singapur. Od tada su aktivni učesnici umetničke scene Singapura i šireg regiona i dobitnici brojnih nagrada. Prvački je izlagao između ostalog, na Bijenalu u Sidneju 2006. godine. Njegovi radovi se nalaze u kolekcijama važnih muzeja u Srbiji, Evropi i Aziji. Delia Prvački se najčeće izražava u mediju keramike i pored brojnih samostalnih i grupnih izložbi učestovala je u nekoliko važnih projekata u javnom prostoru Posebno se ističu dve zamašne umetničke intervencije u podzemnoj železnici Singapura koje sam imala zadovoljstvo da vidim uživo: stanicu Dobi Go koju su zajednički raelizovali Milenko i Delija i stanicu Marina Saut Pir, projekat koji je pune tri godine vodila Delia Prvački a uključio je nekoliko stotina sugrađana.
U svakom slučaju blagotvorno je bilo svakodnevno upijati duh mesta i uživati u gostoprimstvu ovog talentovanog, vrednog, skladnog i uspešnog umetničkog para, upoznati grad Singapur jedinstven preplet azijske i anglosaksonske kulture, a posebno me je obradovala mogućnost da se na Dunavskim dijalozima 2026. našoj i regionalnoj publici predstavi vibratna i zanimljiva vizuelna umetnost jugoistočne Azije.
Novosadska Galerija Bel Art i beogradska Galerija B2 (članice AUGS – Asocijacije umetničkih galerija Srbije) kroz zajednički projekat i dve izložbene postavke predstavljaju stvaralaštvo istaknutog novosadskog likovnog umetnika Slobodana Kneževića Abija. Izložba u Galeriji B2, u Balkanskoj ulici u Beogradu, pod nazivom „Rukotvorine“ otvorena 13. maja, i postavka nazvana „Linija“ u Galeriji Bel Art, na Bulevaru Mihajla Pupina u Novom Sadu, 16. maja, se koncepcijski i hronološki nadopunju pružajući celovit uvid u bogat umetnički opus ovog autora. Radovi predstavljeni na ovim izložbama izvedeni u različitim tehnikama, nastali su u periodu od 1976. do 2021. Osim grafikom Knežević se bavio različitim medijima izražavajući jasno definisanu likovnu misao koja je uvek bila zasnovana na odlučujućoj ulozi linije kao primarnog izražajnog elementa.
Na otvaranju izložbe u Novom Sadu predstavljajući Slobodana Kneževića Abija, Vesna Latinović, direktorka Galerije Bel Art, je ukazala da je u pitanju jedna od najzapaženiji umetničkih figura na jugoslovenskoj i srpskoj umetničkoj sceni od osamdesetih godina prošlog veka do danas. Galerija sarađuje sa Kneževićem od početka svog rada pre 25 godina, njegovim učešćem na nekoliko grupnih izložbi, a poslednju samostalnu postavku imao je 2013. u petrovaradinskom Podgrađu u okviru Festivala savremene umetnosti Dunavski dijalozi koji organizuje Bel Art.
Finissage, umetnički razgovor
Beogradsku i novosadsku izložbu bi trebalo posmatrati kao celinu jer, po rečima likovnog kritičara Save Stepanova reprezentativno prikazuju opus ovog umetnika. Bojan Muždeka, autor izložbe u Beogradu opredelio se za radove nastajale od sredine sedamdesetih godina do današnjih dana koji se šetaju kroz različite medije i materijale, prostorne i zidne radove i grafike i na taj način je, kako je naveo Stepanov, uspeo da napravi postavku u kojoj je moguće shvatiti celinu i čvrstu vezu između svih radova i prepoznati personalitet koji ima svaki Kneževićev rad. Na novodsadskoj izložbi Stepanov kao kustos opredelio se za novije radove koji se odnose na liniju i to geometrijsku liniju. Linija kod Abija Kneževića, kako je naglasio Stepanov, postoji od najranijih radova, od prvih crteža iz ciklusa „Enterijeri iz Crne Gore“, na kojima je linijom uspeo da uhvati atmosferu tog predela, ali je linija više sugerisala odnos prema prostoru koji je umetnik imao. Iz takve, tanke linije su proisticali novi linijski produkti da bi danas, kako je ukazao Stepanov, Knežević došao do linije koje su zapravo štrafte, a rasprostiru se geometrijski, on ih gomila i one sve više liče na neke konstrukcije. To je sasvim primereno ovom vremenu, ne zbog izgleda i senzibiliteta koje Abi Knežević nosi u sebi, nego one danas imaju posebno značenje. Stepanova objašnjava da linija nudi racionalizam, geometriju, konstrukciju, što je sasvim suprotno onome što se dešava danas u svetu gde vlada opšta destrukcija. Ove linije su zato na neki način preporuka koju umetnik nudi nama, posmatračima i društvu kako bi se odnosili prema svetu u kojem živimo, zapravo to je recept za konstrukciju nekog novog, drugačijeg shvatanja sveta i mišljenja o današnjem svetu. Te linije na Abijevim crtežima, kako je rekao Stepanov se retko kad zatvaraju, one bi da nastave svoj put izvan tog papira, namenjene su nama, našoj svesti, društvu i imaju primenjenu funkciju da bi smo se osvestili i shvatili umetnost kao nešto što pokreće, što nam je potrebno i zbog čega treba ceniti rad Slobodana Kneževića Abija.
Dugogodišnjom, dosledno građenom karijerom umetnika impregniranog minimalističkom filozofijom kao stvaralačkom strategijom i večitom spremnošću da istražuje nove prosedee i širi polje grafičke discipline, Abi Knežević je stekao visoko, ugledno mesto među našim umetnicima. Osvojio je brojne nagrade, dobio pozitivne ocene, stekao profesorsko zvanje i poštovanje sledbenika… Svojim utvrđenim ali nikad ponavljanim konceptualističko-minimalističkim postupkom („ponavljanje sa razlikom“) istraživao je granične vrednosti i krajnje mogućnosti različitih grafičkih tehnika, unosio niz semantičkih, tehničkih i tehnoloških novina, bavio se izradom papirne pulpe, njenom strukturom i bojenim relacijama, otkrivao prostorne mogućnosti tradicionalno dvodimenzionalnih radova, postavljao ekološka pitanja. Jednom rečju: širio dijapazone grafike, uključujući i izradu unikatnih predmeta od unikatnih, sopstveno stvaranih materijala navodi istoričarka umetnosti Irina Subotić u katalogu izložbe u Galeriji B2.
Slobodan Knežević Abi (Bačko Dobro Polje, 1948) završio je Fakultet likovnih umetnosti u Beogradu, odsek grafike 1977. i magistarske studije 1979. u klasi profesora Marka Krsmanovića. Član je ULUS-a i ULUV-a. Od 1980. bio je zaposlen na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, od 1996. u zvanju redovnog profesora za predmet Grafika sa tehnologijom i Crtanje sa tehnologijom do odlaska u penziju 1996. Tokom dugogodišnje umetničke karijere izlagao je grafike, crteže, “kartone”, skulpture, kolaže i slike na više od trideset samostalnih izložbi u zemlji i inostranstvu i preko tri stotine kolektivnih izložbi. Dobitnik je sedamnaest nagrada za grafiku i slikarstvo, od kojih su najznačajnije: “Zlatna igla”, 67. Prolećna izložba ULUS-a, Beograd, 1995. “Veliki pečat” Grafičkog kolektiva, Beograd, 1996. “Srebrna igla” na Međunarodnoj izložbi suve igle, Užice, 2005, Prva nagrada na VI EX-YU izložbi grafike, Beograd, 2012, Medalja za ukupno stvaralaštvo Zavoda za kulturu Vojvodine, 2013.
Izložba u Galeriji B2 je otvorena do 6. maja, a u Galeriji Bel Art do 16. maja.
Na Sajmu umetnosti Art expo 2024, koji se na Novosadskom sajmu održavao od 18. do 25. marta, Galerija Bel art je predstavila izložbu skulptura i videa “Figura: ljudi”. Kustos izložbe, likovni kritičar Sava Stepanov opredelio se za autore različitih generacija koji se na umetnički eksplicitan način bave temom čoveka i njegove sudbine u savremenom svetu. Na izložbi je učestvovalo devet umetnika: Goran Despotovski, Dunja Trutin, Aleksandar Stanojević, Maja Rakočević Cvijanov, Marko Crnobrnja, Dušan Todorović, Dragan Vojvodić, Mića Stajčić i Zdravko Joksimović.
-Tema čoveka je veoma važna u ovom trenutku sveta i umetnosti. Čovek je u doba “besnog” kapitalizma unižen i ugrožen. Zbog interesa velikih sila i moćnih korporacija danas je na sceni praksa nemilosrdnog iskorištavanja i uništavanja čoveka (aktuelni ratovi u Evropi, Aziji, Africi…) – ukazuje Stepanov.- Ekološka problematika dostiže egzistencijalnu ugroženost, a digitalni svet sve više preti da bezdušno rukovodi ljudskim sudbinama, da izmeni i preoblikuje čovekov organizam da ga robotizuje ili potpuno zameni robotima…
Kustos izložbe je ovom postavkom želeo da pokaže da se na savremenoj likovnoj sceni vraćaju figurativni oblici u skulpturi i obnavlja celovitost forme. Dosadašnja dominacija višečlanih umetničkih instalacija u likovnoj umetnosti, započeta krajem osamdesetih godina prošlog veka, simbolizovala je fragmentizaciju i podelu sveta, a po mišljenju Stepanova, povratak figuri i celovitosti oblika afirmiše ideju o celovitosti sveta – toliko potrebne u ovom trenutku naše stvarnosti.
Već po tradiciji u okviru Sajma „Art expo“ svake godine se dodeljuje nagrada za likovnu umetnost „Sava Šumanović“. Ovo priznanje novosadske Galerije Bel art i Sajma „Art expo“ po 26. put pripalo je Zdravku Joksimoviću, vajaru iz Beograda. Nagrada je ustanovljena u nameri da se u savremenom vremenu afirmiše delo jednog od najznačajnijih stvaralaca u istoriji srpske i jugoslovenske umetnosti i kultureSave Šumanovića (1896-1942) kao i da se podsticajno doprinese dinamičnom razvoju umetničkih ideja na srpskoj umetničkoj sceni. Neposredni povod da se Joksimoviću dodeli ova nagrada su dve njegove nedavne samostalne izložbe u galeriji X vitamin i u Muzeju Zepter u Beogradu, a odluku je jednoglasno doneo žiri u sastavu Svetlana Mladenov, istoričarka umetnosti, Vesna Latinović, galeristkinja, direktorka Galerije Bel art i Sava Stepanov, likovni kritičar.Žiri je uveren da je zbog svog četiri i po decenije aktivnog prisustva na umetničkoj sceni, ostvarenih visokih dometa, izuzetnih i specifičnih umetničkih ostvarenja kojima je posvećen u aktuelnom trenutku, baš kao i zbog svog ukupnog doprinosa našoj umetnosti Joksimović dostojan nagrade koja nosi ime Save Šumanovića.
Nikola Lovrić, Vesna Latinović, Zdravko Joksimović, Svetlana Mladenov, Dalibor Rožić, Sava Stepanov
INTERVJU: ZDRAVKO JOKSIMOVIĆ, VAJAR, DOBITNIK NAGRADE „SAVA ŠUMANOVIĆ“
Lečenje umetnošću
Zdravko Joksimović, vajar iz Beograda novi je, 26. dobitnik nagrade za likovnu umetnost „Sava Šumanović“ koju dodeljuju novosadska Galerija Bel art i Međunarodna izložba umetnosti „Art ekspo“ Novosadskog sajma. Joksimović se na našoj umetničkoj sceni pojavio krajem osamdesetih godina prošlog veka, zajedno sa grupom tada mladih vajara koji su promovisali tzv.“novu skulpturu”. Kako je navedeno u obrazloženju žirija, usred ekspresionističkih i subjektivistički intoniranih tendencija koja su karakterisala tadašnju postmodernističku situaciju u društvu i umetnosti, Joksimović i njegovi ispisnici unose racionalistički definisanu formu, geometriju i konstrukciju kojim su se suprotstavljali upravo tada započetim destrukcijskim procesima raspada SFRJ. Tako se, već na samom početku svoje umetničke avanture, promovisao kao umetnik koji permanentno iskazuje potpuno individualistički, autentičan i visoko etički način poimanja pozicije umetnika i umetnosti u svetu i vremenu u kome živimo.
Zdravko Joksimović (Buče, 1960) je diplomirao na vajarskom odseku Fakulteta likovnih umetnosti u Beogradu 1986, a magistrirao 1989. u klasi profesora Nikole Jankovića. Od 1992. radi na istom fakultetu, od 2014. kao redovni profesor. Izlagao je na 50 samostalnih izložbi u zemlji i inostranstvu, kao i na brojnim kolektivnim izložbama u više evropskih gradova. Dela mu se nalaze u najvažnijim javnim i privatnim kolekcijama u Srbiji i u više muzejskih i privatnih kolekcija u inostranstvu. Dobitnik je više nagrada iz oblasti likovne umetnosti.
Neposredni povod za ovu nagradu su vaše nedavne samostalne izložbe u Galeriji X vitamin i Muzeju Zepter u Beogradu, koja je 50. po redu, što je zaista impozantna brojka za četiri decenija vašeg stvaralaštva. S obzirom da pripremate retrospektivnu izložbu, planiranu sledeće godine u Muzeju savremene umetnosti u Beogradu, kako iz ove perspektive vidite pređeni put?
-Toliko sam puta hteo da odustanem, kao danas ću, sutra ću…. I dogurah do pedesete izložbe. Čovek valjda uđe u neku vrstu izlagačke inercije. Kako kaže francuski pisac Turnije inercija je najjača ljudska energija. Verovatno sam na vreme ušao u tu vrstu izlagačke inercije i tako je ovoliko potrajalo. Čovek mora sam sa sobom da raščisti neke stvari i da bude svestan da je ovo fantastičan poziv. Bavljenje umetnošću je zaista čista privilegija, a pogotovo ako uz to i predajete na fakultetu, što vam daje izvesnu materijalnu sigurnost, tako da je onda greota ne raditi.
Vaš osobeni umetnički senzibilitet ispoljavate kroz rad sa mnoštvom različitih materijala. Kakav je vaš odnos prema materijalu bilo da je u pitanju onaj tradicionalni skulptorski ili svi drugi predmeti koje koristite pri radu?
-Svako vreme donosi nove materijale koje industrija izbacuje na tržište. Ako su oni vizuelno prihvatljivi i atraktivni i ako mogu da se obrađuju, režu, šmirglaju, lepe mislim da je sasvim normalno da ih upotrebim i po tome će se ovo vreme prepoznavati.
Šta pokreće put ka skulpturi?
-Uvek je to neka ideja, želja da se izrazite u nekom materijalu u kome smatrate da će ona biti najbolje realizovana. I onda uđete u tu vrstu avanture pa gde vas to odvede. Nikad niste unapred sigurni.
Pored skulptura, asamblaža, instalacija radite i crteže, pastele, kolaže, fotografije, što ste takođe izlagali na nekim od postavki. Da li se one mogu posmatrati kao geneza nastanka skulpture ili su autentična umetnička dela u nekom od novih ciklusa?
-Obično kažem da će sve to jednog dana biti pod istim krovom. Miroslav Karić, kustos Muzeja savremene umetnosti u Beogradu i ja kada smo određivali kako da podelimo i na izvestan način organizujemo moj opus za buduću retrospektivnu izložbu na Ušću došli smo do dvanaest ciklusa. Neki će biti završeni sa dvadeset, trideset skulptura, a neki sa stotinak radova. Ciklusi zavise od toga do kada i u kojoj meri osećate strast prema nekim problemima, dok osećate neko zadovoljstvo taj problem rešavate i tako se i množe skulpture. Kad osetim da je taj bunar presušio i interesovanje se preselilo na neku drugu stranu, napuštam taj ciklus i počinjem da se bavim nekim drugim stvarima. Važno je pratiti unutrašnji glas. Nemam unapred ideju koliko ću dugo raditi neke stvari, radim ih dok osećam zadovoljstvo u tom radu.
Deo vašeg opusa su i spomenici poznatim ličnostima, kao što su Zoranu Đinđiću u Prokuplju, Isidori Sekulić i Karlu Maldenu u Beogradu. Kakav je vaš stav u polemici koja se pokrenula o tome kakvi treba da budu spomenici u javnom prostoru, figurativni ili apstraktni?
-Moj stav je vrlo jednostavan, a u javnosti se pravi pogrešna podela. Po meni skulptura je ili dobra ili nije, a da li je figurativna ili apstraktna je manje važno. Postoje izuzetno glupave apstraktne skulpture i fantastične figurativne i obrnuto. Podela unapred nije zasnovana na kvalitetu. Volim da vidim dobru, inteligentnu skulpturu, a da li je ona figuratvna ili apstraktna meni uopšte nije važno.
Prošle godine ste postavili izložbu u Kragujevcu, omaž vašem profesoru čuvenom vajaru Nikoli Koki Jankoviću. Duži niz godina ste i vi pedagog i profesor na Fakultetu likovnih umetnosti. Šta govorite vašim studentima da je važno u bavljenju umetnošću?
-Važno je da ne žure nigde i da su svesni izražajnih sredstava kojima se skulptura služi i da svakom od tih sredstava treba posvetiti dužnu pažnju. Može se razvijati osećanje i za formu i za površinu i za liniju i za boju i za kompoziciju. Treba uložiti neko vreme, neku energiju i godine da biste razumeli specifičnost izražajnih sredstava vašeg medija. To se najbolje može razumeti ako gledate kako se drugi mediji ponašaju prema njihovim izražajnim sredstvima. Zato im govorim da budu strpljivi u svom radu i da ne žure. Da li će biti apstraktni ili figurativni umetnici to je manje bitno i doći će samo po sebi. Treba samo da prate sebe, a sve ostalo stiže vremenom.
U skladu sa nazivom jednog ciklusa vaših radova, kao i izložbe „Lečenje umetnošću“ da li, po vašem mišljenju, umetnost ima terapeutsko dejstvo?
-Ima za one koji veruju u to. Umetnost je verujuća stvar. Neko ide u crkvu, neko u muzej.
Novosadska galerija Bel Art ove godine obeležava 25 godina rada. Prvu izložbu u ovoj novoj, jubilarnoj izlagačkoj sezoni posvetila je Bošku Petroviću (Novi Sad, 1922 – Novi Sad, 1982) jednom od najznačajnijih vojvođanskih slikara koji je ostavio snažan uticaj na umetnost sredine i druge polovine 20. veka. Izložba je otvorena 7. marta u prostoru Galerije, a činile su je slike i kolaži iz privatnih kolekcija. Postavka je deo ciklusa „Iz riznice vojvođanske umetnosti“ kojim, kroz povremene izložbe, Galerija Bel Art afirmiše umetničko nasleđe druge polovine 20. veka, a u kome stvaralaštvo Boška Petrovića zauzima istaknuto mesto.
U protekle dve godine nekoliko muzejskih ustanova je obeležilo značajan jubilej 100 godina od rođenja i 40 godina od smrti umetnika Boška Petrovića i izložilo više od 200 dela iz svojih kolekcija na kojima se uočava izuzetna kompleksnost i slojevitost njegovog stvaralaštva.
Ovim povodom, opredelili smo se da predstavimo dela iz privatnih kolekcija koja do sada nisu javno izlagana. Zaostavština ovog umetnika koja se čuva u novosadskim kolekcijama veoma je bogata i na ovoj postavci je bilo moguće predstaviti samo mali deo tog opusa, pa je tako tokom trajanja izložbe postavka promenjena, kako bi publika imala priliku da vidi što više radova ovog veoma plodonosnog umetnika.
Kustos izložbe bila je istoričarka umetnosti Slavica Žarković iz Savremene galerije u Zrenjaninu koja je postavku i otvorila. Ona je skrenula pažnju na veliki broj relevantnih privatnih kolekcija koje postoje u Srbiji i činjenicu da je kolekcionarstvo veoma značajno za sagledavanje kako stvaralaštva Boška Petrovića tako i celokupne srpske umetnosti. Slavica Žarković navodi da je ekspresionizam kao konstanta uvek bio prisutan u stvaralaštvu Boška Petrovića. Pejzaži su, po njenim rečima, slikani širokim potezom i odisali su optimizmom bez obzira na svedeni sivo plavi kolorit koji deluje sumorno. Ona skreće pažnju na cikluse pod nazivima „Manastiri“, „Kalvarije“, „Katedrale“ iz koji su neka od dela predstavljena i na ovoj izložbi.
-U pitanju su dela gde prestaje da deskriptivno interpretira izabrani motiv, počinje da naglašava konturnu liniju i geometrijski da koncipira površine krećući se ka apstrakciji. Neki od ovih ciklusa nose u sebi pesimističku viziju, bave se tragičnim stradanjima u ratu – ukazuje Slavica Žarković. – Ovi opominjući sadržaji kulminiraju u ciklusima „Jame” i „Kreveti na sprat” gde se ističe geometrijska stilizacija forme kao i njihova strožija organizacija i tonska ujednačenost.
Tokom svog stvaralaštva kao neumorni tragač različitih vizuelnih mogućnosti Petrović je, kako navodi kustoskinja izložbe, istraživao brojne tehnike kao što su ulje na platnu, kolaž, akvarel, crtež, ali i mozaik i tapiserija gde je koncepte štafelajnog slikarstva prilagođavao i uspevao da materijalizuje u drugačijim tehnikama.
-Povratak vojvođanskom predelu i optimističkom pogledu na ciklus života ostvaruje kroz serije radova pod nazivom „Njive“, „Hlebovi“ što potvrđuje njegovu povezanost sa plodnom vojvođanskom ravnicom kao prostorom gde je proveo najveći deo svog života – kaže Slavica Žarković. – U ovim na izgled sadržinski različitim, a opet povezanim slikama organizovao je likovne celine u kojima dominiraju plošni planovi koji naglašavaju horizontalnu ili vertikalnu kompoziciju. Ovi geometrijski oblici iza kojih se naziru obrisi figura ili pejzaža grade jednu harmoničnu kompoziciju koja nikada nije prešla granicu ka totalnoj apstrakciji. I baš zato što je njegovo slikarstvo egzistiralo na toj granici uspevao je da im da univerzalno značenje kao prostore gde se konstantno odigrava borba suprotnosti, horizontala i vertikala, forme i sadržine, figuracije i apstrakcije, i zašto da ne, borba dobra i zla, ista ona univerzalna borba koja se konstanto dešava kako na globalnom planu tako i u svakom pojedincu.
Kolekcionar(i) u fokusu #2
Tokom poslednje nedelje izložbe organizovan je javni razgovor pod nazivom „Kolekcionar(i) u fokusu #2“, na kome smo razgovarali sa kolekcionarima Jovanom Mandićem, dr Ilijom Grujić, dr Viktorom Tillom i direktorom Galerije likovne umetnosti Poklon zbirke Rajka Mamuzića Vladislavom Šešlijom. Cilj ovog razgovora je bio da se utvrdi uloga koju kolekcionari imaju u razvoju scene kao i formulisanju kulturnog identiteta i negovanje kulturne baštine, kao i načinima saradnje sa galerijama, institucijama, kritičarima, art konsultantima, ne samo u cilju kupovine već i namenskog rada na vrednovanju, promociji i baštinjenju umetničkog stvaralaštva.
