Od 24. avgusta do 1. oktobra 2021. godine u Galeriji na Štrafti mladI umetnik Aleksandar Stanojević će novosadskoj publici predstaviti projekat “Komunikacija pogledom ” .
Komunikacija pogledom
Rad je baziran na istraživanju ličnosti, unutrašnjem portretu, sa svim emocijama. Bogatim nanosima boja i pigmenata, apstrahovani portret spontano nastaje i formira se iz samog slikarskog procesa. Portreti koje slikam su uglavnom prikazani anfas, spreda, dok redukcijom ili potpunim izostavljanjem detalja na licu, kao i agresivnim pristupom/tretmanom slikanih površina (grebanjem, otiskivanjem, ribanjem, gaženjem) dodatno naglašavam ljudsku teskobu i otuđenost savremenog čoveka.
Slikarski radovi koje realizujem u serijama, prikazani u nizu ili kao grupa radova, mogu se iščitavati i kao uspostavljanje određene tipologije maskiranja i prikrivanja – ono čemu je sklon čovek današnjice. Na taj način, ukazujem na društvene pojave, socijalne odnose kao i prirodu čoveka koji traga za svojom istinom u svetu koji ga okružuje.
Aleksandar Stanojević (1992. Paraćin)
Diplomirao je na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, odsek – slikarstvo, u klasi prof. Bosiljke Zirojević Lečić gde je trenutno na master studijama. Boravio je u rezidencijalnom projektu Summer Academy of Fine Arts u Salcburgu, Austrija, 2015. godine, kao i u studentskoj razmeni u okviru Erasmus programa na Facultad de Bellas Artes, Alonso Cano, Universidad de Granada, Španija 2017. Iste godine postaje mentor i likovni pedagog Đačke likovne kolonija Paraćin – Grza. Do sada je imao 12 samostalnih izložbi i učestvovao je na mnogim grupnim izložbama. Dobitnik je prve nagrade 44. Palete maldih Likovne galerije Kulturnog centra Vrbas. Član je SULUV-a od 2021. godine. Živi i stvara u Novom Sadu.
Od 11. maja do 15. juna 2021. godine u Galeriji na Štrafti mlada umetnica Alena Klaćikova će novosadskoj publici predstaviti projekat Izgubljena misao. U ovom ciklusu radova umetnica se fokusira na pitanja dekoncentracije, rastrojenosti, prezasićenosti nastale usled neminovnog primanja prevelikog broja informacija i agresivnih vizuelnih stimulansa. Svet i poimanje normalnosti se menja rapidno, a samim tim i kolektivna ljudska svest rađa nove fenomene. Uprkos našim odbrambenim mehanizmima i postavljanju “zaštitnih filtera” niko od nas nije imun na svakodnevne razorne napade opšteprisutnih popularnih i propagandnih sadržaja koji, malo je reći, ostavljaju traga. Ti tragovi, kao i njihovi obrisi jesu tema njenog trenutnog istraživanja.
U ovom ciklusu stvaram reljefne slike koje u svojoj strukturi sadrže elemente sintetičkog, neorganskog porekla. Prvi put se odlučujem za ovaj eksperimentalni medij, koji se sam po sebi nametnuo, kao posve prirodan izbor prikazivanja ovakvih vrednosti. Jasnoća, bistrina, svedenost, smirenost, koncentrisanost i samouverenost izraza su ideali ka kojima težim u svom stvaralaštvu, a ipak ovim delima predstavljam i upozoravam na njihove kontravrednosti: nemir, sputanost, apatiju, zasićenje, apsolutno odsustvo koncentracije, a samim tim i gubitak usmerenja, životnog fokusa, nakon čega nastupa beznađe, demotivisanost, gubitak povezanosti sa svetom oko sebe, zatim anuliranje viška informacija, selektivno pamćenje, odsustvo kritičkog duha i u mom slučaju, bekstvo u unutrašnji svet, koji pretačem u ove, za mene sasvim nove i iznenađujuće vizuelne sadržaje. Postoji još jedna veoma važna nota u ovim delima, a ta je pokušaj prikaza isprekidanog procesa misaonog toka, kompleksnosti putanje jedne najbanalnije i najednostavnije misli, fenomenalnosti asocijacije i njene uske veze sa čulnim doživljajem i naravno prikaz polja beskonačnog broja mogućnosti i kombinacija koje se razvijaju i žive u našim umovima. Kao centralnu temu sam uzela upravo tu sputanu, neoformljenu, neizrečenu misao, koja se negde na svom dalekom putu izgubila i nije našla svoje mesto u polju svesnog doživljaja, već ostala u polju slutnje i nagoveštaja… Kao takvu mogu samo instinktivno da je osetim i probam da pretočim u likovno delo i na taj način je dovedem do njenog odredišta, a to je da je učinim razumljivom, pojmljivom, a samim tim i dostupnom posmatraču/slušaocu…
Gledano sa likovnog stanovišta, služim se sličnim metodama komponovanja kao i u pređašnjem radu: latentnim ekspresivnim gestom, u kome se ogledaju te skrivene, nesvesne namere, bujnost utisaka, čulnost doživljaja, osećaj ranjivosti i izloženosti koje stoje kao sama protivteža proračunatosti i odmerenosti svesnog dela mozga. Koristim se jakim kontrastom, dinamikom linija, koje bi trebalo da predstavljaju brzinu i gipkost misli koja je u stanju da odskoči sa jednog kraja kompozicije na drugi za samo delić sekunde. Često prikazujem poliptihe koji demonstrijaju tzv. Prisećanja, odnosno ponovno vraćanje na pređašnju misao, svaki put viđenu na drugi način, kroz drugo sočivo. Njima pokušavam da demonstriram to grčevito nostalgično hvatanje za stvar prošlosti, kao i njenu nedostižnost, večito i zauvek nejasno, mutno viđenje neke situacije, događaja ili bolje rečeno, našeg doživljaja istog… To sećanje ne pripada sadašnjosti, ali ga mi ipak dovlačimo u sadašnji momenat, upotpnjujemo ga i izobličujemo prema našoj volji, sagledavamo ga iz drugog ugla, te ono preživljava neku čudnu metamorfozu i formira jedan novi, drugačiji doživljaj realnosti.. Tako gledajući ga iz više uglova, možda se i približimo istini, ako u opšte, ka tome težimo. (Alena Klaćikova)
Alena Klaćikova (1991. Novi Sad)
Završila je osnovne studije na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, katedri za grafiku, u klasi Anice Radošević 2014. godine. Iste godine upisuje master studije i završava ih 2016. Pored grafike, intenzivno se bavi slikarstvom i crtežom. Višegodišnji stipendista je Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja Republike Srbije, kao i stipendista “Dositeje” – fonda za mlade talente. Član je SULUV-a od januara 2015. godine. Priredila je devet samostalnih izložbi i učestvovala na oko sedamdeset kolektivnih izložbi u zemlji i inostranstvu. Dobitnik je više nagrada za postignut uspeh u okviru studija, nagrade “Koreni”, kao i treće Senfelder nagrade za izuzetna ostvarenja iz oblasti litografije u Nemačkoj. Od 2019. radi kao asistent u Galeriji Bel Art u Novom Sadu.
Uroš Đurć je na našoj umetničkoj scenu zapaženo prisutan već više od tri decenije. On se pojavljuje u samo predvečerje fatalnih devedesetih godina prošlog veka, uoči odista epohalne krize i raspada Jugoslavije. Svoju ranu afirmaciju je stekao zahvaljujući zajedničkim izložbenim nastupima sa generacijskim kolegom Stevanom Markušem. Njihova karakteristična figurativna slika se koncepcijski potpuno izdvajala u tadašnjim “novomodernističkim” tendencijama ali se ni jednog trenutka nije dovodilo u pitanje adekvatnost pristupa karakteru sveta i duha vremena tog doba. Đurić i Markuš 1994. godine objavljuju svoj Manifest Autonomizma (1994) kojim su definisali primarnost ličnog principa u pristupu životu i umetnosti. Zapravo, umetnost Uroša Đurića je zasnovana na čvstim konceptualnim stavovima bihejviorističkog tipa; to je umetnost ponašanja koja podrazumeva sukcesivne promene kako bi se izrekao autentično subjektivistički individualistički stav o svetu i vremenu u kome umetnik živi i stvara. Tog načela Đurić se konstantno pridržavao tokom svog celokupnog umetničkog opusa, bez obzira na “fasadne” manifestacije njegovih umetničkih tvorevina iskazanih slikom/slikarstvom, fotografijom, digitalnom manipulacijom, stripom, specifičnim perforrmativnim aktivnostima.
Članovi žirija Slavica Popov, istoričarka umetnosti i kustoskinja Savremene galerije Zrenjanin, Vesna Latinović, galeriskinja i Sava Stepanov, likovni kritičar su u svojoj odluci naveli da neposredan povod za odluku žirija da se umetniku Urošu Đuriću dodeli Nagrada “Sava Šumanović” predstavlja izložba “Uroš Đurić, Poslednja izložba savremene umetnosti”, održana tokom oktobra i novembra 2020. godine u Galeriji Kulturnog centra Beograd. U toj postavci Đurić sagledava poziciju pojma “savremena umetnost” u ambijentu aktuelnih socijalno-političkih odnosa pretpostavljajući da je “savremena umetnost ekvivalent kapitalizmu te da će, najverovatnije, odlaskom kapitalizma otići i savremena umetnost“. Zapravo, umetnik polazi od činjenice da je globalno vladajući sistem neutralisao delovanje umetnosti prisvojivši je – baš kao i sve druge oblasti svakodnevnog življenja, što je u suprotnosti sa izvornim značenjem umetničke savremenosti koja je opstajala i funkcionisala samo ako je bila kritički raspoložena prema društvenim zbivanima, ako je sublimisala htenje zajednice i ako je imala snage da ponudi nove društvene modele i etičke napomene. Uroš Đurić je specifičnim konceptom “Poslednje izložbe savremene umetnosti” prezentovao brojne pojedinačne radove iz različitih “faza” svog umetničkog delovanja, pokušavajući da u unutar vlastite umetnosti iznađe i ponudi mogući model za pronalaženje istinskog egzistencijalnog smisla. Zbog toga i ova izložba efikasno i efektno nastavlja da promoviše Đurićevu posve individualističku i konfrontirajuću estetiku; da afirmiše njegovo nekonformističko ali potpuno osmišljeno ponašanje u kojem elementima (van)umetničkog populističkog ponašanja “podupire” serioznost i punu smislenost svojih umetničkih ostvarenja. Takođe, žiri izložbe je imao u svesti i podatak da je tokom protekle godine Muzej Albertina u Beču uvrstio u svoj fond sedam radova Uroša Đurića. Reč je o radovima nastalim od 1995-te do 1997. godine. Činjenica da se Đurićevo delo našlo u svetski značajnoj zbirci Albertine koja čuva dela Leonarda da Vinčija, Mikelanđela, Rafaela, Albrehta Direra, Rembranta, Peter Paul Rubensa, Oskara Kokoške, Gustava Klimta, Egona Šilea i drugih svetski značajnih umetnika svakako je izuzetno dostignuće ne samo u biografiji jednog umetnika nego i u čitavoj našoj umetnost i kulturi.
Svečanost dodele nagrade koju su 1999. godine ustanovile galerije Bel Art i Zlatno zajedno sa Novosadskim sajmom moguće je pogledati na platformi www.expoonloine.rs .
Virtuelna izložba Šidski pejzaži Save Šumanovića je realizovana u saradnji sa Galerijom slika Sava Šumanović povodom 23. dodele Nagrade za likovnu umetnost Sava Šumanović na artexpo izložbi Novosadskog sajma koja se ove godine zbog epidemioloških mera realizuje u online formatu. Autorka izložbe je istoričarka umetnosti Vesna Burojević, direktorka Galerije slika Sava Šumanović.
Šidski pejzaži Save Šumanovića imaju posebno mesto u opusu velikog slikara. Umetnik ih je naslikao nakon konačnog napuštanja Pariza. Taj povratak u Šid je sudbonosan – poslednju deceniju svog življenja umetnik provodi u zavičaju, i tu gde su mu koreni, iznedrava iskreno i istinski samosvojno slikarstvo. U šidskim slikama iskrenost Save Šumanovića je zasigurno pokrenuta povratkom u okruženje koje je uticalo na formiranja njegove ličnosti, na vrednosti koje su stvorene u uglednoj građanskoj porodici jasnih moralnih nazora karakterističnih za tadašnje društvo i kulturu. u nevelikoj varošici. Uz sve to, kako to Protić primećuje, Šumanović »u Srem doneo svoje parisko iskustvo«. Sada je to već iskustvo zrelog slikara koji je kontinuirano, logično – i zapaženo – razvijao svoju umetnost u najznačajnijem centru svetske umetnosti obdaren sposobnošću da istovremeno oseti autentični senzibilitet tadašnjeg sveta i tada savremene umetnosti, pa da kao niko u srpskom i jugoslovenskom slikarstvu, tih ranih dvadesetih godina prošlog stoleća, prodre do autentičnosti slike kao zasebnog bića.
Mnogi šidske pejzaže smatraju vrhuncem Šumanovićevog slikarstva. Verovatno opčinjeni jednostavnošću, blistavošću, svetlom, kolorizmom zagovornici ovakve teze znaju da je veliki umetnik uspeo da ostvari nesvakidašnju poeziju realnog. Zatalasani sremski pejzaži su naslikani, kako je sam slikar govorio: »onako kako svako vidi« ali i onako kako to može da naslika jedino veliki majstor. U linearizmu ovih slika prepoznatljivo je Savino poštovanje čuvene Engrove maksime o »crtežu kao poštenju umetnosti« ali i o sposobnosti da se linijom, istovremeno, učvrsti kompozicija i čitava slika ali i iskažu najtananija osećanja. I boja u ovim pejzažnim motivima ima svoju izražajnu višesmislenost. U duhovnom smislu bojom umetnik ukazuje na sopstvenu opčinjenost i pripadnost jednom podneblju, ostvaruje colour locale i ukazuje na sopstveno psihološko, poetsko, prevashodno lirsko raspoloženje. U pikturalnom
smislu boja u ovim slikama poseduje svoju fizičkost, materijalnost i taktilnost. Takvim bojenim sklopom Šumanović je ubedljiv u izražavanju sopstvenog senzibiliteta, njime uspeva da svoju osećajnost učini realnom, vidljivom i opipljivom.
Predeo iz Srema, 1934.
„.. morao sam da pronađem način koji će dati najbolje tu svetlost i jasnoću sremske krajine. Ona deluje vedro, jasno, kao ni jedan drugi kraj, koji sam do sada video. Tu sam morao napustiti „tonovanje“pa se izraziti bojom i svetlom. To je kraj koji je diktovao moj način slikanja“.
Od 23. marta do 01. maja 2021. godine u Galeriji na Štrafti mlada umetnica Irena Kovač novosadskoj publici predstavlja projekat Samo izolacija. Svoj umetnički koncept iskazuje kroz različite likovne tehnike vodeći se kolažom kao osnovnim principom i načinom komponovanja. Mediji koje koristi su pretežno ulje na platnu i kolaž, ali i audio, video i prostorna instalacija. Radove karakteriše određena doza humora i suptilna ironija. Bavi se različitim pitanjima baziranim na ličnim, ali i sveopštim situacijama.
Ostati ili izaći? U sklupčanom polažaju, kao u jajetu, puca polako opna moždanih ćelija. Nesigurna je prava i dobra odluka. Činiš sve da pobegneš iz kože, ali je nemoguće nadjačati situaciju. Nemir, nervoza u nogama tinja. Osećaju se blage vibracije, a ustvari tragaš za finom dozom kiseonika kog u gradu najverovatnije i nema. Kako pobeći u taj predivan krajolik sa pogledom na vijugave čistine? Put ti se čini dug I dalek, ali mora se i do njega uskoro doći. Mora. Dvoumljenje između sopstvene psihe i opšteg dobra oseti se kod samostalnih jedinki. Pomoć trebaš, osetiti dodir barem jedne ljudske ruke, ali kada će to biti moguće? Čini se sve daleko u budućnosti. Da li ćeš izdržati? Ono što ne sme popustiti jeste bistrina koja te čini istinskim bićem. Priroda naša jaka je, probaće da obuzda stvari. Uzicom će izvući právu crtu. Skoro pa je i neprimetna razlika u nijansi prostora koji se graniči sa javom. San je uvek opcija. (Irena Kovač)
Irena Kovač rođena je u Kikindi 1992. godine. Završila je osnovne studije na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, odsek Slikanje. Započinje svoje izlagačko iskustvo još kao student i izlaže na velikom broju izložbi, samostalnih kao i kolektivnih, u zemlji i inostranstvu. Učesnica je, ali i koordinator više umetničkih projekata. Sarađuje sa Centrom za likovnu i primenjenu umetnost “Terra” u čijem se muzeju na kratko vreme oprobala kao kustos, ali je takođe učestvovala i na projektu digitalizacije celokupnog fundusa. Dobitnica je više značajnih priznanja za svoj umetnički rad, između ostalih nagrada “Mali Princ” i “Likovna Jesen”. Od 2020. postaje članica Suluv-a. Trenutno živi i radi u Kikindi.
Od 17. februara do 19. marta 2021. godine u Galeriji na Štrafti mlada umetnica Sanja Radusin je novosadskoj publici predstavila projekat Priroda i terakota. Umetničko istraživanje kojim se umetnica bavi vezano je za specifičnost podneblja Vojvodine u kojoj je rođena i u kojoj živi. Priroda predstavlja polazište u njenom umetničkom radu. Posmatra, beleži i prati prirodne procese i forme koje nastaju i menjaju se. Njeno umetničko promišljanje bazira se na pronalaženju veza prirodnih formi i skulpture, kao i stvaranja instalacije koja je specifično raspoređena u odnosu na galerijski prostor.
Posmatranjem prirode pronalazim veze između formi koje su raspoređene u prirodnom okruženju i kreativne misli u mom stvaralaštvu. Ovom instalcijom želim da napravim vezu između nekih pojava u prirodi i gline koja je dominantan materijal u mom radu. Oblikujem glinu u štapićaste forme, koja zbog svojih plastickih osobina uspeva da ostane u tom obliku. Sušenjem gubi vodu i svoja plastička svojstva i spremna je za pečenje kojim zadržava trajno svoj zadati oblik. Svaki komad štapićaste forme oblikovan je valjanjem komada gline po ravnoj polozi. Komad gline je pritiskom dlana dobio istanjenu i izduženu formu štapića. U prirodi štapićasta forma je biljka, a u likovnom jeziku forma štapića je trodimenzionalna linija, koja je na beloj površini oštra i jasna. Kompozicija se sastoji od grupa štapića kao i pojedinačnih elemenata koji su u međusobnom dijalogu. Suprotstavljanjem ovih elemenata dobija se likovna celina sa mnoštvom elemenata od kojih važnu ulogu ima senka koju prave linije. Senka je promenljiva, sunčeva svetlost pravi dinamiku, prolaznici koji su u pokretu sagledavaju rad iz različitih uglova što takođe unosi dinamiku u posmatranju instalacije.
Oblikovanje gline u štapićastu formu nije uobičaeno i nije joj svojstveno. Terakota u takvom stanju teži pucanju, krhka je i osetljiva. Ovim segmentom rada povezujem promišljanje o prirodi koja je isto toliko krhka i osetljiva kada sa njom postupamo na njoj ne svojstven način. Namera mi je da umetnička instalacija postavljena u izlog ima promenljive senke koje promenom svetla u toku dana menjaju kompoziciju raspoređenih elemenata od terakote.
Ovom izložbom prikazujem vezu između prirode i skulpture pronalaženjem bliskih veza kako u meterijalu, načinu oblikovanja formi i po ugledu na zakone koji vladaju u prirodnom okruženju. Upotrebom gline kao vajarskog materijala oblikovana forma sugeriše na kretanja i promene u prirodonom okruženju. Nastalu terakotu sa mnoštvom elemenata ukomponovala bih kao jedinstvenu celinu sa izložbenim prostorom stvarajući malu specifičnu oazu pred očima prolaznika. (Sanja Radusin)
Sanja Radusin je rođena 1989. u Novom Sadu. Završila je osnovne studije na Akademiji umetnosti u Novom Sadu na studijskom programu Vajarstvo u klasi profesora Tomislava Todorovića 2017. a potom master studije Vajarstva 2019. kod docenta Mirjane Blagojev. Radila je na Akademiji umetnosti u Novom Sadu kao Saradnik u nastavi na katedri za Vajarstvo. Upisala je specijalističke studije – Skulptura u terakoti 2020. Priredila je tri samostalne i učestvovala na brojnim kolektivnim izložbama. Član je SULUV-a od 2018. godine. Dobitnica je nagrade Umetničke livnice Stanišić za najuspešniji rad iz stručno umetničke discipline Vajanje 2017. i godišnje nagrade Departmana likovnih umetnosti za najuspešniji rad iz umetničke discipline Vajanje iste godine. Živi i stvara u Kikindi i Novom Sadu.
