Knjiga SLIKARSTVO MIRE BRTKE – RIMSKI PERIOD

Knjiga SLIKARSTVO MIRE BRTKE – RIMSKI PERIOD

Autori: Sava Stepanov, likovni kritičar | dr Jerko Denegri, istoričar umetnosti | dr Miško Šuvaković, teoretičar umetnosti

Urednica: Vesna Latinović

Knjigu SLIKARSTVO MIRE BRTKE – RIMSKI PERIOD galerija BEL ART je priredila povodom 90-te godišnjice rođenja naše značajne umetnice, u saradnji sa Fondacijom “Mira Brtka” iz Beograda.

Delo Mire Brtke (1930. Novi Banovci – 2014. Beograd) je izuzetno značajno u procesu modernizacije naše savremene likovne umetnosti, pogotovo u doba post-soc-realizma. Tokom ranih šezdesetih godina, za razliku od ovdašnjih slikara slične orijentacije, Brtka je svoj modernistički stav ostvarila znatno urbanijim okolnostima italijanskog, tačnije – rimskog okruženja. U tom periodu rimska umetnička scena je izuzetno živa i internacionalizovana, tu je delovao veliki broj danas veoma poznatih umetnika i likovnih kritičara, priređivane su izuzetno značajne izložbe i simpozijumi. Zapravo, Rim je šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka bio jedan od najznačajnijih centara svetske umetnosti. U takvom umetničkom miljeu slikarstvo Mire Brtke je bilo veoma blisko tadašnjem duhu evropske umetnosti. U njenom rimskom opusu se radilo o modernističkim tendencijama koje su se pojavile u vremenu post-enformela a koje su imale snažnu podršku modernističkih kritičara na čelu sa Arganom, sa kojim je Mira čak direktno sarađivala na Međunarodnom simpozijumu umetnika, kritičara i istoričara umetnosti u San Marinu i Riminiju 1965. godine. Na izložbama koje su koncipirali autoritativni italijanski kritičari Mariza Volpi (Brtka, Gendžaj, Frankini – 1964) i Đuzepe Gatt (Forma presenti: Brtka, Čubraković, Frankini, Konte, Takahaši – 1965), na bijenalnim izložbama Pregled likovne umetnosti Rima i Lacia (1965,1967), te na izložbi Grupe Illumination (1967), slikarstvo Mira Brtke je prepoznato kao karakteristično i relevantno u tadašnjem trenutku sveta u kome živimo. Iz Rima u domovinu Mira Brtka se vraća na samom početku sedamdesetih godina; na našu umetničku scenu ona stiže kao nepoznata slikarka jer je u Italiju otišla kao već afirmisani filmski stvaralac. U Rimu je završila Akademiju iako pre toga nije naslikala ni jednu jedinu sliku a u Staru Pazovu i na ovdašnju scenu dolazi kao protagonista novih tendencija toliko potrebmih našem tadašnjem slikarstvu na putu modernizacije.

Knjiga ’’Slikarstvo Mire Brtke – Rimski period’’ predstavlja doprinos rasvetljavanja činjenica o umetnici čije je učešće u tokovima jugoslovenske, srpske, vojvođanske i italijanske  umetnosti tokom prelomnih šezdesetih godina 20 veka bila veoma zanimljiva i specifična. Trojica autora  vrsnih poznavalaca opusa  Mire Brtke  nastojali su da sagledaju mesto i ulogu Mire Brtke u tokovima italijanske i naše umetnosti. Ješa Denegri precizno definiše kontekst u kojem se javlja Mira Brtka i ukazuje na osnovne karakteristike  njenog izraza; Sava Stepanov  prati hronološki razvoj njenog slikarstva i umetnickih  ideja otkrivajući detaljenjene umetničke ličnosti, dok Miško Šuvaković analizira glavne okosnice  njene umetnosti iz rimskog perioda i završnog perioda njene umetnosti. 

Knjiga je predstavljena novosadskoj publici u Galeriji Matice srpske, kada su o stvaralaštvu i životu Mire Brtke govorili: Vesna Latinović, direktorka galerije Bel Art (urednica), Sava Stepanov, likovni kritičar, dr Jerko Denegri, istoričar umetnosti (autori) i Vladimir Valentik, likovni kritičar. Svoje drugo predstavljanje knjiga je imala u Muzeju savremene umetnosti u Beogradu, kada je publika imala priliku da čuje autore – Savu Stepanova, likovnog kritičara, dr Jerka Denegrija, istoričara umetnosti, i dr Miška Šuvakovića, teoretičara umetnosti, kao i Vesnu Latinović, urednicu i direktorku galerije Bel Art.

Knjigu možete prelistati u galeriji Bel Art, ili je poručiti putem email adrese: galerijabelart@gmail.com

GALERIJA NA ŠTRAFTI / ALEKSANDAR STANOJEVIĆ:  KOMUNIKACIJA POGLEDOM

GALERIJA NA ŠTRAFTI / ALEKSANDAR STANOJEVIĆ: KOMUNIKACIJA POGLEDOM

Od 24. avgusta do 1. oktobra 2021. godine u  Galeriji na Štrafti  mladI umetnik Aleksandar Stanojević će novosadskoj publici predstaviti projekat “Komunikacija pogledom ” .

Komunikacija pogledom

Rad je baziran na istraživanju ličnosti, unutrašnjem portretu, sa svim emocijama. Bogatim nanosima boja i pigmenata, apstrahovani portret spontano nastaje i formira se iz samog slikarskog procesa. Portreti koje slikam su uglavnom prikazani anfas, spreda, dok redukcijom ili potpunim izostavljanjem detalja na licu, kao i agresivnim pristupom/tretmanom slikanih površina (grebanjem, otiskivanjem, ribanjem, gaženjem) dodatno naglašavam ljudsku teskobu i otuđenost savremenog čoveka.

Slikarski radovi koje realizujem u serijama, prikazani u nizu ili kao grupa radova, mogu se iščitavati i kao uspostavljanje određene tipologije maskiranja i prikrivanja – ono čemu je sklon čovek današnjice. Na taj način, ukazujem na društvene pojave, socijalne odnose kao i prirodu čoveka koji traga za svojom istinom u svetu koji ga okružuje.

Aleksandar Stanojević  (1992. Paraćin)


Diplomirao je na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, odsek – slikarstvo, u klasi prof. Bosiljke Zirojević Lečić gde je trenutno na master studijama.  Boravio je u rezidencijalnom projektu Summer Academy of Fine Arts u Salcburgu, Austrija,  2015. godine, kao i u studentskoj razmeni u okviru Erasmus programa na Facultad de Bellas Artes, Alonso Cano, Universidad de Granada, Španija 2017. Iste godine postaje mentor i likovni pedagog Đačke likovne kolonija Paraćin – Grza. Do sada je imao 12 samostalnih izložbi i učestvovao je na mnogim grupnim izložbama. Dobitnik je prve nagrade 44. Palete maldih Likovne galerije Kulturnog centra Vrbas. Član je SULUV-a od 2021. godine. Živi i stvara u Novom Sadu. 

GALERIJA NA ŠTRAFTI / ALENA KLAĆIKOVA: IZGUBLJENA MISAO

GALERIJA NA ŠTRAFTI / ALENA KLAĆIKOVA: IZGUBLJENA MISAO

Od 11. maja do 15. juna 2021. godine u  Galeriji na Štrafti  mlada umetnica Alena Klaćikova će novosadskoj publici predstaviti projekat Izgubljena misao. U ovom ciklusu radova umetnica se fokusira na pitanja dekoncentracije, rastrojenosti, prezasićenosti nastale usled neminovnog primanja prevelikog broja informacija i agresivnih vizuelnih stimulansa. Svet i poimanje normalnosti se menja rapidno, a samim tim i kolektivna ljudska svest rađa nove fenomene. Uprkos našim odbrambenim mehanizmima i postavljanju “zaštitnih filtera”  niko od nas nije imun na svakodnevne razorne napade opšteprisutnih popularnih i propagandnih sadržaja koji, malo je reći, ostavljaju traga. Ti tragovi, kao i njihovi obrisi  jesu tema njenog trenutnog istraživanja. 

U ovom ciklusu stvaram reljefne slike koje u svojoj strukturi sadrže elemente sintetičkog, neorganskog porekla. Prvi put se odlučujem za ovaj eksperimentalni medij, koji se sam po sebi nametnuo, kao posve prirodan izbor prikazivanja ovakvih vrednosti. Jasnoća, bistrina, svedenost, smirenost, koncentrisanost i samouverenost izraza su ideali ka kojima težim u svom stvaralaštvu, a ipak ovim delima predstavljam i upozoravam na njihove kontravrednosti: nemir, sputanost, apatiju, zasićenje, apsolutno odsustvo koncentracije, a samim tim i gubitak usmerenja, životnog fokusa, nakon čega nastupa beznađe, demotivisanost, gubitak povezanosti sa svetom oko sebe, zatim anuliranje viška informacija, selektivno pamćenje, odsustvo kritičkog duha i u mom slučaju, bekstvo u unutrašnji svet, koji pretačem u ove, za mene sasvim nove i iznenađujuće vizuelne sadržaje. Postoji još jedna veoma važna nota u ovim delima, a ta je pokušaj prikaza isprekidanog procesa misaonog toka, kompleksnosti putanje jedne najbanalnije i najednostavnije misli, fenomenalnosti asocijacije i njene uske veze sa čulnim doživljajem i naravno prikaz polja beskonačnog broja mogućnosti i kombinacija koje se razvijaju i žive u našim umovima. Kao centralnu temu sam uzela upravo tu sputanu, neoformljenu, neizrečenu misao, koja se negde na svom dalekom putu izgubila i nije našla svoje mesto u polju svesnog doživljaja, već ostala u polju slutnje i nagoveštaja… Kao takvu mogu samo instinktivno da je osetim i probam da pretočim u likovno delo i na taj način je dovedem do njenog odredišta, a to je da je učinim razumljivom, pojmljivom, a samim tim i dostupnom posmatraču/slušaocu…

Gledano sa likovnog stanovišta, služim se sličnim metodama komponovanja kao i u pređašnjem radu: latentnim ekspresivnim gestom, u kome se ogledaju te skrivene, nesvesne namere, bujnost utisaka, čulnost doživljaja, osećaj ranjivosti i izloženosti koje stoje kao sama protivteža proračunatosti i odmerenosti svesnog dela mozga. Koristim se jakim kontrastom, dinamikom linija, koje bi trebalo da predstavljaju brzinu i gipkost misli koja je u stanju da odskoči sa jednog kraja kompozicije na drugi za samo delić sekunde. Često prikazujem poliptihe koji demonstrijaju tzv. Prisećanja, odnosno ponovno vraćanje na pređašnju misao, svaki put viđenu na drugi način, kroz drugo sočivo. Njima pokušavam da demonstriram to grčevito nostalgično hvatanje za stvar prošlosti, kao i njenu nedostižnost, večito i zauvek nejasno, mutno viđenje neke situacije, događaja ili bolje rečeno, našeg doživljaja istog… To sećanje ne pripada sadašnjosti, ali  ga mi ipak dovlačimo u sadašnji momenat, upotpnjujemo ga i izobličujemo prema našoj volji, sagledavamo ga iz drugog ugla, te ono preživljava neku čudnu metamorfozu i formira jedan novi, drugačiji doživljaj realnosti.. Tako gledajući ga iz više uglova, možda se i približimo istini, ako u opšte, ka tome težimo. (Alena Klaćikova)

Alena Klaćikova (1991. Novi Sad)

Završila je osnovne studije na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, katedri za grafiku, u klasi Anice Radošević 2014. godine. Iste godine upisuje master studije i završava ih 2016. Pored grafike, intenzivno se bavi slikarstvom i crtežom. Višegodišnji stipendista je Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja Republike Srbije, kao i stipendista “Dositeje” – fonda za mlade talente. Član je SULUV-a od januara 2015. godine. Priredila je devet samostalnih izložbi i učestvovala na oko sedamdeset kolektivnih izložbi u zemlji i inostranstvu. Dobitnik je više nagrada za postignut uspeh u okviru studija, nagrade “Koreni”,  kao i treće Senfelder nagrade za izuzetna ostvarenja iz oblasti litografije u Nemačkoj.  Od  2019. radi kao asistent u Galeriji Bel Art u Novom Sadu.

UROŠU ĐURIĆU  MULTIMEDIJALNOM UMETNIKU URUČENA 23. NAGRADA SAVA ŠUMANOVIĆ ZA LIKOVNU UMETNOST

UROŠU ĐURIĆU MULTIMEDIJALNOM UMETNIKU URUČENA 23. NAGRADA SAVA ŠUMANOVIĆ ZA LIKOVNU UMETNOST

Uroš Đurć je na našoj umetničkoj scenu zapaženo prisutan već više od  tri decenije. On se pojavljuje u samo predvečerje fatalnih devedesetih godina prošlog veka, uoči odista epohalne krize i raspada Jugoslavije. Svoju ranu afirmaciju je stekao zahvaljujući zajedničkim izložbenim nastupima sa  generacijskim kolegom Stevanom Markušem. Njihova karakteristična figurativna slika se koncepcijski potpuno izdvajala u  tadašnjim “novomodernističkim” tendencijama ali se ni jednog trenutka nije dovodilo u pitanje  adekvatnost pristupa karakteru sveta i duha vremena tog doba. Đurić i Markuš 1994. godine objavljuju svoj  Manifest Autonomizma (1994) kojim su definisali primarnost ličnog principa u pristupu životu i umetnosti. Zapravo, umetnost Uroša Đurića je zasnovana na čvstim konceptualnim stavovima bihejviorističkog tipa; to je umetnost ponašanja koja podrazumeva sukcesivne promene kako bi se izrekao autentično subjektivistički individualistički stav o svetu i vremenu u kome umetnik živi i stvara. Tog načela Đurić se konstantno pridržavao tokom svog celokupnog umetničkog opusa, bez obzira na “fasadne” manifestacije njegovih umetničkih tvorevina iskazanih slikom/slikarstvom, fotografijom, digitalnom manipulacijom, stripom, specifičnim perforrmativnim aktivnostima.  

Članovi žirija Slavica Popov, istoričarka umetnosti i kustoskinja Savremene galerije Zrenjanin, Vesna Latinović, galeriskinja i Sava Stepanov, likovni kritičar  su u svojoj odluci naveli da  neposredan povod za odluku žirija da se umetniku Urošu Đuriću dodeli Nagrada “Sava Šumanović” predstavlja  izložba  “Uroš Đurić, Poslednja izložba savremene umetnosti”, održana tokom oktobra i novembra 2020. godine u Galeriji Kulturnog centra Beograd. U toj postavci Đurić sagledava poziciju  pojma “savremena umetnost” u ambijentu aktuelnih socijalno-političkih odnosa pretpostavljajući da je “savremena umetnost ekvivalent kapitalizmu te da će, najverovatnije, odlaskom kapitalizma otići i savremena umetnost“.  Zapravo, umetnik polazi od činjenice da je globalno vladajući sistem neutralisao delovanje umetnosti prisvojivši je – baš kao i sve druge oblasti svakodnevnog življenja, što je u suprotnosti sa izvornim značenjem umetničke savremenosti koja je opstajala i funkcionisala samo ako je bila kritički raspoložena prema društvenim zbivanima, ako je sublimisala htenje zajednice i ako je imala snage da ponudi  nove društvene modele i etičke napomene. Uroš Đurić je specifičnim konceptom “Poslednje izložbe savremene umetnosti” prezentovao brojne pojedinačne radove iz različitih “faza” svog umetničkog  delovanja, pokušavajući da u unutar vlastite umetnosti iznađe i ponudi mogući model za pronalaženje istinskog egzistencijalnog smisla. Zbog toga i ova izložba efikasno i efektno nastavlja da promoviše Đurićevu posve individualističku i konfrontirajuću estetiku; da afirmiše njegovo  nekonformističko ali potpuno osmišljeno ponašanje u kojem elementima (van)umetničkog populističkog ponašanja “podupire” serioznost i punu smislenost svojih umetničkih ostvarenja. Takođe, žiri izložbe je imao u svesti i podatak da je tokom protekle godine Muzej Albertina u Beču uvrstio u svoj fond sedam radova Uroša Đurića. Reč je o radovima nastalim od 1995-te do 1997. godine. Činjenica da se Đurićevo delo našlo u svetski značajnoj zbirci Albertine koja čuva dela Leonarda da Vinčija, Mikelanđela, Rafaela, Albrehta Direra, Rembranta, Peter Paul Rubensa, Oskara Kokoške,  Gustava Klimta, Egona Šilea i drugih svetski značajnih umetnika svakako je izuzetno dostignuće ne samo u biografiji jednog umetnika nego i u čitavoj našoj umetnost i kulturi.

Svečanost dodele nagrade koju su 1999. godine  ustanovile galerije Bel Art i Zlatno zajedno sa Novosadskim sajmom moguće je pogledati na platformi www.expoonloine.rs .

Fotografije Stojan Milinković

ŠIDSKI PEJZAŽI SAVE ŠUMANOVIĆA

ŠIDSKI PEJZAŽI SAVE ŠUMANOVIĆA

Virtuelna izložba Šidski pejzaži Save Šumanovića je realizovana u saradnji sa Galerijom slika Sava Šumanović povodom 23. dodele Nagrade za likovnu umetnost Sava Šumanović na artexpo izložbi Novosadskog sajma koja se ove godine zbog epidemioloških mera realizuje u online formatu. Autorka izložbe je istoričarka umetnosti Vesna Burojević, direktorka Galerije slika Sava Šumanović.

Šidski pejzaži Save Šumanovića imaju posebno mesto u opusu velikog slikara. Umetnik ih je naslikao nakon konačnog napuštanja Pariza. Taj povratak u Šid je sudbonosan – poslednju deceniju svog življenja umetnik provodi u zavičaju, i tu gde su mu koreni, iznedrava iskreno i istinski samosvojno slikarstvo. U šidskim slikama iskrenost Save Šumanovića je zasigurno pokrenuta povratkom u okruženje koje je uticalo na formiranja njegove ličnosti, na vrednosti koje su stvorene u uglednoj građanskoj porodici jasnih moralnih nazora karakterističnih za tadašnje društvo i kulturu. u nevelikoj varošici. Uz sve to, kako to Protić primećuje, Šumanović »u Srem doneo svoje parisko iskustvo«. Sada je to već iskustvo zrelog slikara koji je kontinuirano, logično – i zapaženo – razvijao svoju umetnost u najznačajnijem centru svetske umetnosti obdaren sposobnošću da istovremeno oseti autentični senzibilitet tadašnjeg sveta i tada savremene umetnosti, pa da kao niko u srpskom i jugoslovenskom slikarstvu, tih ranih dvadesetih godina prošlog stoleća, prodre do autentičnosti slike kao zasebnog bića.

Mnogi šidske pejzaže smatraju vrhuncem Šumanovićevog slikarstva. Verovatno opčinjeni jednostavnošću, blistavošću, svetlom, kolorizmom zagovornici ovakve teze znaju da je veliki umetnik uspeo da ostvari nesvakidašnju poeziju realnog. Zatalasani sremski pejzaži su naslikani, kako je sam slikar govorio: »onako kako svako vidi« ali i onako kako to može da naslika jedino veliki majstor. U linearizmu ovih slika prepoznatljivo je Savino poštovanje čuvene Engrove maksime o »crtežu kao poštenju umetnosti« ali i o sposobnosti da se linijom, istovremeno, učvrsti kompozicija i čitava slika ali i iskažu najtananija osećanja. I boja u ovim pejzažnim motivima ima svoju izražajnu višesmislenost. U duhovnom smislu bojom umetnik ukazuje na sopstvenu opčinjenost i pripadnost jednom podneblju, ostvaruje colour locale i ukazuje na sopstveno psihološko, poetsko, prevashodno lirsko raspoloženje. U pikturalnom

smislu boja u ovim slikama poseduje svoju fizičkost, materijalnost i taktilnost. Takvim bojenim sklopom Šumanović je ubedljiv u izražavanju sopstvenog senzibiliteta, njime uspeva da svoju osećajnost učini realnom, vidljivom i opipljivom.

„.. morao sam da pronađem način koji će dati najbolje tu svetlost i jasnoću sremske krajine. Ona deluje vedro, jasno, kao ni jedan drugi kraj, koji sam do sada video. Tu sam morao napustiti „tonovanje“pa se izraziti bojom i svetlom. To je kraj koji je diktovao moj način slikanja“.

Sava Šumanović, Mesto predgovora 1939.godina

GALERIJA NA ŠTRAFTI / IRENA KOVAČ: SAMO IZOLACIJA

GALERIJA NA ŠTRAFTI / IRENA KOVAČ: SAMO IZOLACIJA

Od 23. marta do 01. maja 2021. godine u  Galeriji na Štrafti  mlada umetnica Irena Kovač novosadskoj publici predstavlja projekat Samo izolacija. Svoj umetnički koncept iskazuje kroz različite likovne tehnike vodeći se kolažom kao osnovnim principom i načinom komponovanja. Mediji koje koristi su pretežno ulje na platnu i kolaž, ali i audio, video i prostorna instalacija. Radove karakteriše određena doza humora i suptilna ironija. Bavi se različitim pitanjima baziranim na ličnim, ali i sveopštim situacijama.


Ostati ili izaći? U sklupčanom polažaju, kao u jajetu, puca polako opna moždanih ćelija. Nesigurna je prava i dobra odluka. Činiš sve da pobegneš iz kože, ali je nemoguće nadjačati situaciju. Nemir, nervoza u nogama tinja. Osećaju se blage vibracije, a ustvari tragaš za finom dozom kiseonika kog u gradu najverovatnije i nema. Kako pobeći u taj predivan krajolik sa pogledom na vijugave čistine? Put ti se čini dug I dalek, ali mora se i do njega uskoro doći. Mora. Dvoumljenje između sopstvene psihe i opšteg dobra oseti se kod samostalnih jedinki. Pomoć trebaš, osetiti dodir barem jedne ljudske ruke, ali kada će to biti moguće? Čini se sve daleko u budućnosti. Da li ćeš izdržati? Ono što ne sme popustiti jeste bistrina koja te čini istinskim bićem. Priroda naša jaka je, probaće da obuzda stvari. Uzicom će izvući právu crtu. Skoro pa je i neprimetna razlika u nijansi prostora koji se graniči sa javom. San je uvek opcija. (Irena Kovač)

Irena Kovač rođena je u Kikindi 1992. godine. Završila je osnovne studije na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, odsek Slikanje. Započinje svoje izlagačko iskustvo još kao student i izlaže na velikom broju izložbi, samostalnih kao i kolektivnih, u zemlji i inostranstvu. Učesnica je, ali i koordinator više umetničkih projekata. Sarađuje sa Centrom za likovnu i primenjenu umetnost “Terra” u čijem se muzeju na kratko vreme oprobala kao kustos, ali je takođe učestvovala i na projektu digitalizacije celokupnog fundusa. Dobitnica je više značajnih priznanja za svoj umetnički rad, između ostalih nagrada “Mali Princ” i “Likovna Jesen”. Od 2020. postaje članica Suluv-a. Trenutno živi i radi u Kikindi.